Category Archives: Događaji

08 mar

Maja Solar, ŽIVOT U EMBRIOCENTRIČNOM DRUŠTVU I NJEGOVA PRIKLJUČENIJA

Izvor: PROLETTER – jugoslovenski portal za umjetnost i društvene odgovore

 

Maja Solar

ŽIVOT U EMBRIOCENTRIČNOM DRUŠTVU

I  PRIKLJUČENIJA

 

Pokazuju video snimke u kojima se embrion prikazuje kao dete sa rukama i glavom, i gde se može videti kako će biti isečen tokom dobrovoljnog prekida trudnoće

Audrey Lebel, Avortement, l’obscurantisme polonais, Le Monde Diplomatique, Novembre 2016

 

Naše društvo obožava embrion. Stavlja ga na pijedestal, beatifikuje ga, uznosi kao najveću vrednost: život. Naše društvo, dakle, obožava život. Isto to društvo seje na sve strane smrt. S jedne strane, obožavaju se fetusi, non stop se drvi kako je život neprocenjiva vrednost, kako su svi životi jednaki, kako svako ima pravo na život bez obzira kakvog će kvaliteta biti. S druge strane, isto to društvo proizvodi život koji se uglavnom, za većinu ljudi, svodi na puko preživljavanje, na život koji više liči na životinjski nego na ljudski i u uslovima koje isti taj život prebrzo vodi u smrt. Društvo je razapeto u aporiji glorifikacije života i istovremene proizvodnje života u sistemu nasilja, ratova, bede, siromaštva i tlačenja. Kakav je to onda život koji društvo toliko sakralizuje? Takozvani goli život. U starogrčkoj misli se ovaj oblik života imenovao pojmom zoe (koji se kao puka činjenica života podjednako odnosio na biljni, životinjski i ljudski život) i potpuno se razlikovao od pojma bios (koji je specifično ljudski život). Zoe je biološki, naturalizovano određen život, bios je društveno, politički mišljen život. Zoe je živo biće, mrda, cirkulira, ima nekakav metabolizam. Bios upućuje na društveno biće koje ima jezik, koje oblikuje političku zajednicu i koje ne živi puki život u smislu preživljavanja, već smislen, dostojanstven i dobar život u društvenoj zajednici. Naše društvo, dakle, obožava jednostavni živući, goli život.

Stoga i ne čudi bujanje pro life (za život) diskursa i pokreta koji agresivno, dušebrižnički i opsednuti spašavanjem „života“ prožimaju naše društvo. I koji u svom moralnom (i moralističkom) univerzumu abortus smatraju ubistvom. Pored moralne i filozofske, pitanje abortusa je ukotvljeno i u pravne, medicinske, populacionističke, ekonomske, političke i druge vode, a u skoro svim poljima proizvodi žučne debate i neslaganja. Ipak abortusa ima i bilo ga je od kako ima ljudske (=političke) zajednice. Ima ga čak i kada se zabranjuje. Pitanje je samo na koji način ga ima i koji od tih načina su rizičniji za one koje koriste različite metode prekida trudnoće.

Pravo na abortus je jedno od najteže izborenih (i ne smetnimo nikad s uma: ne zauvek izborenih!) prava koje su žene vodile u istoriji. Lakše je bilo dobiti pravo glasa i razvoda, nego se izboriti za legalni pristup abortusu. I da ne bude zabune, nisu teškoće prihvatanja prava na abortus dolazile samo sa desne strane. Pitanja seksualnih i reproduktivnih politika su bila mesto razilaženja, oklevanja i mic-po-mic-koraka i na levici.

Read More

Share
14 feb

KRITIČKA ŠKOLA KAPITALIZMA – prijava

SEMINAR: KRITIČKA ŠKOLA KAPITALIZMA

Organizatori: Klub 128 i Gerusija

Vreme za prijavu: 5. 2. 2017. – 1. 3. 2017.

 

Poštovani/e,

Kolektiv Gerusija i Klub 128 vas pozivaju da se prijavite na seminar KRITIČKA ŠKOLA KAPITALIZMA koji će se održa(va)ti na Fakultetu za medije i komunikacije (Beograd) u periodu mart-april-maj (prvi semestar), odnosno oktobar-novembar-decembar (drugi semestar).

Na seminaru će se obrađivati četiri velike celine: 1. KLASA 2. RAD (prvi semestar) i 3. DRŽAVA 4. ALTERNATIVA (drugi semestar). Premda ove celine nisu dovoljne da bi se kapitalističko društvo i njegove alternative razumele temeljno i u potpunosti, smatramo da predstavljaju nužni početak takvog posla. Svaka od celina obuhvata šest pod-tema koje će temama prilaziti iz različitih perspektiva i na različitim nivoima opštosti.

Read More

Share
03 feb

Promocija 8. broja STVARI u Novom Sadu (CK13)

Konačno imamo STVAR br. 8 i u štampanom obliku! Ovo ne bi bilo moguće da nije bilo Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu koji je omogućio da se STVAR pojavi i u 300 štampanih primeraka, na čemu smo im veoma zahvalni. U osmom broju STVARI glavni temat je „Fašizam i njegovi oblici“, a ključna nit koja prožima tekstove i prevode jeste problematizovanje veze kapitalizma i fašizma! 

PDF osmog broja Stvari se može preuzeti na našem sajtu, a nekoliko primeraka će se besplatno deliti na samoj promociji. Kako primeraka štampane STVARI na žalost neće biti dovoljno za sve zainteresovane, Gerusijanke i Gerusijanci će postaviti kutiju za prikupljanje dobrovoljnih novčanih priloga za doštampavanje ovog broja.

O 8. broju Stvari, o razlozima za odlučivanje odabira ove teme, a važnosti iste za razumevanje istorijskog trenutka u kojem smo, o samim tekstovima i intervencijama, i konačno – o fašizmu i antifašizmu, govoriće Gerusijanke i Gerusijanci: Andrea Jovanović, Maja Solar, Saša Hrnjez i Ivan Radenković. Moderator je Đorđe Majstorović iz Infoteke CK13. Promocija se održava 6. februara (ponedeljak) od 19.00h u Omladinskom centru CK13. Jedna Gerusijanka baš tog dana slavi rođendan, a blizu je i Gerusijin 12. rođendan, pa će promocija biti začinjena slanišima i slatkišima:) Dobrodošle i dobrodošli!

Sanja AničićCrna i umrle košulje (ilustracija iz 8. broja Stvari)

Share
29 dec

Salim Lamrani, EMANCIPATORSKI PROJEKAT REVOLUCIJE NA KUBI

Salim Lamrani[1]

 

EMANCIPATORSKI PROJEKAT REVOLUCIJE NA KUBI

 

Fidel Kastro je preminuo 25. novembra uveče. Bio je simbol nepokornosti najvećoj imperiji savremene istorije. Iako su mnogi šefovi država uputili poslednji pozdrav „velikoj figuri XX veka“, ostaje činjenica da je za mnoge među njima, kao i za većinu zapadnjačkih medija, Fidel Kastro pre svega bio diktator. Salim Lamrani, predavač i autor nekoliko eseja o Kubi, je pristao da odgovori na naša pitanja i da nam objasni do koje mere je „El  Komandante“ bio istinski socijalista.

 

Le Comptoir: Preko trideset godina je vrhovni vođa (Líder Máximo) dobijao podršku barem jednog dela kubanskog naroda. Izabran nekoliko puta, otac kubanske revolucije ipak nije prestajao da bude diktator u očima mejnstrim medija. Možete li nam objasniti kubanski izborni sistem?

Salim Lamrani: Fidel Kastro je došao na vlast 1. januara 1959, nakon svrgavanja diktature Fulgensija Batiste. Ali nije odmah postao predsednik republike. Revolucionarna Kuba je od 1959. imala četiri predsednika. Najpre su ovu poziciju zauzimali Manuel Urucia (Manuel Urrutia) i Osvaldo Dortikos (Osvaldo Dorticos), prvi od januara do jula 1959, drugi od jula 1959. do decembra 1976. Fidel Kastro je postao predsednik nakon donošenja ustava 2. decembra 1976. i bio je na tom mestu sve do 2006. I konačno, od 2006. je Raul Kastro na vlasti. Njegov mandat bi trebalo da istekne u februaru 2018.

Kuba je 1976. usvojila novi ustav koji predviđa izbore na različitim nivoima. Opštinski izbori se održavaju svake dve i po godine. Takođe postoje i pokrajinski izbori (oni si ekvivalent za regionalne izbore u Francuskoj), parlamentarni izbori i predsednički izbori svakih pet godina. Predsednički izbori su, kao i u mnogim evropskim državama, indirektni. Dakle, da bi Raul i Fidel Kastro mogli doći na vlast, prethodno moraju biti izabrani kao poslanici Narodne skupštine u okviru svoje izborne jedinice. Izbori se odvijaju na osnovu univerzalnog i tajnog glasanja. Onda skupština bira članove i članice državnog saveta, saveta ministara i predsednika.

Narod ima ključnu ulogu u kubanskom izbornom sistemu, jer je on taj koji predlaže kandidate za izbore.

Nije loše podsetiti na jednu zdravorazumsku stvar: nijedna vlada na svetu ne može opstati trideset godina bez većinske podrške naroda, posebno ne u kontekstu latentnog rata sa Sjedinjenim Američkim Državama. Verujem da je američka diplomatija bila vrlo lucidna po tom pitanju. Ako uzmemo na primer memorandum šefa[2] Američke interesne sekcije za Havanu iz 2009, videćemo da on ističe popularnost kubanske vlade među radnim klasama i studentima i studentkinjama.

 

Read More

Share
04 apr

Mihael Hajnrih, ”Je ne suis pas marxiste”

„Je ne suis pas marxiste“

Mihael Hajnrih

Marks nije bio u potrazi za „Marksizmom“ kao određenom identitetsko-definišućom „istinom“. Zapravo je više bio zainteresovan za kritički posao dovođenja u pitanje onoga što je izvesno.

Ko god poseti grob Karla Marksa na Highgate Cemetery u Londonu, susrešće se sa gigantskim pijedestalom na kojem je nasađena gigantska Marksova bista. Zahteva da se pogleda gore u njega. Odmah ispod biste, zlatnim slovima je ispisano „Radnici svih zemalja, ujedinite se“, a malo niže, takođe zlatnim slovima, piše „Karl Marks“. Ispod toga, unutar pijedestala, stoji obični mali nadgrobni spomenik sa imenima, ispisanim bez pompe i zlata, onih koji su tu sahranjeni: osim Karla Marksa, tu je njegova žena Dženi, njegov unuk Hari Longe (Harry Longuet) i njegove ćerke Eleonora i Helen Dimut (Eleanor i Helene Demuth), koje su decenijama vodile Marksovo domaćinstvo.

Taj obični nadgrobni spomenik je sam Marks izabrao nakon smrti njegove žene. Hvalisavost (showing off) nikada nije bila njegova stvar. Eksplicitno je tražio tihu sahranu ograničenu na mali krug. Prisustvovalo joj je samo jedanaest ljudi. Fridrihu Engelsu je pošlo za rukom da osujeti planove nemačke Socijaldemokratske partije da podigne Marksu spomenik na groblju. Pisao je Avgustu Bebelu (August Bebel)[1] da je porodica bila protiv takvog spomenika jer bi jednostavni nadgrobni spomenik „bio oskrnavljen u njihovim očima ukoliko bi bio zamenjen [velikim] spomenikom“. (MECW 47, str. 17)

Skoro sedamdeset godina kasnije više nije ostao niko ko bi mogao zaštititi Marksov grob. Sadašnji spomenik je naručila Komunistička Partija Velike Britanije i otkriven je 1956. godine. Samo su propisi groblja sprečili da bude još veći. Marksisti su se oglušili o Marksa.

„Je ne suis pas marxiste“, rekao je Marks, vrlo iziritiran, svom zetu Polu Lafargeu, kada ga je ovaj izvestio o delovanju francuskih „marksista“. Engels je ovu njegovu izjavu ponavljao u više navrata, uključujući i u svojim pismima novinama, u cilju da dođe do javnosti. Marksova distanca naspram marksista je takođe izražena i u drugim komentarima. Dok je tokom 1882. boravio u Francuskoj, pisao je Engelsu da su „i ‘marksisti’ i ‘anti-marksisti’ (…) na svom važnom socijalističkom kongresu u Roanu i Sent Etjenu dali sve od sebe da upropaste moj boravak u Francuskoj“. (MECW 46, str. 339)

download

Read More

Share
Translate »