27 jan

BORSKI KOMBINAT BAKRA: NOVA TOPIONICA – STARA PRIČA

BORSKI KOMBINAT BAKRA: NOVA TOPIONICA – STARA PRIČA[1]

Ivan Radenković

Rudarsko-topioničarski basen Bor nekada je predstavljao povezan industrijski centar koji je zapošljavao preko 20.000 radnika i radnica. Danas, nakon urušavanja skoro celokupne prerađivačke industrije bakra, tamo je zaposleno svega 3.500 ljudi, uključujući i zaposlene u Rudniku bakra Majdanpek. Poznata lokalna izreka koja kaže “sve dok bakar teče, egzistencija nije ugrožena” danas postaje obesmišljena. Bakar i dalje teče, ali u okolnostima u kojima je “obezbeđena” egzistencija za daleko manji broj ljudi nego pre 25 godina, sa nagomilanim dugovima i dugogodišnjim negativnim bilansom u poslovanju.

Uprkos jednostranoj medijskoj histeriji koja izgradnju nove topionice i fabrike sumporne kiseline u Boru prezentuje kao poslovni uspeh 21. veka od presudne važnosti za celokupnu privredu Srbije, postoje i drugi glasovi koji se jedva probijaju, uglavnom putem lokalnih medija, dajući ponešto drugačiju sliku. Nakon istraživačkog serijala emisije Insajder televizije B92, korupcijski projekat izgradnje nove topionice počinje da privlači pažnju javnosti. No, pod dejstvom nevidljive ruke uniformne medijske organizacije u Srbiji počinje konstrukcija opšteg konsenzusa na osnovu samorazumljive i jedinstvene glorifikacije rudarskog kapitalnog projekta. Kako je dominantna slika u srpskim medijima uvek puna optimizma i zanosa u prikazivanju investicija, naročito stranih investicija, gotovo je nemoguće naići na kritičku analizu ovog fenomena.

Međutim, ukoliko uzmemo u obzir širi političko-ekonomski kontekst od 90-ih do danas i činjenicu da je RTB Bor preduzeće u državnom vlasništvu, investicije u novu topionicu nam ne daju baš toliko razloga za optimizam. Investicije u modernizaciju sirovinske industrije su u pravilu praćene arbitrarnim i nerentabilnim izborom tehnologije, pogotovu kada je izgradnja nove topionice u pitanju.

Ćorsokak investicione politike

Predistorija loše investicione politike RTB Bor započinje u vremenu kada je proizvodnja bakra i plemenitih metala bila daleko veća nego danas. Sredinom 80-ih godina 20. veka, godišnja proizvodnja bakarne rude se kretala od 10-12 miliona tona, dok je proizvodnja koncentrata bakra iznosila u proseku 57.000 tona. Bez obzira na rekordne ekonomske rezultate, u isto vreme se zapostavlja raskrivanje bogatog majdanpečkog rudnog ležišta Južni revir što dovodi do gubitaka od 45 miliona dolara na godišnjem nivou. U takvoj situaciji bilo je logično da se napravi investicioni plan za saniranje propuštenih radova na raskrivanju Južnog revira kako bi se proizvodnja vratila na uobičajeni nivo. Međutim, tadašnja uprava donosi investicionu odluku, čija je tehnološko-ekonomska opravdanost više nego upitna, da se otpočnu radovi na izgradnji postrojenja za dopunsko iskorišćavanje plemenitih metala iz jalovine flotacije.[2]

Iako su inžinjeri Instituta za bakar tada upravi predočili komparativnu analizu troškova saniranja zaostajanja u raskrivanju ležišta i ulaganja u takvu tehnologiju, uprava je ostala pri svojoj odluci i postrojenje je izgrađeno 1987. godine. Kroz 10 godina rada i uloženih 20 miliona dolara u novu tehnologiju, rezultati proizvodnje bakra na kopu Južni revir beleže progresivni pad[3] da bi 1999. godine nekada najbogatiji kop bio zatvoren zbog zaostajanja u raskrivanju ležišta.

Druga investicija koja je povezana sa kopom Južni revir odnela je u nepovrat 30 miliona dolara. Naime, 1990. godine doneta je investiciona odluka o izgradnji nove flotacije kapaciteta 6 miliona tona kako bi se povećala flotacijska prerade rude na planiranih 18 miliona tona. Kupljena je sva oprema za mlevenje, iako je već tada proizvodnja rude na najbogatijem majdanpečkom nalazištu počela opadati zbog zaostajanja u raskrivanju.

Takođe, počelo se sa izgradnjom zgrade pri novoj flotaciji iako realno nije bilo dovoljno rude za planirane flotacijske kapacitete. Posledice su više nego jasne: zatvoren je kop Južni revir koji je sada pun vode, istrulela je oprema za flotaciju, prestao je rad dopunskog postrojenja i ostali su sablasni betonski zidovi nedovršene zgrade pri novoj flotaciji. Ukratko, nepovratno je uloženo preko 50 miliona dolara koji su investirani po osnovu kreditnog zaduživanja i danas čine samo mali deo ukupnog duga RTB Bor.[4]

Sumnjiv posao sa Kanađanima

Projekat izgradnje nove topionice i fabrike sumporne kiseline u Boru ne predstavlja izuzetak. Iako je u javnosti izgradnja novih kapaciteta predočena kao kapitalni investicijski poduhvat u rudarstvu, ovaj poduhvat svakako zaslužuje sagledavanje iz više perspektiva. Jedna od perspektiva tiče se odabira tehnologije. Kada je 2008. godine Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja imenovalo generalnog direktora RTB Bor i celokupno rukovodstvo, krenulo se sa planiranjem izgradnje nove topionice. Pošto su u Boru davno osnovane dve naučne institucije kada je rudarstvo u pitanju, Institut za bakar i Rudarsko-metalurški fakultet, i pošto se njihov savetodavni rad u pogledu investicija u tehnologiju mora uzeti u obzir, direktor Instituta je predložio da se napravi studija izvodljivosti koja bi koštala manje od 150.000 eura.

Međutim, od strane rukovodstva RTB Bor, odlučeno je da se, mimo Zakona o javnim nabavkama i u direktnim pregovorima, za taj posao angažuje kanadska firma SNC Lavalin čija je studija koštala 2 miliona eura, i koja je zvanično dobila posao izgradnje topionice i fabrike sumporne kiseline. Iako je Institut insistirao na uvođenju racionalnije tehnologije, sa manjom potrošnjom energije i nelimitiranim kapacitetima, za šta je bilo potrebno kompletno ulaganje od 105 miliona eura, rukovodstvo RTB-a se odlučilo za finsku tehnologiju Outocumpu koja je isprva koštala 100 miliona eura da bi u 2013. godini cena ove investicije dostigla iznos preko 300 miliona eura. Pritom, pri odabiru Outocumpu tehnologije nije uzeta u obzir činjenica da RTB ne može proizvesti ni 30% bakarnog koncentrata, te da je potrebno uvoziti skup i kvalitetan koncentrat, s obzirom da se radi o deficitarnoj sirovini na svetskom tržištu za koju se plaća 3 godine unapred.

Ako se tome doda činjenica da SNC Lavalin nije imao iskustva u izgradnji topionice bakra, i da je zbog korupcijskih afera 2013. godine kažnjen od strane Svetske banke zabranom učestvovanja u projektima koje finansira ova institucija, ovakav izbor strateški važnog partnera u izgradnji novih kapaciteta ne dovodi u pitanje samo rukovodstvo RTB Bor, već i Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj koje je učestvovalo u direktnim pregovorima. Međutim, “zvaničan” razlog za izbor SNC Lavalin je bio taj što je kanadska Agencija za podršku izvozu omogućila kredit od 130 miliona eura kojim su se delimično finansirali radovi izgradnje.[5]

Agregati miruju, troškovi se povećavaju

Kada su radovi zaustavljeni 2013. godine zbog nedostatka glavnog projekta i građevinskih dozvola, Vlada Srbije je dala kreditne garancije, što je značilo da će ovaj dug biti servisiran iz republičkog budžeta. Ako se ima u vidu, sa jedne strane postojeća podkapacitiranost u pogledu prerade rude i koncentrata bakra, a sa druge strane neisplativost tehnologije koja će zahtevati dalje zaduživanje kako bi se uopšte proces proizvodnje pokrenuo, onda je jasno da predviđeno puštanje nove topionice u rad sa punim kapacitetom neće biti moguće u naredna tri meseca kako je javnosti saopšteno. Prvenstveno zbog toga što su na izgradnji nove topionice izvršeni samo mehanički radovi i što ceo proces zahteva najmanje pola godine kako bi se obavila neophodna povezivanja u proizvodnji. Uprkos ambicioznim planovima, koji ignorišu obaveze isplaćivanja dugova[6], od 2013. godine se beleži negativan trend u poslovanju u odnosu na period 2009-2012.[7]

Produktivnost po zaposlenom (3.500 zaposlenih) je u zadnja 3 kvartala 2013. godine iznosila samo 0.85 tona u koncentratu mesečno, što za devet meseci iznosi 26.973 tona koncentrata bakra. Planirana proizvodnja za isti trokvartalni period bila je 32.973 tona koncentrata bakra, tačnije, 3.664 tona mesečno. Isto tako, flotacijski parametri su ispod planiranih iako je nabavljena nova oprema. U 2014. godini se nastavlja ovaj negativni trend, pri čemu faktor predstavlja i zastoj u proizvodnji, jer je u toku godine dva puta vršen remont topioničke peći. Takođe, hronični nedostatak koncentrata za preradu u metalurgiji razlog je zašto agregati miruju dok se troškovi održavanja gomilaju.

Druga perspektiva tiče se ekologije. Iako Outocumpu tehnologija redukuje aerozagađenje preusmeravajući veliku koncentraciju sumpor-dioksida u proizvodni proces, to čine i mnogo rentabilnije tehnogije poput AISA Smelt ili TLS. Ispod starog jalovišta u Boru i dalje se nalazi kolektor gradskih otpadnih voda koji je 50-ih godina 20. veka pretrpeo oštećenja zbog kojih je otekla jalovina uništivši priobalje Borske reke i Velikog Timoka. Ispod flotacijskog jalovišta Veliki Krivelj i danas protiče Kriveljska reka. Njen kolektor je takođe oštećen te preti da prouzrokuje novu ekološku katastrofu na koju nova brownfield investicija nema odgovor. Usled prirodnog lučenja jalovine, zagađene su površinske i podzemne vode kao i okolno poljoprivredno zemljište. Pored strukturnih problema hronične nezaposlenosti u opštini Bor, ovi problemi se stavljaju u drugi plan dok se javnosti prezentuje “svetla i zelena” ekološka budućnost Bora, naravno, uz navodnu godišnju proizvodnju bakra od 80.000 tona.

Da do toga neće doći u doglednom periodu govore navedeni podaci. Podtekst ovih procesa, shodno razvoju događaja, prati klasičan scenario pripreme za privatizaciju. Obzirom da je RTB Bor jedino preduzeće u Srbiji koje proizvodi bakar, njegova monopolska pozicija predstavlja za potencijalne kupce primamljiv zalogaj. No, prodaja RTB Bor bi značila otpuštanje najmanje 2.000 ljudi uz “fer” socijalni program, dok bi se problem dugovanja rešio konverzijom u kapital. U međuvremenu vlast predlaže opštini Bor kao kreativnu privrednu opciju seoski i rekreativni turizam, a za one sa jačim preduzetničkim nagonom pokretanje privatnog biznisa.


[1] Tekst je izvorno objavljen na regionalnom portalu BILTEN.

 

[2] Flotacija je proces ispiranja rude kako bi se podstakao proces odvajanja korisnih od nekorisnih sastojaka mineralne sirovine, tj. način oplemenjivanja mineralnih sirovina. Jalovina predstavlja otpadni materijal pri obradi rude.

 

[3] Proizvodnja bakra i plemenitih metala 1997. godine na kopu Južni revir iznosila je svega 10% u odnosu na 1985. godinu.

 

[4] Ukupni dugovi RTB Bor su 2008. godine iznosili oko 860 miliona eura. Struktura dugovanja uključuje ino-kompanije kojima RTB Bor duguje značajne neisporučene količine bakra i novca po osnovu kreditiranja. RTB Bor također ima dugovanja prema Fondu za razvoj Srbije, Poreskoj upravi Srbije, firmama isporučiocima sirovina, repromaterijala i rezervnih delova. Radi se o firmama koje su značajno profitirale kroz saradnju sa RTB Bor i prema kojima također postoji dugovanje, a koje u saradnji sa lojalnom upravom RTB-a žele da zaustavljanjem poslovanja RTB Bor pretvore svoje dugove (čija je vrednost na tržištu opala na ¼ od nominalnog duga) u značajno učešće u kapitalu RTB-a Bor. Odnosno žele da postanu vlasnici RTB-a Bor u daleko većem delu od onoga što bi im pripadalo. Ovde treba dodati i dug prema državi (što je, opet, deo njenog inostranog zaduživanja i transferisanih sredstava poreskih obaveznika) koji danas, samo u u konteksu projekta izgradnje nove topionice, iznosi preko 200 miliona eura. Ako se tome doda da je RTB Bor od 2003. godine u postupku restrukturiranja, a time i zaštićen od prinudne naplate dugova od strane države, jasno je zašto se nekontrolisano troše sredstva koja država transferiše ovom preduzeću.

 

[5] Ovde postoji sprega bivšeg jugoslovenskog ambasadora u Kanadi, Gorana Kapetanovića, koji je SNC Lavalin preporučio rukovodstvu RTB-a i Vladi Srbije. Više o tome u emisiji Insajder 

 

[6] RTB Bor zbog kašnjenja u izgradnji topionice svakako trpi štetu u dobiti. Međutim, ekološka šteta će zbog korišćenja stare tehnologije, za svaki mesec zakašnjenja u odnosu na ugovor, generisati gubitkak od oko 6 miliona evra, dok u toku 2014. godine stižu na naplatu dva anuiteta od po 12,5 miliona dolara koji su trebali da se otplaćuju za novu tehnologiju.

 

[7] Porast cene bakra na svetskom tržištu od 2006. godine je borskom rudarstvu otvorio izvesnu perspektivu. Dok je krajem 80-ih cena bakra po toni iznosila nešto više od 3.000 dolara, od 2006. g. se za tonu bakra može dobiti skoro 8.000 dolara. Cena se 2009. g. vraća na nivo iz 80-ih, da bi progresivno rasla i dostigla 2011. g. nivo od 10.000 dolara po toni.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »