All posts by admin

18 feb

Stéfanie Prezioso, IL N'EST PAS POSSIBLE DE COMPRENDRE LE PASSÉ SANS RECOURIR AU PRÉSENT

 IL N'EST PAS POSSIBLE DE COMPRENDRE LE PASSÉ SANS RECOURIR AU PRÉSENT

Entretien avec Stéfanie Prezioso[1]

 

Maja Solar: En tant qu'historienne vous traitez principalement de sujets historiques « politiquement sensibles », prenant souvent en compte une perspective de classe (fascisme, anti-fascisme, totalitarisme, Histoire du mouvement ouvrier, immigration, exil politique …) Que pensez-vous de la relation entre Histoire et politique / idéologie ? Pensez-vous qu'une position de « neutralité axiologique » soit possible dans la science historique ? Chaque interprétation historique n'implique-t-elle pas nécessairement une prise de position particulière (idéologique, politique…) ?

Stéfanie Prezioso: A mon sens, une position de « neutralité axiologique » n’a pas de sens dans la science historique. Comme vous le savez, l’historien ne se contente pas de dire des « faits » mais vise à les interpréter, à leur donner sens, à partir de là il ne peut plus être « axiologiquement neutre ». Il me semble que ce statement a plus que jamais besoin d’être réitéré, face à celles et ceux qui ont patiemment construit, pour le dire avec l’historien italien Gabriele Turi, « l’hégémonie culturelle de la droite », en la fondant tout au long des années 1980 et 1990 jusqu’au tournant du 21e siècle, sur la « négation » de l’existence même d’une « culture de droite distincte et spécifique ». Cette profession de foi d’une « neutralité revendiquée » a été relayée par les grands médias et elle apparaît aujourd’hui comme une évidence longtemps ignorée parce que frappée au coin du bon sens.

Mais poussons le raisonnement à l’absurde, même si cette « neutralité » existait quel intérêt aurait-elle ? N’imposerait-elle pas à « l’intellectuel » de s’extraire du monde dans lequel il vit et des débats dans lesquels, qu’il le veuille ou non, il est pris ? Comment alors pourrait-il comprendre le passé sans se pencher sur le présent, pour reprendre l’une des idées défendues par l’historien français Marc Bloch, résistant mort fusillé par les forces d’occupation allemandes en France ?  L’historien est inscrit dans la cité et dans son temps; l’histoire est donc toujours contemporaine comme l’écrivait Benedetto Croce. Cela implique concrètement que les questions éthico-culturelles qui sont posées à l’historien demeurent : celle de la recherche de la « vérité », fondée sur l’administration de la preuve mais aussi sur la conscience du temps qui sépare le temps présent de la recherche du passé de l’objet. Cela veut dire aussi que le positionnement éthique (son amour du métier si vous voulez) de l’historien doit le conduire à se remettre continuellement en discussion en prenant en compte non seulement la découverte de nouveaux documents mais aussi les « nouvelles » manières de les analyser en fonction de la pluralité des interprétations sur lesquels l’analyse du passé s’est fondée au cours du temps. C’est seulement en se fondant sur cette nécessité éthico-culturelle que les historiens critiques peuvent mener le combat de l’histoire au présent.

Read More

Share
29 jan

Djordje Hristov – Fascism in the Works of Deleuze and Guattari

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Đorđe Hristov

FASCISM IN THE WORKS OF DELEUZE AND GUATTARI

 

1.The concept of fascism

The following text represents a collection of extracts from my PhD on Deleuze’s and Hegel’s concept of the State. These parts of my thesis present Deleuze’s and Guattari’s difference between fascism, on the one hand, and permanent revolution, on the other. These two concepts relate to two distinct relationships between desiring-production and social production.

Desiring-production signifies the synthesis of both material and conscious-unconscious phenomenal productive capacity of life. Social production, on the other hand, signifies the social organization of this capacity, i.e. its subjection to pre-determined social aims and goals. The relationship between these two forms of production presents us with a complex interplay: desiring-production (or desire) is always already social production. However, social production always also represents a reduction of desiring-production. The reason for this reduction is the fact that productive capacity of life in general, when subjected to socially sanctioned aims and goals (e.g. capital) loses its main qualification of being undetermined by any purpose. Desire is, in other words, without purpose.

Read More

Share
13 jan

Maja Solar i Ivan Radenković – Delirijum “antikapitalizma” u nacizmu

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

 

Maja Solar i Ivan Radenković

DELIRIJUM ‘’ANTIKAPITALIZMA’’ U NACIZMU

’U ekonomskom polju je naš program oponirao kako marksizmu tako i kapitalizmu. Mi smo predvideli novi ekvilibrijum na osnovu državnog feudalizma (…) Rekonstrukcija, onako kako smo je zamišljali, može jedino biti moguća na osnovu novog poretka koji bi ponovo uspostavio harmoniju između kapitala i rada kao i između individue i zajednice’’ 

Otto Strasser, Hitler and I

 

Oto Štraser, jedan od braće Štraser kojeg Nolte naziva ‘‘socijalistom’’ (Nolte 1990: 321), se u literaturi uobičajeno pojavljuje kao ‘’antikapitalistička’’ figura levog krila hitlerovske Nacional-socijalističke radničke partije (NSDAP). Bio je pravni savetnik velikog nemačkog industrijskog koncerna, a posle osnivač i urednik u izdavačkoj kući Kampfverlag. Zalagao se za ‘’socijalizam’’ i za nacionalizaciju teške industrije. Ovaj tekst otpočinje Štraserovim citatom upravo zbog toga što su braća Štraser predstavljala amblem ‘’antikapitalističke’’ priče u nacističkoj Nemačkoj. Kako se o sprezi fašizma i socijalizma ne prestaje govoriti ni dan danas, čini se da nije suvišno rekonstruisati istorijsku nacističku konstelaciju i ponovo propitati njen tzv. antikapitalizam. Postavlja se pitanje o kakvom se ‘’antikapitalizmu’’ ovde radi? Da li uopšte možemo govoriti o antikapitalizmu u slučaju nemačkog nacizma ili ovo desničarsko korišćenje vokabulara levice ima neku drugu funkciju?

 

Adolf Hitler i Gustav Krupp Von Bohlen, nemački industrijalac

Read More

Share
08 jan

Antonio Gramši – Skupštinska polemika 1925

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Antonio Gramši

POREKLO I CILJEVI ZAKONA O TAJNIM DRUŠTVIMA U SKUPŠTINSKOM GOVORU DRUGA GRAMŠIJA

 

Tekst koji sledi prenosi raspravu od 16. maja 1925. u poslaničkom domu italijanske skupštine, objavljenu potom u listu ”Jedinstvo” (Origini e scopi della legge sulla assocciazioni segrete nel discorso del compagno Gramsci alla Camera, ”Unità”, II, br. 117, 23. maj 1925). Povod je bio zakon o tajnim društvima. Kako bi se ova rasprava dodatno kontekstualizovala valjalo bi dodati i da je naredne godine, dakle novembra 1926, Gramši uhapšen povodom ”vanrednih mera” fašističkog režima kada su van zakona stavljene sve opozicione stranke. 1928. je optužen na 20 godina, 4 meseca i 5 dana zatvora. Iz zatvora je izašao, ali samo na kliniku na kojoj je i umro 1937.

Predsednik: Reč ima poštovani Gramši.

Gramši: Nacrt zakona protiv tajnih društava predstavljen je Skupštini kao nacrt zakona protiv masonerije; to je prvi stvarni čin fašizma kako bi se potvrdilo ono što je fašistička stranka nazvala svojom revolucijom. Mi, kao Komunistička partija, želimo da istražimo ne samo zašto se predstavlja nacrt zakona protiv organizacija uopšte, nego i značenje razloga zbog kojih je Fašistička stranka predstavila ovaj zakon u najvećoj meri uperen protiv masonerije. Mi se ubrajamo u malobrojne koji su fašizam uzeli ozbiljno, čak i kada je fašizam izgledao tek kao neka krvava farsa, kada su se u pogledu fašizma ponavljala samo opšta mesta o ”ratnoj psihozi”, kada su sve stranke pokušavale da uspokoje radničku populaciju prikazujući fašizam kao površan i kratkotrajan fenomen.
U novembru 1920. smo predvideli da će fašizam doći na vlast – što onda ni sami fašisti nisu mogli zamisliti – ako radnička klasa na vreme oružjem ne spreči njegovo krvavo nadiranje

Fašizam, dakle, danas praktično tvrdi da želi da ”osvoji Državu”. Šta znači ovaj izraz koji je već uveliko postao opšte mesto? I kakvo značenje u tom smislu ima borba protiv masonerije?

Read More

Share
04 jan

Primož Krašovec – Evropska politika i (neo)fašizam

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Primož Krašovec

EVROPSKA POLITIKA I (NEO)FAŠIZAM

Kako misliti uspon nove ekstremne desnice i neofašizma u današnjoj Evropi čini se kao suvišno pitanje, budući da su stvari naizgled jasne: očigledna je činjenica da ekstremna desnica beleži izniman rast izborne podrške; da nasilje nad Romima, migrantima i muslimanima nije stvar izolovanih incidenata, već je sistemska pojava; da ne samo da su rasistički i šovinistički diskursi prisutni u javnom prostoru, već su rasistički i šovinistički stereotipi postali politički legitimni obrasci interpretacije društva i istorije. Uporedo s postavljanjem spomenika domobrancima u Sloveniji, mađarske uniformisane jedinice za društvenu higijenu pretresaju privatne kuće i proganjaju nemoralne oblike života, dok Italija deportuje Rome, a oružane divizije Zlatne zore u Grčkoj tuku i maltretiraju migrante. Očigledno je da danas u Evropi imamo neku vrstu (neo)fašističkih ideologija i prakse, i takođe je jasno da one neće nestati same od sebe, već da je potrebna neka vrsta otpora odnosno antifašističke borbe za 21. vek.

Istovremeno sa ovim, uzroci neofašizma i metode borbe protiv njega su manje očigledni. Ustaljene (kritičke) interpretacije fašizma možemo, donekle pojednostavljeno, podeliti na dve osnovne vrste. Prva fašizam vidi kao društveni meteor, nezamislivo zlo koje ipak udara samo u određenim društveno-istorijskim okolnostima – na primer, u trenucima krize i opšte društvene opustošenosti i kada je levica suviše slaba da bi ponudila ozbiljnu i opšteprihvatljivu alternativu. Kada i ako je ta situacija (a danas u Evropi jeste), ekstremna desnica koristi dati politički manevarski prostor i preusmerava bes i razočarenja masa na žrtvene jarce poput jevreja, muslimana i/ili migranata te putem demagoške propagande mobiliše mase za teroristički, totalitarni i istrebljivački politički projekat. U ovoj tački dolazimo i do drugog preovlađujućeg načina interpretacije neofašizma – u samim masama ljudi postoji nešto opasno, sumnjivo i barem potencijalno fašistoidno i potrebno je nekako ne samo omesti uticaj fašističke demagogije i propagande na masu, već i sprečiti (preveliki) uticaj mase na politiku, budući da taj fašistoidni potencijal, koji samo čeka svoj propagandni trenutak, leži u njoj samoj.

 

 

Read More

Share
22 dec

Promocija publikacije „Strane direktne investicije u Srbiji“ Ivana Radenkovića

Promocija publikacije „Strane direktne investicije u Srbiji“ Ivana Radenkovića

Promocija istraživanja „Strane direktne investicije u Srbiji“ Ivana Radenkovića će se održati 28. decembra (četvrtak) u 19.00h u knjižari Bulevar Books u Novom Sadu. Primerci besplatne publikacije moći će se preuzeti tokom promocije, a u elektronskom obliku se, na srpskom i engleskom jeziku, nalaze na sajtu izdavača (Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe).

O knjizi govore:

Alpar Lošonc (Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad)

Mladen Perić (Visoka škola modernog biznisa, Beograd)

Krunoslav Stojaković (Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd)

i Ivan Radenković (Gerusija, Novi Sad)

Moderira: Maja Solar (Gerusija, Novi Sad)

 

Istraživanje se bavi politikom stranih direktnih investicija (SDI) u Srbiji i pokazuje kako je ovaj model razvojne politike, koji u Srbiji provode sve vlade od 2000-ih, duboko problematičan i poguban za stanovništvo. Strani investitori ne dolaze u Srbiju da bi poboljšali njenu ekonomiju, već zbog jeftine radne snage i drugih pogodnosti: tržišta, prirodnih resursa i izdašnih državnih subvencija. Postoji korelacija između SDI i rasta zaduženosti, eksplozije uvoza na uštrb izvoza, finansijskih špekulacija i izbegavanja poreza: SDI negativno utiču na nivo zaposlenosti, platni bilans zemlje, opštu monetarnu stabilnost i na rast spoljnjeg duga. Ekonomska politika privlačenja SDI još više učvršćuje ekonomsku zavisnost siromašnih zemalja od bogatijih i globalnu eksploataciju, stoga ne može biti demokratični ekonomski model koji bi doprinosio privrednom razvoju i boljitku stanovništva.

Ivan Radenković (1977, Bor) je masterirao filozofiju u Novom Sadu. Član je kolektiva „Gerusija“ i deo uredništva časopisa sa teorijske prakse „Stvar“. Od 2009. do 2016. je bio član „Udruženja romskih studenata“. Od 2015. radi kao predavač u okviru projekta „Foruma Roma Srbije“ o političkoj edukaciji mladih. U okviru recentnijih radova, objavio je istraživanje „Penzijski sistemi u kontekstu promena društvenih formacija – od Kraljevine Jugoslavije do danas“ u publikaciji „Bilans stanja: doprinos analizi restauracije kapitalizma u Srbiji“ (2015) i publikaciju „Foreign Direct Investments in Serbia“ (2016) / „Strane direktne investicije u Srbiji“ (2016). Oblasti interesovanja: marksizam, kritika političke ekonomije, istorija ekonomskih ideja, klasna teorija, industrijska politika, istorija sindikata i penzioni sistemi. Prevodi sa engleskog i slovenačkog. Komponuje, svira i producira muziku.

 

Share
Translate »