Category Archives: Prikazi

23 apr

Andrea Jovanović, ’ZBOG SEBE I SVOJIH DRUGOVA’

Tekst je izvorno objavljen na sajtu magazina "MILICA"

Andrea Jovanović

’ZBOG SEBE I SVOJIH DRUGOVA’

PROTESTI „PROTIV DIKTATURE“ 2017

 

Počevši od trećeg aprila, svakog dana učesnici protesta na ulicima traže ostavke, kritikuju medijsku scenu Srbije i zahtevaju bolje socijalne uslove života.

Počelo je u Beogradu, neočekivano i prebrzo da bi se isprva shvatilo šta se uopšte događa. Uskoro se proširilo i u druge gradove širom Srbije, manje ili više spontano, manje ili više uspešno. Znam da sam u noći drugog na treći april kao pokisla pratila brojanje glasova online i da su društvene mreže ocrtavale slična iskustva. Kada sam dobila poziv na prvi protest „Protiv diktature“, nisam ga doživela ozbiljno, delovao mi je kao prost izliv nezadovoljstva koji neće prerasti u nešto više. „Kapisla je svakako bila Vučićeva pobeda na izborima, mislim da nije bilo toliko bitno čak ni da li je varao ili nije, koliko su se ljudi žalili na autoritarnu vladavinu. Možda i bez direktnog varanja, osećali smo se prevareno. Rešio sam da odem sutradan i izvidim situaciju, nisam ništa veliko očekivao od protesta“, navodi A.R, student iz Beograda i učesnik protesta.

Svi smo se prevarili. Protest je bio neprijavljen, bez plana, bez organizacije. Prva ruta nastaje potpuno slučajno. Tokom ta dva-tri sata, reka ljudi postajala je sve veća kako su se u nju slivali sa strane, od napred, otpozadi. Niko ne može da kaže da li su ti ljudi, mahom mladi, došli sa namerom ili su se jednostavno spontano priključili. Ali, nešto se desilo – i oni su bili tu, i ostaće, u broju koji konstantno varira, do današnjeg dana. „Ako veruješ u promene onda moraš da se za njih boriš. Zato sam tu od početka“, kaže J.B, studentkinja ekonomije u Beogradu. „Priključila sam se protestu 4. aprila, na Dan studenata, prevashodno zbog studentskih pitanja, ali je to u istom danu preraslo u nešto više“, opisuje M.S, apsolventkinja književnosti, dešavanja u Novom Sadu.

Fotografija: Mihajlo Vujasin

Read More

Share
07 apr

OVDE SMO!

Dan četvrti. Neispavani smo, ogluveli od buke, promukli od deranja, zviždanja, skandiranja, ali ne odustajemo. Prethodnu noć smo smišljali parole za transparente i dogovorili se da se nađemo nekoliko sati pre protesta i pokušamo ih ispisati. Nije lako ni dogovaranje, jer ljudi rade, imaju obaveze, neki nisu na fejsbuku, neki nemaju telefon… Ipak uspevamo, imamo ogromnu volju da uradimo sve što je u našoj moći, a zajedno to radimo mnogo lakše i bolje. Nalazimo se kod pijace. Usput pitamo u nekoliko marketa imaju li kartonske kutije koje im ne trebaju, niko nema. Vetar je ovog puta dobrodošao, jer su naleti takvi da raznose smeće po celom gradu, kad eto – bukvalno doletele i kartonske kutije! Kupimo kutije, jurimo bulevarom na sastanak. Okupljamo se. Tu su Kaća, Aleksa, Laza, Leontina, Žarko, Stanko, Saša, Ivan, Maja, stiže Tamara kao pojačanje iz Beograda, stiže Vladimir direktno sa faksa. Idemo u stan Aleksinog prijatelja, imamo kartone, papire, selotejpe, markere i vrlo malo vremena. Zauzeli smo pod dnevne sobe, zbijeni i sretni. Odmah delimo zadatke, sklapamo materijale, ispisujemo neke od parola i vredno radimo. Prelepo je kako ljudi brzo postaju solidarni u ovakvim situacijama i koliko se sve uvrežene podele rada ruše – nema podele posla po principu gazda-radnik, muškarac-žena i slično. Neki seku karton, spajaju komade, prekrajaju, lepe bele papire, heftaju; neki pišu parole; nekoliko njih zajedno boji i podebljava slova. Kao dobro organizirana košnica smo. Usredsređujemo se i na to da preoznačimo i preusmerimo parolu koja se čula prethodnih dana, „Vučiću pederu“, pa ispisujemo i parolu „Vučiću Šrederu“. Stižemo da uradimo petnaest transparenta („Zdravstvo nije ni SMS ni SNS“, „Ako ima za kampanju ima i za nas“, „Nisam glasala, eksploatišu me i nedeljom“, „eM Me Foliraš em me NATO prisiljavaš“, „Neću da budem jeftina radna snaga“, „Vratićemo oteto“, „Fabrike za radnike“, „Smrt kapitalizmu“, „Hoću stan, neću sendvič“, „Smrt kapitalizmu“, „Vrati i moje knjige. Šešelj“, „Vučiću Šrederu“, „'Srbija' nije privatna firma“, „Štrajk, blokada, sabotaža“, „Uđimo u Vučića. EU“) i već jurimo ka pijaci, kod „kurala“. Usput nas prolaznice i prolaznici koji vide transparente bodre i podržavaju, jedna žena viče „svaka vam čast!“, taksista pita „gde je okupljanje?“.

Stižemo na vreme, Tamara je u neverici jer je malo ljudi, mnogo manje nego u Beogradu. Uveravamo je da je ovo za Novi Sad, u kojem se retko događaju protesti, odlično i da će ljudi sigurno biti sve više. Ljudi pristižu. Tu su i neumorni bubnjari koji nam daju ritam. Ivan drži govor u kojem govori zašto je tu. Razloga zašto ljudi u Srbiji danima protestvuju na ulicama je mnogo, on podseća na neke. Nabraja razloge zbog kojih radnice i radnici, nezaposleni, penzionerke i penzioneri, studentkinje i studenti u ovoj državi pate. Adresira sve nas koji NISMO GLASALI ZA VUČIĆA (svejedno da li smo glasali za nekog drugog ili nismo glasali), završava sa ŽIVEO NAROD, DOLE DIKTATURA!

 

Read More

Share
26 jul

ŽENSKI JUGOSLOVENSKI EKSPERIMENT

Tekst je objavljen u 3. broju časopisa MARGINA (jul 2014), str. 79 -83.

ŽENSKI JUGOSLOVENSKI EKSPERIMENT

Maja Solar

Ženske organizacije na jugoslovenskim prostorima pojavljuju se u drugoj polovini XIX veka, a množe se početkom XX veka. Zauzimajući širok političko-ideološki spektar (od onih koje su bile vezane za socijaldemokratiju, preko građanskih, do onih koje su bile vezane za crkvu), ove organizacije su imale i različite pristupe problemu položaja žena u društvu. Dok su građanske organizacije svoje emancipatorske zahteve prvenstveno temeljile u pravnoj regulaciji (zahtevima za izjednačavanje žena u pravnom smislu), dotle su konzervativne ženske skupine (paradigmatični primeri su razna kola sestara) fokus stavljale na karitativno-humanitarni rad. Građanske feminističke opcije su zahtevale ravnopravnost muškaraca i žena u juridičkom aspektu, pravo glasa i izbora, pravo na obrazovanje, jednaki moral za oba pola itd., ali nisu ih zanimale promene u odnosima proizvodnje i društvenog poretka uopšte. Feministkinje iz građanskog miljea nisu videle kapitalizam kao problem, već su se borile za jednake šanse za žene u karijeri i sferi rada (ostavljajući netaknutnom klasnu strukturu društva). Konzervativne ženske grupe, pak, ne samo da se nisu zanimale za promenu društvenih odnosa (ni u političkom niti u ekonomskom smislu), već su svoj rad ugrađivale u nepromenjenoj patrijarhalnoj strukturi – videći ulogu žene upravo tako kako joj je i bila nametnuta. Ove organizacije su se bavile humanitarnim radom, naročito su pomagale ženama majkama i bile su stub očuvanja ideologije crkve. Sa razvićem kapitalističkog načina proizvodnje na jugoslovenskim prostorima razvija se i radnički pokret, a sa njime i socijalističke ženske organizacije. Prvi svetski rat bio je prvi prekid u radu ovih organizacija, ali i eksces koji je omogućio izvesnu transformaciju tradicionalnih polnih uloga (žene su morale preuzimati one uloge koje su tradicionalno bile namenjene muškom polu). Nakon rata i stvaranja jugoslovenske države, ženske organizacije se još više umnožavaju i objedinjuju na osnovu regionalnih kriterija. Posebna pozicija levih ženskih organizacija bila je uslovljena agresivnom antikomunističkom politikom (zabranom rada komunističke partije 1920. g. putem dekreta pod nazivom Obznana, Zakonom o zaštiti države koji je donet 1921. g, te otvorenom diktaturom kralja Aleksandra od 1929. g. i zabranom političkih partija uopšte). Kako je komunistička partija mogla raditi samo u ilegali, tako su i ženske organizacije levog spektra pronalazile nove oblike organizacije rada. Jedna od taktika rada u tako teškim uslovima bila je i rad u nekomunističkim organizacijama, stoga je partija koristila i mnoge ženske organizacije za članstvo vlastitih snaga – preko kojih je pokušavala delovati (primera radi, preko Društva za prosvetu žena, zatim preko Ženske nabavljačke zadruge, a naročito preko Omladinskih sekcija u Ženskom pokretu itd.[1]) Ženske organizacije vezane za radnički pokret su u međuratnom periodu itekako bile aktivne. No, tek tokom drugog svetskog rata (drugog prekida u ovoj istoriji ženskog organizovanja) nastaje do tada najmasovnija ženska organizacija na jugoslovenskim prostorima koja je uspela da okupi i mobiliše najveći broj žena – Antifašistički front žena.

Oformljen još za vreme rata (1942. g u Bosanskom Petrovcu) AFŽ je i nakon rata razvijao najveći deo svojih aktivnosti, sve do 1953. g. kada je zvanično i ukinut. Ono što je zanimljivo u daljnoj istoriji ženskog organizovanja jeste zaborav i brisanje povesti AFŽ-a (osobito nakon 1990-ih) kao čvornog mesta transformacije polnih/rodnih uloga i odnosa. U sklopu (neo)liberalne ideologije prema kojoj su demokratske slobode nastale nakon sloma socijalizama – nema mesta za istoriju jugoslovenskog emancipatorskog eksperimenta. Priča o AFŽ-u je ili sasvim nestala ili se pojavljivala kao neka tačkica u istoriografiji, uglavnom vezana za naraciju o jugoslovenstvu kao totalitarnom projektu (pri čemu je akcenat na ovu priču uvek bio na negativnom). Iako je iskustvo AFŽ-a zaista jedno ambivalentno iskustvo, zaboravljanje snažne emancipatorske dimenzije ove ženske prošlosti (kao i jugoslovenske prošlosti uopšte) predstavlja ne samo nekritički manevar u službi pojednostavljenja, već i jasno političko-ideološko opredeljenje savremenih istorija.

Zagorka Spicanovic

Read More

Share
15 jul

UVODNA REČ za STVAR br. 6

UVODNA REČ

Srbija je u tranziciji već više od dve decenije. Čitav poduhvat tranzici­je počiva na ideji da će liberalizam Srbiju dovesti do poboljšanja njenih ekon­omskih i socijalnih uslova. Prema vladajućoj ideologiji, to poboljšanje će doći onog momenta kada se Srbija priključi Evropskoj Uniji: liberalizacijom trgovine, konkurentnijom radnom snagom, privatizacijom državnih preduzeća i stvaranjem „poslovnog ambijenta“ za strane investicije (što sve ulazi u paket tzv. reformi). Međutim, ako pogledamo šta svaka od ovih tačaka zapravo podrazumeva, vid­imo da su u pitanju ekonomske i društvene političke mere koje su u stvarnosti mnogo gore u odnosu na način na koji se predstavljaju. Liberalizacija trgovine znači smanjivanje carinskih nameta na uvoz stranih proizvoda i sputava razvoj domaće proizvodnje koja u datom trenutku neće biti sposobna da ponudi jedna­ko jeftine proizvode. Pokušaj da se domaća radna snaga učini konkurentnom na svetskom tržištu radne snage podrazumeva da se ona učini privlačnom za strane investitore usled niske cene po kojoj je spremna da radi, a ne usled svojih visokih kvalifikacija koje može dobro da naplati. Napokon, privatizacija nosi ukidanje principa prema kome domaća (nekada društvena) preduzeća imaju za cilj da za­dovolje društvene potrebe najširih slojeva stanovništva zemlje i umesto toga ova preduzeća prepušta interesima investitora čiji je jedini interes lični profit. Umesto beskrajnog ponavljanja imperativa da Srbija mora da „ide ka EU“ trebalo bi vi­deti da put u EU ne garantuje ekonomski i društveni boljitak, već da je to put na kojem se Srbiji dodeljuje već unapred određeno mesto. Naime, Srbija u EU jeste zemlja periferije! Biti deo periferije ili deo centra se u ovom slučaju ne odnosi na zauzimanje geografske pozicije, već na mesto u strukturi odnosa proizvodnje. Između ostalog, ekonomije centra podrazumevaju da bar deo njihove radne snage bude visokokvalifikovan i samim tim bolje plaćen, kao i da one uvoze jeftinije resurse i poluproizvode a da izvoze skupe finalne proizvode, te da poseduju sku­pu tehonologiju koja im omogućuje da proizvode jeftino i sa tržišta izbace ostale proizvođače date robe. Ekonomiju periferije, kao što je srpska, samim tim čeka sudbina ekonomije sa niskom cenom rada i visokom nezaposlenošću, koja izvozi resurse, poluproizvode i poljoprivredna dobra, i biva prinuđena da kupuje skupe robe od zemalja centra. Ovo je asimetrični odnos zavisnosti, što znači nema centra bez periferije, tj. nema ekonomskog rasta Nemačke bez periferne tranzicione Srbije, Ukrajine, Rumunije, Bugarske, Hrvatske, Grčke, Španije itd. Samim tim, tranzicija i liberalizacija tržišta dovode do velikih klasnih i socijalnih razlika, do uništenja privrede, do sve većeg broja nezaposlenih i rastućeg osiromašenja radnika/ca.

Ipak, dominantna medijska politika usmerena je na održanje pozitivne slike o tranziciji, tržišnoj liberalizaciji i evropskom putu Srbije, a njeno već dosadno ponavljanje ovih mantri je bez ikakve argumentativne snage i utemeljenja u stvarnosti. U ovom trenutku govor o alternativama liberalnom kapitalizmu gotovo da ne postoji u domaćoj javnosti, a sve partije (bilo da su na vlasti ili u opoziciji) po ovim pitanjima imaju konsenzus. Otuda dolazi i potreba da se politička alternativa danas artikuliše na novi način. Ovo je upravo cilj programa koji Gerusija provodi tokom 2014. kao ciklus tribina pod nazivom „LEVICA U SRBIJI: ELEMENTI ZA IZGRADNJU POLITIČKE POZICIJE“. Ovim programom pokušavamo da damo prilog utemeljenju alternativne političke pozicije. Bavimo se bitnijim temama koje se tiču društvenog i političkog života stanovnika/ca Srbije i regiona: zakonom o radu, problemima bolonjske reforme obrazovanja, problematikom tranzicije, pitanjem politika grada i urbanizma, položajem žena, Evropskom Unijom, sindikalnim organizovanjem i otporom, jugoslovenskim, ali i drugim iskustvima socijalizma itd. Zakon o radu i borba za onaj minimalni uslov za koji se izborilo radništvo još pre jednog stoleća (čuvene tri osmice: 8 sati rada, 8 sati odmora, 8 sati sna) na neki način su obeležili ovu godinu. 2014. godina je započela političkim borbama protiv novog Zakona o radu. Gerusijanci i Gerusijanke su učestvovali u organizovanom radničkom sprečavanju ‘’javne rasprave’’ u Novom Sadu. Takođe su bili prisutni na tribini u Beogradu na kojoj je jedan od gostiju bio i tadašnji ministar privrede, i jedan od najvećih propagatora liberalizovanog Zakona o radu, Saša Radulović. Gerusija je inicirala i realizovala u saradnji sa sindikalistima iz SSS NS i Omladinskim centrom CK13 video kampanju pod nazivom ŠTA DONOSI NOVI ZAKON O RADU?[1], u kojoj su u kratkoj i jasnoj formi objašnjene samo neke od problematičnih stavki predloga zakona. Stoga je ciklus tribina u okviru novog programa otpočeo upravo analizom Zakona o radu, a ova borba se nastavlja i dalje.

Od ukupno deset tribina programa, šest je realizovano (u januaru – ŠTA ĆE BITI SA ZAKONOM O RADU?; u februaru – BOLONJSKA REFORMA I VISOKO ŠKOLSTVO; u martu – ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA; u aprilu – TRANZICIONI PROCESI U POSTSOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA; u maju – GRAD: MESTO KLASNE BORBE i u junu – ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?), a preostaju još četiri (u septembru – ORGANIZACIONE FORME: SMERNICE ZA LEVICU; u oktobru – LEVI FEMINIZMI; u novembru – SINDIKATI I OTPOR i u decembru – ŠTA BI ZNAČILA SOCIJALISTIČKA STRATEGIJA U SRBIJI DANAS). U ovom broju Stvari donosimo transkripte do sada održanih tribina, a u januarskoj Stvari ćemo objaviti i transkripte budućih razgovora. Akcenat ovog programa, za razliku od prošlogodišnjeg Uvoda u radikalne teorije, stavljen je na politiku. Upravo zbog toga što živimo u društvu iz kojeg se politika izgoni i postavlja samo u uski partijski prostor, koji već decenijama u Srbiji kontinuirano opstaje na istom političkom kursu uprkos društvenom propadanju, postavljamo zahtev za repolitizacijom društva. Reaktualizacija i repolitizacija društva izrazi su činjenice da postoji otpor dominantnoj politici i da postoji zahtev da se političko-ekonomske alternative artikulišu. Pošto dominantnoj političkoj priči u Srbiji manjka političke imaginacije, jer ona implicitno priznaje da nema političke alternative te da nema ni potrebe za nekakvom drugačijom politikom, to istovremeno znači i da je proizvodnja političkih potreba nepoželjna. U takvoj situaciji, izgradnja politike koja bi se suprotstavila ovoj navodno bezalternativnoj poziciji, zajednički je zadatak svih nas!

Gerusija, jun 2014.

(u godini borbe protiv anti-radničkog Zakona o radu)


[1] Svi video snimci su dostupni na youtube kanalu CK13 na linku http://www.youtube.com/play­list?list=PL4O55NHHW-XhOMxDN0zyvNfPUx8QeKOf2 i poželjno ih je širiti diljem sveta!

Share
21 dec

Izveštaj sa “javne rasprave“ u Novom Sadu o predlogu novog Zakona o radu

17.decembra Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike je objavilo program 'javnih' rasprava povodom predloga novog Zakona o radu. Samo tri dana pre prve 'javne' rasprave u Novom Sadu, šest dana pre 'javne' rasprave u Kragujevcu i devet dana pre poslednje 'javne' rasprave u Beogradu… I naravno, baš u vreme božićnih, novogodišnjih, slavskih i sličnih praznika… 'Javna' rasprava u Novom Sadu je bila planirana u Regionalnoj privrednoj komori (u prostoru koji je simbol poslodavaca i daleko od toga da predstavlja javni prostor) i u sali koja ima samo 70 mesta. 

 

Uključujući sijaset predstavnika poslodavaca i raznih predstavnika države (odnosno najvećeg poslodavca od svih poslodavaca – države) sala je navodno trebala da omogući i prisustvo svih onih koji su zainteresovani za raspravu i koji žele 'javno' da učestvuju u njoj. Gde i kako bilo koji/a radnik/ca, nezaposlen/a, student/kinja… građanin/ka ove države može da sazna da se u određenom momentu događa javna rasprava u kojoj može da učestvuje – jer ga/je se tiče? Nigde. Samo ukoliko ste sindikalno organizovani, pa redovno pratite obavesti na sajtovima Ministarstva ili ako imate neke veze sa Ministarstvom… I tako smo uz pomoć sindikalnih drugova i drugarica dobili link ka sajtu novosadske privredne komore gde piše da se možemo prijaviti kao učesnici 'javne' rasprave. Doduše, tamo piše: ''Očekujemo da ćete vašim aktivnim i konstruktivnim učešćem doprineti unapređenju predloženih rešenja u Zakonu o radu. Zbog velike zainteresovanosti javnosti za navedeni nacrt zakona, kao i veliki broj zainteresovanih strana koje ovim povodom pozivamo na Javnu raspravu, molimo da ograničite broj učesnika iz Vaše kompanije.’’ Dakle, u ‘javnoj’ raspravi može da učestvuje samo jedan učesnik kompanije – pa ako pretpostavimo da će to najverovatnije biti upravo sām poslodavac – jasno je da radnici/e, kao i ostali građani/ke čija budućnost direktno zavisi od ovog zakonodavstva, nemaju mogućnosti da učestvuju u ovoj ekskluzivnoj ‘javnosti’! Odlučeno je da se organizuje akcija sprečavanja ove ‘javne’rasprave i da se pojave svi oni kojih se ovaj užasni predlog Zakona najdirektine tiče. Da javnost čuje koliko možemo biti glasni!

 

ne novom zakonu o radu

 

 

Read More

Share
22 nov

Radio Slobodna Evropa o decembarskom ciklusu “Uvoda u radikalne teorije”

U decembru počinje novi ciklus „Uvoda u radikalne teorije“ koji se od oktobra održava u Crnoj kući (CK13) u Novom Sadu. Seriju predavanja organizuje Gerusija,  organizacija koja se bavi radikalnim teorijskim praksama.
Seriju predavanja 1. decembra otvaraju Saša Hrnjez i Andrej Pavlišić koji će govoriti o Gramšiju, nedelju dana kasnije predavanje „Altiserijanski marksizam“ drže Aleksandar Stojanović i Đorđe Hristov. U subotu, 15. decembra Adriana Zaharijević, Goran Rujević i Milena Stefanović drže predavanje „Džudit Batler/Queer teorija“ a decembarski ciklus završavaju Alpar Lošonc i Vuk Vuković koji će govoriti na temu „Marksizam u 21. veku/Lenjin“.
Predavanja svake subote traju od 14 do 19 časova.

U okviru ovog ciklusa biće održana i promocija trećeg broja Gerusijinog časopisa „Stvar“

Izvor: Radio Slobodna Evropa http://www.slobodnaevropa.org/archive/news/20121122/500/500.html?id=24778290

Share
Translate »