17 jul

BOLONJSKA REFORMA I VISOKO ŠKOLSTVO U SRBIJI

BOLONJSKA REFORMA I VISOKO ŠKOLSTVO U SRBIJI[1]

Svima nama koji smo večeras ovde Bolonjski proces očigledno predstavlja nešto bitno i nešto što nas se dotiče, bez obzira na to da li smo studenti/studentkinje osnovnih, master, doktorskih studija ili u radu današnje koncepcije univerziteta učestvujemo predavanjem. Štaviše, budući da univerzitet nije izolovan od društva kao celine, ova tema se dakako tiče i svih ostalih građana i građanki, kao i onih u čijim se prostorijama nalazimo večeras – naime, sindikata. Postoji nekoliko razloga zašto smo večeras ovde, ali pre nego što pređemo na njih, reći ćemo nekoliko reči o sâmom Bolonjskom procesu. Nećemo podrazumevati da svi znamo sve o „Bolonji“; o ovome treba govoriti jasno i bez iživljavanja preterano teorijskim rečnikom. Iznećemo ovde nekoliko osnovnih stavova o „Bolonji“ koji se tiču svih nas, a koji možda nisu samorazumljivi.

Prvi od tih stavova je sledeći: evropsko visoko obrazovanje ne postoji. Naime, često čujemo da je „Bolonja“ sinonim za evropske integracije i da ona predstavlja standardizaciju našeg obrazovnog sistema sa nekakvim evropskim idealom, ali, u realnosti, obrazovanje na nivou Evropske unije nije postojalo, ne postoji, niti će postojati u skorijoj budućnosti. Iako Sorbonska deklaracija iz 1998. i Bolonjska iz 1999. godine govore o evropskom sistemu višeg obrazovanja, one su van Evropske komisije, dakle van onog tela Evropske unije koje je zaduženo za elementarnu ekonomsku politiku Unije (to je telo poznato kao deo „Troike“, koju čine još EB i MMF). Ovo je centralna tačka kritike EU: to da ona ima monetarnu, ali da nema fiskalnu politiku. Drugačije rečeno, ona ima evro, ali nema moć da ga direktno ulaže u infrastrukturu jedne zemlje. Moć (ne)ulaganja u infrastrukturu imaju domaće vlasti. Samim tim, posao uvođenja Bolonjske reforme nije deo Evropske unije, nego domaćih vlasti. Jedina stvar koju EU finansira su pre svega „evropski“ projekti, a ne reforma školstva; to su dve različite stvari. Zato moramo zaboraviti, napustiti i napasti onu ideologiju koja idealizuje evropsko obrazovanje i koja ga predstavlja kao model po kojem mi moramo razvijati sopstveno. Jer, to nije tačno, niti postoji u stvarnosti. Isto tako, to znači da finansiranje univerziteta ne zavisi od nekih evropskih standarda i ono ne mora nužno biti na leđima samofinansirajućih studenata. O finansiranju ne odlučuje niko drugi do domaće vlasti, koje su nam postojeće finansiranje univerziteta predstavili kao ekonomsku nužnost, što apsolutno nije tačno. 2006. godine, kada se odlučivalo o školarinama, Beogradski univerzitet je naprosto podelio broj studenata sa količinom para koje im Ministarstvo ne isplaćuje, i dobili su cifru od nešto više od 1.000 evra po glavi. Kuda idu pare koje studenti uplaćuju na račun fakulteta ostaje otvoreno pitanje, pošto ko god je proveo četiri godine na većini fakulteta može i sam da zaključi koliko su se uslovi studiranja poboljšali. Dakle, ovo nije samo pitanje proizvodnje, nego i raspodele. 

Druga stvar, prava koja regulišu obrazovanje nisu pala s Marsa, nego su se za njih izborili. Ako pogledamo istoriju masovnog obrazovanja, ona uopšte nije dugačka. Naravno da postoji duga istorija univerziteta – prva, Sorbonska deklaracija potpisana je čak na 800. godišnjicu tog univerziteta – ali to nije godina koju treba svi da slave. To nije godina koju bi moglo da slavi, recimo, dete nekog radnika. Godina koja je mnogo bitnija je 1936., kada je uvedeno pravo na obrazovanje. Ono ima socijalističke korene. Sovjetski Ustav bio je prvi na svetu koji je uveo tako nešto. Možemo reći da će evropsko visoko obrazovanje posle toga biti stalno polje borbe i tenzije između socijalističkih korena i napada na te korene, od 1968., pa 1989., 1999… Univerzitet nije polje konkurencije – univerzitet je oduvek bio polje borbe. Ursula Hjuz, koja je dosta pisala o ovome, rekla je jednom prilikom kako u Evropi potpuni zamah komodifikacije, procesa uništavanja sindikata i procesa stvaranja rezervne armije rada, nije mogao početi pre 1989. godine, pre ubijanja komunističke pretnje. Isto tako, možemo reći da se kod nas komodifikacija obrazovanja nije mogla izvršiti pre 2000. Zašto? Upravo zato što obrazovanje nije izolovan deo društva: kao što je liberalizam uveden posle dvehiljaditih i kao što je privatizacija uvela tržište i uništila društvenu svojinu, tako su i privatni fakulteti postepeno stvarali konkurentnost i uvodili tržište na polju društvenih fakulteta.

Tu možemo zaključiti jednu bitnu stvar: socijalizam je bio osnova savremenog obrazovanja – i onda kada ga je omogućio i onda kada su ga uništavali oni koji su od njega živeli. Savremeni univerzitet ne možemo razumeti bez socijalizma. Jer, savremeni univerzitet je „preduzetnički“ univerzitet. Ideja preduzetničkog univerziteta nastaje na ruševinama socijalizma – tako što privatizuje socijalističko nasleđe, pretvara znanje u robu i uslugu, ukida socijalno osiguranje i sve ostalo za šta su se čitave generacija radnika i socijalista borile. Drugim rečima, savremeni univerzitet nastaje zahvaljujući liberalizmu. U toj ideji preduzetničkog univerziteta od studenta se očekuje da „investira“ u sebe, da se pripremi za tržište rada i da pre toga bude „konkurentan“ na tržištu „znanja“. Od njega se ne očekuje solidarnost sa kolegama, niti se očekuje da svoje znanje usmeri onako kako to odgovara njegovom okruženju ili potrebama. Od njega se čak ni ne očekuje da bude upravljač vlastitog obrazovanja. Studenti ne upravljaju proizvodnjom svog znanja. „Bolonja“ učenje ne čini ni lakšim ni boljim. Ona samo standardizuje proizvod znanja tako da se on lakše može vrednovati na tržištu. Ona ne pomaže onima koji su pripadnici niže klase ili dolaze iz ugrožene grupe; ona ćuti i o klasi i o rasi. Ona ne reguliše uslove proizvodnje znanja.

Kada se govori o reformi visokog školstva, neophodno je opisati opšte neoliberalne uticaje na „Bolonju“ i način na koji se to odnosi na nas ovde u Srbiji, kroz dokumenta za razvoj Srbije do 2020. itd. Dakle, prvo polje u okviru kojeg ćemo razmatrati ’’Bolonju’’ se tiče lokalnog konteksta i neoliberalnih načela. Postoji, takođe, i međunarodni nivo koji se tiče „Bolonje“, a o tome ćemo govoriti u vezi sa regulacijom odnosa visokog obrazovanja među zemljama Evrope, a pre svega o Opštem sporazumu o trgovini uslugama. Ovaj sporazum dosta govori o ekonomskim posledicama sagledavanja studenata kao korisnika usluge, a ima i veliku ulogu u trgovini školarinama. Sledeći problem u okviru kojeg treba govoriti o savremenom visokom obrazovanju jeste problem sprovođenja i primene „Bolonje“ na domaćem terenu. To obuhvata i jednu specifičnu stvar, a to je odnos domaće elite prema uvođenju „Bolonje“. Ako pogledamo, primera radi, proces ekspertizacije znanja i uvođenje tržišta u oblast obrazovanja, vidimo da se tu ne odvijaju samo procesi komodifikacije, nego da to daje povod onima koji su na poziciji moći u procesu obrazovanja da sprovode represije nad svakom kritikom sistema koji uvode. Onda kada su se u Srbiji pokretali plenumi na fakultetima, prva reakcija je bila agresija i cenzura, kao što je to danas slučaj sa mnogo većim plenumima u Bosni i Hercegovini. Tako je, recimo, jedna od parola koja se mogla čuti u Beogradu bila parola rektora Kovačevića koji je govorio kako se sa studentima treba obračunati „milom ili silom“. Međutim, ni Novosadski univerzitet nije ostajao bez svojih rektora i svoje cenzure, ni 2011., pa ni danas. Najbolji primer toga jeste ovaj ovde: ova tribina je cenzurisana. Tribina je trebalo da bude održana na Filozofskom fakultetu, ali nije – razlozi koje je dekanat naveo su: 1) Fakultet ne drži tribine, ne bavi se društvenim aktivizmom; 2) Moramo zvati stručnjake koji su uveli „Bolonju“. Dvostruki elitizam – fakultet sebe odseca od društva, kao da je elitistička i izolovana institucija koja nema veze sa društvom i reprodukuje diskurs kojim se podržava ideologija ’’stručnjaštva’’. Dakle, sistem obrazovanja, koji je katastrofalan u smislu znanja koliko i ekonomije, prate cenzura i represija. Koristi se administracija da bi se sprečila kritika. Naravno, zato nije slučajno što smo večeras ovde, u prostorijama sindikata. Možda je baš zato ova tribina na neki način predstavila i društvenu stvarnost i stvarnost visokog obrazovanja u Srbiji. Društvena kritika se danas ne može čuti u amfiteatru nekog fakulteta. Pre se može čuti od samih studenata i to u prostorijama jednog sindikata.

* * *

U jednom od dokumenata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, dakle, stajalo je da su potrebni stručnjaci koji će nam govoriti o „Bolonji“. Čini se da je to jedno od centralnih mesta neoliberalne ideologije. Zapravo ova ideologija se predstavlja kao deideologizacija: postoje samo eksperti koji nam mogu reći kako stvari funkcionišu, ne postoje različita mišljenja.

Bolonjski proces ne možemo da posmatramo odvojeno od šireg konteksta. On je deo nečega što bi se moglo nazvati neoliberalnom ofanzivom koja traje već duži period. Dakle, najpre ćemo govoriti o kontekstu u kojem nastaje Bolonjska deklaracija.

grafikon, bolonja, stvar 6

Milovanovic Branko, Global Income Inequality by the Numbers: in History and Now. Dokument se izvorno nalazi na sajtu Svetske banke. The World Bank Development Research Group, 2012 http://elibrary.worldbank.org/doi/pdf/10.1596/1813-9450-6259

Na ovoj slici se nalazi grafikon koji smo našli na sajtu „Grupe 22“ iz Hrvatske. Grafikon pripada istraživanju koje je za Svetsku banku radio Branko Milanović i na njemu je pokazano kretanje realnih prihoda od 1988. do 2008. godine. Uspravna linija pokazuje procenat porasta realnih prihoda, a horizontalna prikazuje svetsku populaciju raspoređenu prema bogatstvu, od najsiromašniji do najbogatijih. Vidimo da su se kod 1% najbogatijih realni prihodi povećali za 60%. Ono što je zanimljivo jeste ova rupa koja se nalazi negde između 75 i 90 na horizontalnoj liniji, a ekonomista Branko Milanović smatra da ta rupa predstavlja Evropu, zajedno sa još nekim latinoameričkim zemljama. Tu je vidljiva jedna stagnacija. U obzir su uzeti podaci iz 1988. godine, zato što pre toga ne postoje podaci za neke afričke zemlje, ali sigurno bismo, ako bismo gledali neki od prethodnih perioda, videli da stagnacija u evropskom delu seže još dalje u prošlost.

Zašto je to bitno? Zato što Evropa koju mi danas poznajemo, kako bi nadomestila prisutnu stagnaciju, pokušava da se u tržišnom takmičenju postavi konkurentnom svojim ’’suparnicima’’ koji se nalaze, pre svega, u Aziji i južnom delu hemisfere, a koji su tokom druge polovine XX veka postali kompetitivniji u odnosu na Evropu, uspevajući da privuku investicije u industrijsku proizvodnju. Stoga je Evropska unija postavila sebi jedan cilj, a to je da postane najkompetetivnija i najdinamičnija ekonomija zasnovana na znanju, sposobna da omogući ekonomski razvoj uz otvaranje novih i boljih radnih mesta, i da omogući podizanje društvene kohezije. U samom ovom cilju postoji nekoliko kontradikcija. Najpre, kompetitivnost već sama po sebi znači srozavanje radnih prava i uslova rada, što danas možemo videti kod nas, posebno sa uvođenjem novog Zakona o radu. Stoga je kompetitivnost u direktnoj koliziji sa stavkom koja proklamuje kreiranje boljih radnih mesta. Takođe, dinamična ekonomija podrazumeva uvođenje fleksibilnih oblika rada koji dovode do različitih vidova nestabilnosti, pa je samim tim u koliziji sa idejom podizanja društvene kohezije.

U svakom slučaju, da bismo sada shvatili šta je Evropska unija i šta ona hoće, i da bismo shvatili kontekst u kom se dolazi do Bolonjskog procesa, vratićemo se nekoliko decenija unazad, jer je važno objasniti kako je uopšte došlo do današnje situacije. Taj vremenski okvir od 1945. godine do danas možemo grubo podeliti u četiri perioda: jedan je oporavak svetske ekonomije nakon koga sledi period poznat pod skupnim nazivom država blagostanja, zatim kriza sedamdesetih godina i neoliberalna ofanziva koja je odgovorna za krizu kojoj i mi dan danas svedočimo.

Za period od 1945. do 1970. možemo reći da je bio period ekonomske ekspanzije. Nakon razaranja tokom Drugog svetskog rata, Sjedinjene Američke Države izlaze kao jedina prava industrijska sila, budući da su sve ostale, poput Japana i evropskih zemalja, bile uglavnom razorene. Kako bi zadržali svoju poziciju i kako bi uspeli da plasiraju proizvode svoje industrije, Sjedinjenim Američkim Državama bile su potrebne dve stvari: jedna je stabilan svetski sistem koji je bio oličen u vidu institucija poput MMF-a, Svetske banke i Sporazuma na Jalti. Ali, još bitnije, druga stvar je da im je bila neophodna potražnja za njihovim domaćim proizvodima, od ostatka sveta. To se donekle obezbeđivalo kroz Maršalov plan, odnosno kroz gomilu investicija i upumpavanja novca, pre svega u Evropu i Japan. Podsticanje te potražnje po omogućenoj izgradnji razrušene Evrope dovelo je do porasta proizvodnje i stvaranja viškova u ekonomiji. Državu blagostanja karakteriše pre svega svojevrstan klasni kompromis: iz Drugog svetskog rata radnički pokret je izašao veoma jak, a njegova snaga bila je oličena, pre svega, u jakim levičarskim partijama i jakim sindikatima koji su omogućavali ravnotežu između klasnih snaga. Postojao je takođe i Istočni blok koji je predstavljao značajan balans u celoj toj konstelaciji. Ono što je bila glavna funkcija države blagostanja jeste državni intervencionizam koji je bio zasnovan na progresivnom oporezivanju i razvijenom sektoru javnih usluga, čime je ostvarivano smanjenje socijalnih nejednakosti. Država je bila jedan instrument socijalnog balansa. Međutim, šezdesetih godina dolazi do problema. Zahvaljujući ulaganju SAD, Evropa i Japan razvijaju svoju industriju i dolaze do nivoa na kojem su bile same SAD. Samim time je poništena nesrazmera u produktivnosti ovih zemalja i dolazi do prezasićenosti tržišta i pada profitabilnost mnogih glavnih industrijskih sektora. Tu, takođe, treba dodati i stalni porast cene nafte koji je usledio nakon Arapsko-izraelskog rata i embarga koje su zemlje OPEC-a uvele na izvoz nafte. Došlo je do neizbežne krize. Posledice te krize bile su pre svega izmeštanje proizvodnje u područja sa nižim nadnicama. Dakle, proizvodnja se sa zapada prebacivala na istok, i donekle na jug. To je dovelo do rasta nezaposlenosti na zapadu, a zbog pada profitabilnosti, kapital se premeštao iz realnog u finansijski sektor. Takođe, zemlje OPEC-a su mnogostruko više naplaćivale svoju naftu i posedovale su ogromnu količinu novca koja se dalje upumpavala kroz bankarski sektor. Novac se dalje, kroz kredite, pozajmljivao siromašnim zemljama kako bi sanirale loš platni bilans i posledice stagnacije zarada na potražnju. Dug ovih siromašnijih zemalja na ovaj način je rastao, a posledice je možda i među prvima u Evropi osetila Jugoslavija još osamdesetih, kada je MMF nametnuo jednu vrstu mera štednje.

Odgovor na ovu krizu i situaciju bio je neoliberalizam, oličen najviše u likovima i delima Margaret Tačer i Ronalda Regana. Jedna od ključnih stavki za neoliberalnu politiku bila je, pre svega, reforma poreske politike, što je tendencija kojoj i danas svedočimo. Na primer, porezi na kapitalnu dobit padaju, a progresivno oporezivanje se generalno smanjuje ili potpuno ukida. Tržište je liberalizovano, odnosno, država se povlači kao jedan od proizvođača i distributera robe i usluga, nastojeći da postane samo garant funkcionisanja tržišta. Dolazi do smanjenja javne potrošnje, privatizacije državnih preduzeća i eliminacije koncepta javnog dobra, što je jedno od centralnih mesta kada je obrazovanje u pitanju. Takođe, imamo i fleksibizaciju radnih odnosa, itd. U svakom slučaju, ako se vratimo na grafikon od kojeg smo krenuli, vidimo tu stagnaciju u Evropi, a sada vidimo i kako Evropa pokušava da se iščupa iz toga, odnosno, ona pokušava da učestvuje u tržišnoj utakmici sa koje je donekle skrajnuta pod uticajem konkurentnijih zemalja. Posledice podizanja konkurentnosti uvek se prelamaju preko leđa najnižih slojeva, pre svega radništva.

Jedno od ključnih pitanja u periodu krize je pitanje javnih usluga. Zašto su važne javne usluge poput zdravstva, socijalne službe ili obrazovanja? Važne su zato što su klasno posredovane. Javno finansirane usluge pomažu siromašnijim slojevima da preguraju krizu, dok sa druge strane, kapitalisti u ovom području javnih usluga vide zgodno tlo za plasiranje i oplodnju svog kapitala. U kontekstu krize proizvodnog sektora, kapitalisti gledaju da premeste svoj kapital u nešto što će biti profitabilno. Ako pogledamo koliko je porasla potrošnja u zemljama OECD-a (najrazvijenije zemlje sveta) u periodu od 1960. do 2009. godine, vidimo da je javni sektor ogroman – od 1960. do 1980. porastao je sa 28% na 43%. Od 1980. godina prisutan je neoliberalni imperativ da javni sektor treba da se seče, itd., ali i pored toga on je u narednih devetnaest godina porastao za, u proseku, još nekih 4%. Ako pogledamo konkretno zemlje Evrope, u Holandiji, Švedskoj i Francuskoj javni sektor iznosi preko 50% bruto društvenog proizvoda. To je ogromno polje za plasiranje privatnog kapitala koji se u njega plasira, ne toliko kroz direktnu privatizaciju javnog sektora, koliko kroz outsourcing. Na primer, Švedska je doživela verovatno najveći nivo dekomodifikacije u istoriji. Danas je to zemlja koja ima najveći nivo outsource-ovanih javnih usluga u celom svetu, i kao što kaže Ursula Hjus: što je veća dekomodifikacija, to je veći prostor za rekomodifikaciju i plasiranje kapitala.

Ako sektor usluga posmatramo na liniji privatno-javno, možemo videti nekoliko karakteristika. Za privatno je, pre svega, važno tržište, jer je profitno orijentisano i mora biti što efikasnije. Sa druge strane, javno finansirani sektor usluga ima taj potencijal demokratizacije. Ne može se reći da su danas javno finansirane usluge demokratske do kraja. Ipak, u slučaju da su one privatizovane jedino što možemo da biramo jeste kod kog ćemo ponuđača uzeti određenu uslugu. Sa druge strane, kada je reč o javnom finansiranju onda postoji potencijal da zaista pokrenemo pitanje demokratizacije javnih usluga jer se one ne vode profitom već pitanjem korisnosti i baziraju se na principu „Jednak pristup za sve“. Danas, kada efikasnost i mere štednje postaju dominantni okvir ekonomske prakse, usluge koje nisu profitabilne (koje bi, na primer, trebalo da pomažu najsiromašnijim slojevima društva), drastično gube na kvalitetu zato što se u njih prosto ne investira, investira se samo u profitabilnije usluge.

Komodifikacija obrazovanja, u kontekstu ove priče o neoliberalnoj ofanzivi, o pokušaju izlaska iz krize i o liberalizaciji tržišta, se odigrava na više nivoa. Najpre, tu su privatni univerziteti. Takođe, sa povlačenjem države iz uloge proizvođača, odnosno dobavljača osnovnih usluga, i državni fakulteti se prestaju finansirati u dovoljnoj meri. To znači da i oni moraju biti bačeni na tržište, moraju postati samodrživi i moraju krenuti da se vode profitnom logikom, što ih stavlja u nekonkurentne položaje u odnosu na privatne univerzitete. Šta onda rade državni univerziteti? Oni uvode kapitalističku logiku u sve svoje pore; pre svega uvode školarine i kreću tržišno da se takmiče između sebe. Tako se dešava da fakulteti povećavaju svoje školarine i za 20.000–30.000 dinara u roku od godinu dana, samo zato što je u jednoj godini postojalo veće interesovanje studenata za njih. Logika je sledeća – „ako postoji tolika potražnja, mi ćemo podizati cenu naših usluga“. Fakulteti počinju da se rukovode tržišnim mehanizmima i dešava se svojevrsna endogena privatizacija, odnosno, standardizuju se poslovni procesi, a veliki broj fakulteta kreće da uvodi i profesionalne menadžere. Do sada smo imali situaciju u kojoj profesori vode finansije, a sada se to prepušta menadžerima. Svi fakulteti moraju da se vode što profitabilnijom politikom zbog toga što su im uskraćena državna sredstva. Standardizacija koja je na delu predstavlja preduslov potpune komodifikacije, odnosno pretvaranja obrazovanja u robu. Bitno je da se sve se meri. Mi sada tačno znamo koliko za godinu dana jedan student treba da zaradi bodova, koliko stranica da pročita, a kad on izađe sa fakulteta, mi ćemo tačno znati koje znanje dobijamo od kog studenta, čime i proizvod fakulteta biva lako meren. U tom smislu dolazi do ’’štancovanja’’ armije visokokvalifikovanih radnika i radnica. Ako pogledamo stanje u Srbiji, ideja Strategije razvoja obrazovanja do 2020. jeste da se broj visokoobrazovanih od 30 do 34 godine starosti podigne sa 24% na 38,5% populacije. Ali istovremeno dolazi do pada kvaliteta – imamo još veći broj visokoobrazovanih ljudi, ali kvalitet znanja koji oni sa sobom nose drastično opada. Do januara 2001. bilo je ukupno 1147 studenata sa prosečnom ocenom 8,5, a danas ih je više od 17.500.

Stvoren je svojevrsni paradoks sve manje dostupnosti visokog obrazovanja, a sve veće nužnosti visokog obrazovanja. Sa jedne strane, u Strategiji je artikulisano nešto što možemo odrediti kao imperativ obrazovanja, dok, sa druge strane, ogroman deo populacije je efektivno isključen iz obrazovanja uvođenjem privatnog finansiranja studija.

Ovde je važno pomenuti da se u središtu neoliberalne ideologije nalazi pojam ljudskog kapitala. Svi postajemo preduzetnici, svi imamo određeni potencijal, odnosno kapital, i samo je pitanje na koji način ćemo ga plasirati na tržište, na koji način ćemo ga unovčiti. Možda najveći problem sa tim konceptom jeste to da se odgovornost prebacuje sa strukture na pojedince, da se pojačava dodatna konkurencija među radništvom (ako smo svi preduzetnici, onda smo svi jedni drugima konkurencija) i da se prikrivaju odnosi dominacije/eksplatacije koji se, zapravo, nalaze u središtu cele priče. To je, u suštini, jedan veliki cinizam. Ako navodno svi posedujemo ljudski kapital i ako smo sami krivi za to što smo tu gde jesmo, postavlja se pitanje: gde se onda nalaze ljudi koji su nezaposleni, potplaćeni, prekarizovani? To je upravo pokušaj da se čitava struktura u kojoj svi funkcionišemo liši odgovornosti – ako, na primer, posla nema, kako je onda moguće da su pojedinci krivi za svoju nezaposlenost?

Ovde je važno naglasiti i da je obrazovanje klasno pitanje. Ono je klasno pitanje iz najmanje dva razloga: to je pitanje dostupnosti i pitanje toga kome idu u korist procesi reforme obrazovnog sistema. Prema nekim istraživanjima, ukoliko živite u Beogradu šanse da budete student su vam dva puta veće nego u slučaju da živite u Preševu ili na severu Bačke. Deca čija su roditelji visokoobrazovani imaju pet puta veće šanse da upišu fakultete od vršnjaka čiji su roditelji nekvalifikovani ili imaju samo osnovnu školu. Ako spadate u kategoriju siromašnih, odlazak na studije je gotovo neostvariva ambicija. To je dakle pitanje dostupnosti kao pitanje klasne dimenzije obrazovanja.

Postavlja se pitanje da li obrazovanje može da bude to što će da vuče zemlju iz krize, ili je prethodno potreban neki oporavak ekonomije koji može otvoriti prostor za nova zapošljavanja? Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije, na primer, kaže: da je važno da studenti budu nosilac privrede u našoj zemlji, da oni moraju da vuku zemlju napred. No, ako je obrazovanje usmereno na razvoj privrede, postavlja se pitanje čija je to privreda, ko njome upravlja i ko profitira na račun koga. U kontekstu podizanja konkurentnosti, o kojoj se stalno priča zbog privlačenja direktnih stranih investicija, to se sve više pretvara u trku do dna, zato što sve zemlje oko nas na otprilike isti način podižu konkurentnost što se sve prelama preko leđa radnika i radnica, koji imaju sve gore uslove rada i sve niže plate. To je podizanje konkurentnosti. Teško da će veliki broj obrazovanih da nas, sâm po sebi, izvuče iz krize. Pogledajmo ko su najveći izvoznici danas u Srbiji: to su pre svega FIAT automobili, NIS, Tigar, Petrohemija, RTB Bor, Tetrapak… U ovim preduzećima rade uglavnom niskokvalifikovani radnici i radnice. Mi se nalazimo u perifernoj poziciji u kojoj nam, ako se vodimo tržišnom logikom, fakulteti u principu neće biti ni potrebni.

Ono za šta bi mi trebalo da se zalažemo jeste demokratska kontrola, a ne tržišna regulacija obrazovanja i javnog sektora. U tom kontekstu trebalo bi posmatrati ono što je društvena korisnost, a ne ekonomska efikasnost. Treba videti, na primer, koliko je ljudi koji čekaju u redovima u domovima zdravlja, a koliko, sa druge strane, imamo lekara koji su nezaposleni i koji svakodnevno odlaze van zemlje da bi tražili posao. Istovremeno imamo Vladu koja je zabranila zapošljavanje u javnom sektoru. Takođe, možemo pogledati i školska odeljenja koja imaju po 30–35 učenika, dok istovremeno postoji veliki broj profesora koji su na birou za zapošljavanje. Potrebni su nam radikalni rezovi, ali ne na liniji tržišnog usmeravanja privrede, već u pravcu demokratske kontrole i raskida sa aktuelnom politikom.

* * *

Kada je Bolonjska deklaracija doneta 1999. godine, postojala je ideja da se uspostavi evropski prostor visokog obrazovanja putem sledećih instrumenata: uspostavljanjem sistema čitljivih i uporedivih diploma, uspostavljanjem sistema studija baziranog na dva glavna ciklusa (dodiplomskom i diplomskom), te uspostavljanjem evropskog sistema prenosa i akumulacije bodova (ESPB). Trebalo je promovisati evropsku saradnju na polju osiguranja kvaliteta i evropsku dimenziju visokog obrazovanja – šta god to značilo. Republika Srbija, odnosno u to vreme Srbija i Crna Gora, potpisale su Bolonjsku deklaraciju 2003. godine i njeno sprovođenje obavljalo se putem Zakona o visokom obrazovanju koji je donet 2005. godine. Možemo pogledati nekoliko novina koje su najznačajnije spram prethodnog, kao i neke od problema (uglavnom studentskih) koji su proistekli iz njihove primene.

Prva stvar koja je promenjena jeste uvođenje drugačije strukture studija. Do 2005. godine postojale su osnovne, magistarske i doktorske studije, dok je novi sistem predviđao da postoje osnovne (akademske i strukovne) studije, koje su studije prvog stepena; studije drugog stepena u koje spadaju (diplomske) master akademske studije i specijalističke strukovne i specijalistčke akademske studije; i, na kraju, studije trećeg stepena, koje predstavljaju doktorske studije.

Druga stvar koja je uvedena jeste ESPB sistem koji je zamišljen kao kvantifikacija količine vremena uloženog u savladavanje određenog gradiva, odnosno studija, sa idejom da u Srbiji, odnosno na univerzitetu u Beogradu, jedan bod vredi 28 radnih sati. To bi trebalo da znači da prosečna osoba tokom studija uloži prosečno toliko vremena da savlada određeno gradivo. Ovo se ne odnosi samo na gradivo u silabusu ili na gradivo koje je isporučeno tokom predavanja, već se odnosi na celokupne studentske aktivnosti potrebne za savladavanje nekog predmeta: na izradu seminarskih radova, pisanje prikaza itd. Zakonski gledano, ako uzmete neki predmet i vidite da, na primer, 5 ESPB bodova odgovara brojci od 100 radnih sati, trebalo bi da svoj celokupni angažman uklopite u to vreme.

Dalje, nešto što je takođe uvedeno jeste razlika između budžetskih i samofinansirajućih studenata. Pre 2005. godine, pravo da se školuje o trošku budžeta imao je svako ko ispuni određeni uslov, a koji je najčešće bio iskazivan u broju predmeta koji je neophodno položiti za prelazak u narednu godinu. Danas je umesto toga propisana izvesna budžetska kvota koja kaže da ne može svako ko ispuni uslov postati budžetski student, već samo određeni procenat onih koji ispune taj uslov.

Propisana je i akreditacija, formirana su određena nacionalna tela koja bi trebalo da prvo napišu, a onda i kontrolišu, standarde vezane za funkcionisanje visokoškolskih ustava. U vezi sa tim bilo je važno osmisliti na koji će se način mišljenja studenata o nastavnom procesu uzeti u obzir prilikom donošenja nekih drugih odluka, i tako je došlo do uvođenja evaluacije.

Još jedna od novina bila je angažovanje studenata i studentkinja kao predavača, znači – njihovo uključivanje u nastavni program, pa je po zakonu trebalo omogućiti da se u zvanje saradnika u nastavi na studijama prvog stepena bira osoba koja je na master studijama, a da se u zvanje asistenta može birati osoba koja je na doktorskim studijama.

I na kraju, uvedena su studentska predstavnička tela kako bi se studentski glas nekako čuo pri donošenju različitih odluka na fakultetu, univerzitetu i na nacionalnom nivou.

Pitanje je na koji način su ove promene bile sprovedene u praksi i šta se najčešće dešavalo. Drugačija struktura studija je već na samom početku izazvala veliki problem, jer se odmah postavilo pitanje na koji način će se upoređivati ljudi koji su diplome stekli po prethodnom sistemu sa onima koji diplomiraju u bolonjskom sistemu. 2007. godine smo imali veliku raspravu oko toga kome su jednaki nekadašnji diplomirani studenti – da li su oni, u bolonjskom sistemu, jednaki bachelor-u ili masteru? Postojao je veliki otpor u akademskoj zajednici da se oni izjednače sa masterom iako je studentska strana, koja je tada zagovarala baš to, imala dobre argumente koji su pokazivali da su upravo prema prethodnom sistemu imali pravo da upisuju doktorske studije. U svakom slučaju, sve se svelo na pitanje stečenih prava zbog čega su, na kraju, diplomirani studenti ipak izjednačeni sa masterom, ali ne bez velike borbe sa akademskom zajednicom, koja je trajala skoro dve godine. Važno je reći da je najveći razlog zbog kojeg se akademska zajednica protivila ovakvom rešenju ležao, zapravo, u pitanju finansija: oni su već tada krenuli da ubeđuju ljude da nigde neće moći da nađu posao ukoliko se ne doškoluju i ne upišu master studije. Važno je napomenuti da tada nisu postojala budžetska mesta za master studije, sve je bilo samofinansirajuće i to je bio glavni razlog zašto su se tome protivili. Već prve generacije po diplomiranju su počele da postavljaju pitanje (budući da nacionalni okvir kvalifikacija koji je trebalo da reguliše stepene stručne spreme tada još uvek nije bio donet) kome su sada oni jednaki. Oni nisu jednaki nekadašnjim diplomiranima odnosno nisu jednaki masteru. Važno je napomenuti i da u to vreme nisu imali naziv „master“ odnosno „diplomirani“, nego samo naziv zvanja; ovo možemo videti na primeru sociologije: postojali su „sociolog“, „diplomirani sociolog – master“ i „doktor sociologije“, da bi se onda 2010. godine, kada su ljudi već krenuli da diplomiraju i da upadaju u paniku oko toga šta će raditi i koje je njihovo zvanje, zakon izmenio tako da se ponovo vratio naziv „diplomirani“. Sada, dakle, osoba koja završi osnovne studije nema naziv „sociolog“, kako je ranije bilo predloženo zakonom iz 2005., nego „diplomirani sociolog“, koji opet nije jednak onom „diplomiranom sociologu“ pre 2005. I sada vlada određena vrsta konfuzije u vezi sa tim, i to konfuzije koja je napravljena samo da bi splasnula panika koja je krenula da raste među ljudima, bez namere da se reši osnovni problem, a to je – šta će ljudi nakon završenog fakulteta raditi.

Što se tiče ESPB bodova, oni nisu adekvatno izračunati, pa je to opterećenje koje je čoveku jednostavno preveliko za savladavanje gradiva u toku jedne školske godine. Ono što je najčešći pokazatelj toga jeste upravo niska prolaznost na nekim predmetima. Možda je na Univerzitetu u Novom Sadu malo bolja situacija nego u Beogradu, ali u Beogradu je na primer prolaznost 2007. godine bila 16%. Ovo je važno zbog studentskih protesta i shvatanja zašto ljudi traže 48 bodova kao uslov za budžet. Kada studenti traže da svi sa 48 bodova budu upisani u statusu budžetskih studenata, oni ne traže naročite ustupke (kao što se to često interpetira u javnosti, u smislu da neki lenji studenti traže bodove samo da bi prošli), poenta je u tome da opterećenje nije izračunato onako kako treba, i da je možda 48 bodova realniji optimalni iznos nego 60 bodova. Nikad se odgovornost za lošu prolaznost nije svaljivala na akademsku zajednicu, već se taj neuspeh individualizirao na pojedinačne „lenje“ studente.

Zakonom je propisano da student finansiran iz budžeta bira predmete u vrednosti od 40 bodova, dok samofinansirajući bira predmete u vrednosti od 37 bodova. Svakome ko danas studira je jasno da to kod nas nikad nije primenjeno u smislu da se bodovi obračunavaju tek na kraju školske godine. Svi su obavezni da prijave 60 bodova na početku školske godine, bili oni samofinansirajući ili budžetski studenti. Ti bodovi su, naravno, u vezi sa školarinom. Osoba koja prijavi 60 bodova plaća punu školarinu, dok bi osoba koja prijavi 37 bodova trebalo da plaća vrednost školarine namenjenu toj količini bodova, a u praksi se dešava da onaj ko je položio predmete u vrednosti od 37 bodova ostaje samofinansirajući, a da sa 48, odnosno 60 bodova upada na budžet. To je nešto što nikad nije primenjeno onako kako je zamišljeno zakonom. Drugi je problem budžetska kvota koja po zakonu nalaže da se u narednu godinu studija, u statusu budžetskog studenta, može upisati najviše 20% više studenata nego što ih je bilo u prošloj godini. Znači, ako je bilo 100 studenata, u narednoj godini ih na budžetu može biti 120. To je povezano i sa pomenutim studentskim protestima: kada ljudi traže 48 bodova za budžet, oni, dakle, traže da svi sa 48 bodova budu na budžetu. Kompeticija je naprosto besmislena. Besmisleno je da se ljudi kidaju oko toga ko će da dâ koji ispit – ili su svi položili neki ispit ili nisu. Zašto bi se neko maltretirao oko toga da li će dati ispit u junu ili julu, jer na nekim fakultetima čak i to pravi razliku pri konačnom rangiranju u oktobru?

Kada je reč o akreditaciji i evaluaciji, svakome je jasno da su na većini fakulteta i škola u Srbiji rezultati evaluacije tajni. Ono, dakle, što bi trebalo da bude mehanizam provere kvaliteta, nije sprovedeno. Mi ne možemo da vidimo koji su rezultati tog mehanizma, već rezultate evaluacije pojedini profesori i profesorke dobijaju u koverti, samo oni imaju uvid u njih, dok se javnosti prikazuju neke prosečne ocene po odeljenju, fakultetu ili univerzitetu. Akreditacija je takođe zanimljiva oblast. Komisiju za akreditaciju čine profesori, koje biraju profesori, na predlog profesora. A pošto normative i standarde rada u vladi predlaže nacionalni savet po pribavljenom mišljenju konferencije univerziteta, a na predlog Komisije za akreditaciju, onda dodajemo i sledeća dva faktora: komisiju za akreditaciju čine profesori, koje biraju profesori, na predlog profesora, koji onda ocenjuju ispunjenje standarda koji su usvojili profesori, na predlog profesora, po pribavljenom mišljenju profesora. Jasno je da sistem u kojem profesori sâmi proveravaju da li su jedni drugima OK, ne može da funkcioniše.

Podjednako je zanimljivo i to šta se desilo sa studentima kao predavačima. Saradnik u nastavi nema pravo glasa na nastavno-naučnom veću, a asistent ima (ako uopšte imaju pravo da učestvuju na nastavnom veću). To je jedan od faktora zašto se fakultetima baš i ne mili da imaju neku studentariju koja im nešto glasa, možete misliti, po sopstvenom nahođenju. Ispostavlja se da se često u zvanje saradnika u nastavi biraju studenti doktorskih studija, dakle oni koji bi trebalo da se biraju u zvanje asistenta, dok se nesrećni studenti master studija, u principu, ne biraju ni u kakva zvanja, ili se – u goroj varijanti – angažuju u nepostojeće zvanje „demonstratora“.

Još jedan zanimljiv aspekt implementacije bolonjskog sistema jeste problem vezan za studentska predstavnička tela. Zamišljeno je da se studenti na neki način uključe u donošenje odluka na svim nivoima. U tom kontekstu postoje parlamenti na nivou fakulteta i univerziteta, kao i Studentska konferencija kao nacionalno studentsko telo. Svaki od ovih organa delegira studentske predstavnike u neke druge organe u sopstvenoj nadležnosti, bilo na lokalu, univerzitetu ili na republičkom nivou. Naravno, ko god je pratio situaciju vezanu za studentske parlamente čuo je za određena dešavanja u Novom Sadu 2011. godine na plenumima. Postoji jedan problem strukturne prirode, a to je pretpostavka da su studentski predstavnici savršeni i da se bave studentskim interesima. Oni su u svim tim telima jednostavno preglasani, jer ih ima neuporedivo manje u odnosu na drugu stranu, pa stoga ne postoji način da se nekako utiče na donošenje odluka. Sa druge strane, možemo videti da u studentskim parlamentima često operišu razne druge interesne grupe, poput političkih partija, pritisaka profesora itd.

Način na koji su Bolonjske preporuke kod nas primenjene sugeriše da ovde postoji neki paralelni sistem, ili paralelna institucija, koja sigurno nije bila ovako propisana normativom. Kada uočimo da je Bolonjska reforma sprovedena odozgo, nadograđujući se na dotadašnji sistem visokog obrazovanja, kao i da je akademska zajednica na tu reformu reagovala upravo na ovaj način, to nam nešto govori o prirodi sistema obrazovanja i samoj akademskoj zajednici danas.

Možda nam o obrazovnom sistemu najviše govori situacija vezana za školarine, to je jedna od ključnih stvari za nas. Država se polako povlačila iz finansiranja univerziteta, povećavao se broj samofinansirajućih studenata i broj privatnih fakulteta, a zajedno sa tim se povećavala i cena studija, odnosno visina školarina. Država nije izdvajala ona sredstva koja je bila zakonom obavezana da izdvaja a koja se odnose, na primer, na materijalne troškove, tekuće održavanje, plate zaposlenih, opremu, bibliotečki fond, objavljivanje naučno-istraživačkih radova, naučno i stručno usavršavanje itd. Država je sve manje davala, a školarine su se povećavale. Školarina je takođe bila zakonski definisana tako da obuhvata naknade za redovne usluge koje su se utvrđivale odlukom univerziteta. Međutim, fakulteti od države nikada neće tražiti da uloži više, ili makar samo ono za šta se obavezala, ali će zato velikodušno da povećavaju školarine kako bi njima nekako pokrili sve te troškove. U te troškove koji se pokrivaju iz školarina takođe ulaze i plate zaposlenih, koje bi država takođe trebalo da plaća, ali umesto toga postoji uredba po kojoj fakulteti mogu sopstvene prihode koristiti za uvećanje plata zaposlenih. Dakle, nedovoljno finansiranje države, preusmeravanje školarine u troškove koji bi trebalo da su već pokriveni, kao i školarine koje su formirane po principu zainteresovanosti za program dovode do stanja gde studenti pokrivaju ono što država ne daje. Paralelno sa tim procesom sve se više zagovara ideja okretanja univerziteta tržištu. Ova ideja dobila je svoj formalni oblik u Strategiji razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine. U ovoj strategiji se javnosti takođe daje informacija da država, jednostavno, nije ulagala u fakultete onoliko koliko je trebalo, pa se stoga promoviše nekoliko različitih oblika okretanja tržištu. Sa jedne strane, fakulteti se ohrabruju da se – na ovaj ili onaj način – takmiče za studente, što u nekim slučajevima stvarno može da izgleda groteskno, kao na primer u situaciji kada Filozofski fakultet plati nekoliko hiljada evra marketinškoj agenciji da im naprave neke slogane poput „Studiraj u centru“ ili „Na vrhu je lepše“. Sa druge strane, potrebno je ostvarivati partnersku saradnju sa privrednim subjektima kako bi zajedničkim snagama pomogli razvoju privrede, što obukom kadrova neophodnih uglavnom privatnim preduzećima, što sprovođenjem različitih istraživanja za potrebe privrede. Ovako shvaćen „preduzetnički univerzitet“, čija funkcija nije doprinos društvu već nekoj nedefinisanoj privredi u kojoj se uglavnom naglašavaju privatne inicijative ili preduzeća, trebalo bi da promoviše i kulturu preduzetništva – putem stvaranja poslovnih inkubatora i negovanja preduzetničkog duha studenata. Sve je ovo zamišljeno pomenutom Strategijom, a paralelno sa ovim procesima visoko obrazovanje se promoviše kao dodatno ulaganje koje pojedinci vrše u sebe i svoju budućnost, pa stoga oni i treba da ga plate, jer su navodno oni jedini koji će od tog obrazovanja i profitirati. Humanistička dimenzija univerziteta se sužava, prestaje da postoji, kao što prestaje da postoji i ideja univerziteta kao mesta kritičkog razmatranja pitanja od javnog značaja, što je u krajnjoj liniji i slučaj sa ovom tribinom koja, eto, iz nepoznatog razloga nije mogla da se održi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

* * *

U Hrvatskoj je neočekivana promjena obrazovnog sistema politizirala studente. To se nije dogodilo slučajno, već se dogodilo zato što su se studenti našli u situaciji da rade po nekim novim pravilima, u kojima se evidentno ni profesori ne snalaze. Profesori su bili ti koji su sve vrijeme upozoravali studente da, zapravo, ni oni sami ne razumiju najbolje šta se tačno događa i zašto. „Bolonja“ se u Hrvatskoj torpedirala kada su bili otvoreni pregovori sa Evropskom unijom – prva dva poglavlja koja je trebalo zatvoriti bili su kultura i obrazovanje, to su poglavlja koja su bila zatvorena u ekspresnom roku. „Bolonja“ je sprovedena stihijski i bez ikakvog razumjevanja ili objašnjenja koje su njezine dobre i negativne strane, i da li ih uopće ima. Ono što je u toj gomili pitanja ubrzo postalo jasno jeste da je cijeli sustav napravljen na način u kojem su, prilikom te podijele na dva obrazovna ciklusa (preddiplomski i diplomski), prostupnici postali visokoobrazovana ali jeftina radna snaga, zato što nisu imali nikakve kvalifikacije. U Hrvatskoj, kad završiš tri godine studija ti si doslovno niko i ništa, možeš raditi samo na radnim mjestima za koja je potrebna srednja stručna sprema. Zbog toga počinju problemi, studenti se politiziraju i počinju raditi protiv situacije, jer to jednostavno nije bilo najavljeno. Jedino što je bilo najavljeno jeste radikalno povećanje visokog broja obrazovanih, i to je automatski zvučalo dobro. Činilo nam se da ako imamo veći broj obrazovanih, biće i veći broj kvalitetnih radnih mesta, postoji nada da ćemo se izvući iz socijalnih problema itd.

Onda se događa 2008. godina. Surova stvarnost tržišnog obrazovanja sve pogađa i dolazi do situacije u kojoj se nešto jednostavno mora učiniti. Nastaju ogromni prosvjedi u kojima samo u Zagrebu na ulicu izlazi 5.000 ljudi, što je bilo neobično i što se nije dogodilo od radničkih štrajkova iz osamdesetih. Na taj način smo, zapravo, dobili besplatno visoko obrazovanje za diplomske studije. U Hrvatskoj je sa te strane situacija drugačija, master studije su besplatne za sve, ali sada se već dešavaju neka ograničenja i stvari slične onima koje se događaju i u Srbiji: počinju se na različite načine uvoditi plaćanja. Ono što je tu bitno jeste momenat tržišta i toga da je „Bolonja“ provela reformu obrazovanja podređujući ga tržištu – to je u Hrvatskoj vrlo upečatljivo i to se ni u jednom momentu ne gubi iz vida. Upravo zbog toga što se hrpa studenata našla u situaciji da su sada, jednostavno, niko i ništa, da nemaju nikakvo zvanje ili da sa tim zvanjem ne mogu ništa, jedno od komičnijih rešenja bivšeg ministra (koji je pao u vreme blokada 2009.) bilo je da će se svi prostupnici zaposliti u državnoj upravi. To je bio ogroman broj ljudi koji bi samo povećao broj zaposlenih u državnoj upravi. Međutim, čak ni to nisu učinili. Ta situacija je i dalje ista, a za zapošljavanje u državnoj upravi i dalje moraš biti „diplomirani“ – dakle, moraš imati četiri godine osnovnih ili pet godina sa master studijama. Na taj način su u Hrvatskoj izjednačeni stari „diplomski“ sa „master studijama“ po „Bolonji“.

Ono što je bitno za „Bolonju“, za taj kaos u kojem su se našli konkretni ljudi, jeste shvatiti u kojem momentu i sa kojim ciljem se ona događa, ko od nje profitira i kako se ona odražava na ljude. Sve što je rečeno za Srbiju važi, naravno, i za Hrvatsku, i Hrvatska je upala u ideologiju približavanja Evropi i bivanja predziđem Evrope. Potreba koja je u Hrvatskoj nastala sa Tuđmanom – radikalni prekid sa svime što je bilo jugoslovensko i što se izjednačavalo sa Srbijom i JNA – stvorila je tu ideologiju o Hrvatskoj kao predziđu Evrope. Sve što je dolazilo iz Evrope je bilo prihvaćeno kao nešto pozitivno, idealan napredak civilizacije itd. Sve što je bilo staro bilo je nešto sa čim se treba prekinuti i šta treba zaboraviti. U takvom momentu, tržište postaje super rješenje za bijeg sa Balkana. To je ono što evropski identitet nudi Hrvatskoj i ono što će Evropi dokazati da Hrvatska jeste Evropa, a ne neki prljavi Balkan. Objasniti ljudima u takvoj društvenoj situaciji šta je „Bolonja“ i čemu ona služi, i na koji način smo u njoj duplo eksploatirani u kontekstu privilegiranih zemalja centra, bilo je dosta teško. U svim tim peripetijama, u svih tih tisuću pitanja koja su se postavljala, postalo je odmah savim jasno da odnos centra i periferija, kakav postoji u svim ostalim ekonomskim granama, postoji i u obrazovanju. Postalo je jasno da je Hrvatska i dalje u tom deprivilegiranom položaju i da nikad neće biti u poziciji zemlje centra, i da nikad neće moći trgovati svojim obrazovanjem na način na koji time trguju zemlje centra. Nemojmo imati nikakvih iluzija, taj prostor visokog obrazovanja Evrope je nova sintagma koja se koristi zato što je sintagma „Bolonjska reforma“, sa jedne strane, poprimila dosta negativnih konotacija, a sa druge, jer se proširila izvan granica Evrope (potpisnice Bolonjske reforme su zemlje poput Kazahstana). U tom kontekstu je nužno razumijeti neka pitanja koja su studenti u Hrvatskoj počeli postavljati 2008. godine, poput: „Za koga je ’Bolonja’ osnovana?“, „Za koga je pokrenuta?“, „Za koga je ona provedena?“, „Ko od nje profitira?“, i „Kako se ona odnosi na naše živote?“. Ona je provedena na način koji je evropska kopija američkog obrazovnog sustava. To je nastalo iznimno kao konkurencija američkom obrazovnom ustavu, a ono što se ređe spominje jeste da je globalno tržište uslugama obrazovanja veće od farmaceutskog tržišta. Drugo tržište za razmenu usluga je obrazovanje, a treće je farmaceutika. To sada poprima skroz nove dimenzije. To da se u obrazovanju može više zaraditi nego što se može zaraditi prodajom lijekova, poprima neku skroz novu dimenziju i stavlja stvari pod određeno svjetlo, ističe ih malo jasnije. Svi ovi mehanizmi sa kojima se mi borimo dok smo studenti ali i kasnije – poput ECTS (odnosno ESPB) bodova i preddiplomskog i diplomskog kruga – ne služe nam kako bi nam olakšali snalaženje na tržištu rada, već da bi zemlje centra mogle više profitirati na nama kao jeftinoj radnoj snazi, te na taj način mogle konkurirati na globalnom tržištu obrazovanja. Jer, u čemu je problem? Amerika ima najveće vanjsko tržište obrazovnim uslugama. To znači da najveći broj studenata koji dolazi studirati u SAD su studenti van SAD. Evropa, zapravo, ima najveću mobilnost, što znači da ogroman broj ljudi prolazi sa jednog sveučilišta na drugo, ali Evropa ima najveće unutarnje tržište na svetu. To znači da, u situaciji kad postoji Evropska unija, neko iz Hrvatske (koja je sad deo Evropske unije) dođe na studije u Brisel ili London, to se zapravo ne vidi u toj globalnoj bilanci razmene obrazovnih usluga. To je i dalje unutar jedne zemlje, što znači da su same školarine unutar toga niže. Cijeli sustav mobilnosti postoji upravo zato da bi se poboljšao položaj Evrope na globalnom tržištu obrazovnih usluga. I to se događa na takav način da postoje viša i niža razina školarina: zemlje Evropske unije imaju niže školarine za fakultete koje su u Evropskoj uniji, kao i za studente koje dolaze iz Evropske unije, dok sa druge strane studenti koji dolaze van zemalja EU imaju više školarine.

Kako funkcionira mobilnost? Govor o mobilnosti bi trebalo promatrati isključivo iz ekonomske perspektive zemalja periferije i zemalja centra. Slučaj je obično takav da su popularnija sveučilišta u zemljama centra i da su to „target universities“ – to su ona sveučilišta koja mogu privući ogroman broj zainteresovanih ljudi da tamo dođu studirati ili raditi. To su ona sveučilišta koja, navodno, prodaju „visoku kvalitetu“. Ne treba imati nikakvih iluzija – to nije kvaliteta zbog toga što su briljantni, što su zapadni Evropljani ili što su genijalci po prirodi. Oni su, u stvari, ’’genijalni’’ zato što imaju ogromne količine para koje se ulažu u to. Da mi ulažemo tolike pare u svoj sustav onda bi mi bili ti genijalci. To je banalno i bazično, i ne treba imati nikakve iluzije, tu priču ne treba mistificirati ni na koji način. Stvari sa mobilnošću funkcioniraju na taj način da vi sami ništa ne plaćate ukoliko želite otići na Oksford, jer imate veći broj stipendijskih fondova u kojima je i vaša zemlja članica i koji se raspisuju u natječaj: neki od njih su, recimo, „Sokrat, „Basileus“, „Erasmus“, itd. Hrvatska je sa „Erasmusom“ kasnila dve godine jer nije imala 2–4 miliona evra koliko je koštala članarina. Ako je Srbija u „Basileusu“ ili „Erasmusu“, to ne znači da su tamo došli ministri obrazovanja da se slikaju, podele rokovnike i olovke i potpišu nešto, to znači da je Srbija osigurala tih četiri, šest, osam miliona evra kako bi njihovi studenti otišli na Oksford, na Hajdelberg, na evropska sveučilišta. U momentu kada odlazite na stipendiju u zemlju centra, vaša država za vas plaća sva vaša osiguranja, svu vašu školarinu i sve vaše potrebe. U momentu kad vi dolazite tamo vi predstavljate potencijalno jeftinu radnu snagu. Vas neko mora angažirati, jer većina tih stipendija izgleda tako da studenti moraju odraditi jedan deo stipendije (a diskurzivno je to opisano kao pružanje prakse studentima), pa se onda ta praksa odrađuje tako što npr. predajete jedan deo nastave na tom sveučilištu. To njima stvara određenu količinu novaca koju mogu sebi raspodijeliti. Taj novac se najčešće raspodijeljuje tako što se ulaže u, na primer, najveće svetske predavače, koji za predavanja dobijaju ogromnu svotu para. Zbog toga što su Hrvatska i Srbija potpisnice „Erasmusa“, „Basileusa“ itd., i zbog toga što finansiraju sva naša osiguranja, stipendije, školarine i sve ostalo, u zemlji centra smo poželjna radna snaga. Nije slučajno to da velika većina ljudi koja ode iz Srbije ili Hrvatske jednostavno ostane tamo predavati, upravo zato što su, u tom momentu, jeftinija radna snaga od nekog Škota, na primjer. Za njih su plaćena sva davanja, plaćena su sva osiguranja – sveučilište na kojem si ti gost to ništa ne košta, sve je plaćeno. Na taj način se okreću ogromne količine para.

Situacija u kojoj zemlja periferije služi samo za nekakav „brain drain“, za „pool“ genijalnih mozgova, ono najbolje, crème de la crème što se uspije izvući iz lokalne situacije i otići negde u Evropu (na sanjani Oksford ili Kembridž) – ta situacija funkcionira upravo na taj način. Brain drain funkcionira na taj način. „Bolonja“ nikad nije zamišljena tako da ona promovira nekakvu kulturnu suradnju – da neko u Hrvatskoj na primjer bolje nauči njemački, španjolski ili neki skandinavski jezik, ili da nauči nešto o nošnjama u Norveškoj – nego ona funkcionira ujednačavanjem evropskog tržišta obrazovanja. To znači upravo to: jeftiniju radnu snagu za zemlje centra.

Postoji ta ekonomska razina, međutim, postoji i diskurzivna razina, koja govori o tome čemu „Bolonja“ služi, kako se provedba „Bolonje“ događa na javnoj ravni od političara do pres-konferencija itd. Treća razina bi bili sâmi mehanizmi koji studenti neposredno osjećaju. O ovoj prvoj dimenziji – ekonomskoj – zapravo se ni ne govori. To je jednostavno nešto što se shvati nakon niza godina, nakon čitanja svih tih izveštaja i kad se počneš pitati zašto Hrvatska plaća „Erasmus“, zašto mi to plaćamo, zašto to ne ide iz nekakvih zajedničkih fondova, itd. Dimenzija oko ujednačavanja samog obrazovanja ne postoji zato što Evropa mora njegovati kulturne razlike svake zemlje jer, jednostavno, nikako drugačije ne bi uspila funkcionirati, niti bi stanovnici neke zemlje Evrope pristali da budu Evropćani (mi ih iz sprdnje zovemo Evropćani). Nikad nijedna zemlja poput recimo Njemačke ili Portugala ne bi pristala na to da satera svoju kulturnu specifičnost u korist nekakve ideje Evrope kao nečega što, na primer, postoji u SAD. Amerikanci nisu Kalifornikanci ili Teksašani nego su „Americans“ – to u Evropi nikad ne bi prošlo. Zbog toga što ujednačavanje obrazovnog sustava na toj sadržajnoj razini u Evropi ne može biti provedeno, niti će biti, radi se na jednoj birokratskoj razini koja bi trebala omogućiti da tržište rada bude izjednačeno. To su sve problemi koje mi osećamo na svojoj koži, sve od ESPB bodova pa nadalje. Ne može se očekivati da ESPB bod odražava realnost tvog truda uloženog u određeni kolegij. Jer, odrediti da ti možeš pročitati samo 200 stranica nekog teksta po kolegiju u semestru narušava ideju visokog obrazovanja u ovom nekom humboltovskom smislu. Sama činjenica da to tako teško ide govori, zapravo, o tome da je akademija imala neki sadržaj u humboltovskom smislu, čoveka kao homo universalisa, da je bila ukorenjenija i da je teže izbaciti nego uvesti tržište. To što tržište krije svoje noge na tako zmijski način zapravo otežava prevodiocima „Bolonje“ čitavu implementaciju tog sustava. Na kraju, „Bolonju“ ne treba posmatrati u kontekstu ničega drugog nego u kontekstu ekonomskih odnosa koji se događaju u okviru visokog obrazovanja.

Transkript: Aleksandar Matković

Lektura: Miloš Jocić


[1] Tribina je održana 21. 02. 2014. u Radničkom domu „Svetozar Marković“ u Novom Sadu. Učestvovali su: ANDREA MILAT (Akademska solidarnost i Le monde diplomatique, Zagreb), JELENA VELJIĆ (aktivistkinja i članica zadruge Oktobar, Beograd) i VLADIMIR SIMOVIĆ (Centar za politike emancipacije, Beograd). Moderirao je: ALEKSANDAR MATKOVIĆ (Gerusija, Novi Sad).

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »