Category Archives: Događaji

03 feb

Promocija 8. broja STVARI u Novom Sadu (CK13)

Konačno imamo STVAR br. 8 i u štampanom obliku! Ovo ne bi bilo moguće da nije bilo Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu koji je omogućio da se STVAR pojavi i u 300 štampanih primeraka, na čemu smo im veoma zahvalni. U osmom broju STVARI glavni temat je „Fašizam i njegovi oblici“, a ključna nit koja prožima tekstove i prevode jeste problematizovanje veze kapitalizma i fašizma! 

PDF osmog broja Stvari se može preuzeti na našem sajtu, a nekoliko primeraka će se besplatno deliti na samoj promociji. Kako primeraka štampane STVARI na žalost neće biti dovoljno za sve zainteresovane, Gerusijanke i Gerusijanci će postaviti kutiju za prikupljanje dobrovoljnih novčanih priloga za doštampavanje ovog broja.

O 8. broju Stvari, o razlozima za odlučivanje odabira ove teme, a važnosti iste za razumevanje istorijskog trenutka u kojem smo, o samim tekstovima i intervencijama, i konačno – o fašizmu i antifašizmu, govoriće Gerusijanke i Gerusijanci: Andrea Jovanović, Maja Solar, Saša Hrnjez i Ivan Radenković. Moderator je Đorđe Majstorović iz Infoteke CK13. Promocija se održava 6. februara (ponedeljak) od 19.00h u Omladinskom centru CK13. Jedna Gerusijanka baš tog dana slavi rođendan, a blizu je i Gerusijin 12. rođendan, pa će promocija biti začinjena slanišima i slatkišima:) Dobrodošle i dobrodošli!

Sanja AničićCrna i umrle košulje (ilustracija iz 8. broja Stvari)

Share
29 dec

Salim Lamrani, EMANCIPATORSKI PROJEKAT REVOLUCIJE NA KUBI

Salim Lamrani[1]

 

EMANCIPATORSKI PROJEKAT REVOLUCIJE NA KUBI

 

Fidel Kastro je preminuo 25. novembra uveče. Bio je simbol nepokornosti najvećoj imperiji savremene istorije. Iako su mnogi šefovi država uputili poslednji pozdrav „velikoj figuri XX veka“, ostaje činjenica da je za mnoge među njima, kao i za većinu zapadnjačkih medija, Fidel Kastro pre svega bio diktator. Salim Lamrani, predavač i autor nekoliko eseja o Kubi, je pristao da odgovori na naša pitanja i da nam objasni do koje mere je „El  Komandante“ bio istinski socijalista.

 

Le Comptoir: Preko trideset godina je vrhovni vođa (Líder Máximo) dobijao podršku barem jednog dela kubanskog naroda. Izabran nekoliko puta, otac kubanske revolucije ipak nije prestajao da bude diktator u očima mejnstrim medija. Možete li nam objasniti kubanski izborni sistem?

Salim Lamrani: Fidel Kastro je došao na vlast 1. januara 1959, nakon svrgavanja diktature Fulgensija Batiste. Ali nije odmah postao predsednik republike. Revolucionarna Kuba je od 1959. imala četiri predsednika. Najpre su ovu poziciju zauzimali Manuel Urucia (Manuel Urrutia) i Osvaldo Dortikos (Osvaldo Dorticos), prvi od januara do jula 1959, drugi od jula 1959. do decembra 1976. Fidel Kastro je postao predsednik nakon donošenja ustava 2. decembra 1976. i bio je na tom mestu sve do 2006. I konačno, od 2006. je Raul Kastro na vlasti. Njegov mandat bi trebalo da istekne u februaru 2018.

Kuba je 1976. usvojila novi ustav koji predviđa izbore na različitim nivoima. Opštinski izbori se održavaju svake dve i po godine. Takođe postoje i pokrajinski izbori (oni si ekvivalent za regionalne izbore u Francuskoj), parlamentarni izbori i predsednički izbori svakih pet godina. Predsednički izbori su, kao i u mnogim evropskim državama, indirektni. Dakle, da bi Raul i Fidel Kastro mogli doći na vlast, prethodno moraju biti izabrani kao poslanici Narodne skupštine u okviru svoje izborne jedinice. Izbori se odvijaju na osnovu univerzalnog i tajnog glasanja. Onda skupština bira članove i članice državnog saveta, saveta ministara i predsednika.

Narod ima ključnu ulogu u kubanskom izbornom sistemu, jer je on taj koji predlaže kandidate za izbore.

Nije loše podsetiti na jednu zdravorazumsku stvar: nijedna vlada na svetu ne može opstati trideset godina bez većinske podrške naroda, posebno ne u kontekstu latentnog rata sa Sjedinjenim Američkim Državama. Verujem da je američka diplomatija bila vrlo lucidna po tom pitanju. Ako uzmemo na primer memorandum šefa[2] Američke interesne sekcije za Havanu iz 2009, videćemo da on ističe popularnost kubanske vlade među radnim klasama i studentima i studentkinjama.

 

Read More

Share
04 apr

Mihael Hajnrih, ”Je ne suis pas marxiste”

„Je ne suis pas marxiste“

Mihael Hajnrih

Marks nije bio u potrazi za „Marksizmom“ kao određenom identitetsko-definišućom „istinom“. Zapravo je više bio zainteresovan za kritički posao dovođenja u pitanje onoga što je izvesno.

Ko god poseti grob Karla Marksa na Highgate Cemetery u Londonu, susrešće se sa gigantskim pijedestalom na kojem je nasađena gigantska Marksova bista. Zahteva da se pogleda gore u njega. Odmah ispod biste, zlatnim slovima je ispisano „Radnici svih zemalja, ujedinite se“, a malo niže, takođe zlatnim slovima, piše „Karl Marks“. Ispod toga, unutar pijedestala, stoji obični mali nadgrobni spomenik sa imenima, ispisanim bez pompe i zlata, onih koji su tu sahranjeni: osim Karla Marksa, tu je njegova žena Dženi, njegov unuk Hari Longe (Harry Longuet) i njegove ćerke Eleonora i Helen Dimut (Eleanor i Helene Demuth), koje su decenijama vodile Marksovo domaćinstvo.

Taj obični nadgrobni spomenik je sam Marks izabrao nakon smrti njegove žene. Hvalisavost (showing off) nikada nije bila njegova stvar. Eksplicitno je tražio tihu sahranu ograničenu na mali krug. Prisustvovalo joj je samo jedanaest ljudi. Fridrihu Engelsu je pošlo za rukom da osujeti planove nemačke Socijaldemokratske partije da podigne Marksu spomenik na groblju. Pisao je Avgustu Bebelu (August Bebel)[1] da je porodica bila protiv takvog spomenika jer bi jednostavni nadgrobni spomenik „bio oskrnavljen u njihovim očima ukoliko bi bio zamenjen [velikim] spomenikom“. (MECW 47, str. 17)

Skoro sedamdeset godina kasnije više nije ostao niko ko bi mogao zaštititi Marksov grob. Sadašnji spomenik je naručila Komunistička Partija Velike Britanije i otkriven je 1956. godine. Samo su propisi groblja sprečili da bude još veći. Marksisti su se oglušili o Marksa.

„Je ne suis pas marxiste“, rekao je Marks, vrlo iziritiran, svom zetu Polu Lafargeu, kada ga je ovaj izvestio o delovanju francuskih „marksista“. Engels je ovu njegovu izjavu ponavljao u više navrata, uključujući i u svojim pismima novinama, u cilju da dođe do javnosti. Marksova distanca naspram marksista je takođe izražena i u drugim komentarima. Dok je tokom 1882. boravio u Francuskoj, pisao je Engelsu da su „i ‘marksisti’ i ‘anti-marksisti’ (…) na svom važnom socijalističkom kongresu u Roanu i Sent Etjenu dali sve od sebe da upropaste moj boravak u Francuskoj“. (MECW 46, str. 339)

download

Read More

Share
24 nov

ALEKSANDAR MATKOVIĆ, STRUGGLING AGAINST SERBIA’S NEW LABOUR LAW (part 2)

STRUGGLING AGAINST SERBIA’S NEW LABOUR LAW (part 2)[1]

Aleksandar Matković

The laws have been passed and the cards have been dealt: the new reform of the labour and pension laws which were so hastily proposed to parliament this January, have finally been adopted.[2] These “reforms” legitimize precarious work from the cradle to the grave: they do so, among else, by increasing and flexibilizing work hours, cutting down basic social welfare and extending the pension limit up to 65 years of working life. They will thus make drastic changes to the way all work will be done, paid and secured in the years to come. In Serbia, where the minimum wage is already the lowest in the world, this can have only detrimental effects on the working population. And for leftist groups and trade-unions, this means that the struggle against Serbia’s neoliberal legislative has just reached a whole new level.

Read More

Share
17 nov

SINDIKATI I OTPOR

Učesnice/i: Nada Vidović (Savez samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština, Novi Sad), Boško Petrov (Savez samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština, Novi Sad), Jovica Lončar (Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju, Zagreb) i Milenko Srećković (Pokret za slobodu, Kragujevac). Moderatorka: Maja Solar (Gerusija, Novi Sad).

Mesto i vreme: Plenum sala Radničkog doma ‘’Svetozar Marković’’, Bulevar Mihajla Pupina 24, Novi Sad, 29. novembar 2014. (subota) u 17.00h.

Nakon uvođenja sindikalnog pluralizma i višepartijskog sistema, sindikati kao radničke organizacije i dalje imaju odgovornost prema radničkoj klasi koja je danas, više nego ikada, podvrgnuta snagama kapitala i skoro bez ikakve pregovaračke moći. Ovaj gubitak organizacijske autonomije očituje se kako na tržištu rada, tako i na radnom mestu. Najbolji dokaz za to je i donošenje skorašnjih zakona (Zakon o radu, Zakon o privatizaciji, Zakon o PIO) po ‘’hitnom’’ postupku od strane vlade Srbije, gde su sindikati pokazali da ne mogu bitnije uticati na dominantne politike štednje. Ovime je još jednom pokazana sva jalovost ‘’socijalnog dijaloga’’ kojim se u konkretnoj situaciji iz sindikalne pozicije ne može postići ništa. Defanziva u kojoj se nalaze sindikati u Srbiji i u regionu indikator je ne samo činjenice da je kapitalizam u ofanzivi, već i toga da sindikati ne mogu delovati na način na koji su do sada delovali kao jak mehanizam koji bi predvideo političke poteze aktuelne politike i ponudio alternativnu radničku politiku. Ipak, sindikati kao tradicionalno mesto radničkog organizovanja, sa celokupnom infrastrukturom, kapacitetima i postojećim članstvom, i danas bi mogli biti bitno mesto otpora, naravno iz drugačije organizacione ravni.

Na ovoj tribini ćemo govoriti o odnosu sindikata prema procesu privatizacije, o odnosu sindikalnih i nevladinih organizacija, te o dometima, ograničenjima i mogućnostima sindikalnog delovanja u aktuelnom trenutku. Govorićemo i o nedavnim primerima sindikalnih borbi protiv koncesije auto-puteva i sprečavanja privatizacije komunalnih službi u Hrvatskoj, te o sličnostima i razlikama sindikalne scene u Srbiji i u regionu. 

Share
05 okt

LEVI FEMINIZMI: ŽENSKO PITANJE – ANALIZE I I SMERNICE

Učesnice/i: Vedrana Bibić (BRID, Ženska fronta, Zagreb), Ana Vilenica (Uzbuna, Beograd), Isidora Aćimov (Centar za Društvenu Analizu, Beograd) i Andrej Cvetić (Centar za Društvenu Analizu, Beograd). Moderatorka: Andrea Jovanović (Gerusija, Novi Sad, Beograd)

Mesto i vreme: Omladinski centar CK13, Vojvode Bojovića 13, Novi Sad, 11. oktobar 2014. (subota) u 16.00h.

Na tribini će se prići problemima ženskog i rodnog pitanja i ženskog oslobođenja, kako sa teorijske, tako i sa praktične strane, sa posebnim osvrtom na današnji kontekst u kojem se Srbija i region nalaze. Govorićemo o teorijskim aspektima saradnje, dopunjavanja i uskladivosti feminističke i marksističke teorije, položaju žena u neoliberalinoj transformaciji društva, ali i o praktičnim problemima, poput saradnje feminističkih organizacija sa sindikatima, specifičnom položaju tzv. prekarnih radnica na primeru sezonskih poslova, kao i o rodnom pitanju i mogućnostima i potencijalima queer borbe danas.

download

Share
Translate »