08 jan

Antonio Gramši – Skupštinska polemika 1925

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Antonio Gramši

POREKLO I CILJEVI ZAKONA O TAJNIM DRUŠTVIMA U SKUPŠTINSKOM GOVORU DRUGA GRAMŠIJA

 

Tekst koji sledi prenosi raspravu od 16. maja 1925. u poslaničkom domu italijanske skupštine, objavljenu potom u listu ”Jedinstvo” (Origini e scopi della legge sulla assocciazioni segrete nel discorso del compagno Gramsci alla Camera, ”Unità”, II, br. 117, 23. maj 1925). Povod je bio zakon o tajnim društvima. Kako bi se ova rasprava dodatno kontekstualizovala valjalo bi dodati i da je naredne godine, dakle novembra 1926, Gramši uhapšen povodom ”vanrednih mera” fašističkog režima kada su van zakona stavljene sve opozicione stranke. 1928. je optužen na 20 godina, 4 meseca i 5 dana zatvora. Iz zatvora je izašao, ali samo na kliniku na kojoj je i umro 1937.

Predsednik: Reč ima poštovani Gramši.

Gramši: Nacrt zakona protiv tajnih društava predstavljen je Skupštini kao nacrt zakona protiv masonerije; to je prvi stvarni čin fašizma kako bi se potvrdilo ono što je fašistička stranka nazvala svojom revolucijom. Mi, kao Komunistička partija, želimo da istražimo ne samo zašto se predstavlja nacrt zakona protiv organizacija uopšte, nego i značenje razloga zbog kojih je Fašistička stranka predstavila ovaj zakon u najvećoj meri uperen protiv masonerije. Mi se ubrajamo u malobrojne koji su fašizam uzeli ozbiljno, čak i kada je fašizam izgledao tek kao neka krvava farsa, kada su se u pogledu fašizma ponavljala samo opšta mesta o ”ratnoj psihozi”, kada su sve stranke pokušavale da uspokoje radničku populaciju prikazujući fašizam kao površan i kratkotrajan fenomen.
U novembru 1920. smo predvideli da će fašizam doći na vlast – što onda ni sami fašisti nisu mogli zamisliti – ako radnička klasa na vreme oružjem ne spreči njegovo krvavo nadiranje

Fašizam, dakle, danas praktično tvrdi da želi da ”osvoji Državu”. Šta znači ovaj izraz koji je već uveliko postao opšte mesto? I kakvo značenje u tom smislu ima borba protiv masonerije?


Budući da smo mišljenja da je ova faza ”fašističkog osvajanja” jedna od najvažnijih faza kroz koje je prošla italijanska država, i da se stoga tiče nas koji znamo da predstavljamo interese velike većine italijanskog naroda, radnike i seljake, tako verujemo da je nužna analiza tog pitanja, čak iako je brzopleta.
Šta je masonerija? Rekli ste mnogo toga o duhovnom značenju, o ideološkim tokovima koje ona predstavlja, itd; ali sve to su samo forme izražavanja kojima se služite da bi ste se uzajamno obmanjivali, znajući da to radite.
Masonerija, imajući u vidu način na koji se Italija konstituisala kao ujedinjena, imajući u vidu početnu slabost italijanske kapitalističke buržoazije, masonerija je bila jedina stvarna i efikasna partija koju je buržoaska klasa imala na duže vreme. Ne treba zaboraviti da je malo manje od 20 godina nakon ulaska Pijemonteza u Rim, Skupština raspuštena i izborno telo od otprilike 2 miliona birača smanjeno na 800 hiljada. To je bilo izričito priznanje od strane buržoazije da čini bednu manjinu u narodu, ako je nakon 20 godina jedinstva bila prinuđena da pribegava najekstremnijim sredstvima diktature da bi se održala na vlasti, da bi istisla svoje klasne neprijatelje koji su bili i neprijatelji jedinstvene države.
Ko su bili ti neprijatelji? To je pretežno bio Vatikan, to su bili jezuiti, a treba podsetiti poštovanog Martira kako pored jezuita koji nose mantije postoje i laički jezuiti koji ne nose nikakvu posebnu uniformu koja ukazuje na njihov religijski red.
U prvim godinama nakon osnivanja Kraljevstva jezuiti su otvoreno izjavili u čitavoj seriji članaka objavljenih u ”Čivilta katolika”[1] koji bi to bio politički program Vatikana i klasa koje su tada predstavljale Vatikan, odnosno starih polufeudalnih klasa, pretežno burbonskih na jugu ili pretežno filoaustrijskih u Lombardiji-Venetu, što su brojčano ogromne društvene snage koje kapitalistička buržoazija nije nikad uspela da obuzda, iako je ona u periodu Rizordžimenta predstavljala napredak, revolucionarni princip. Jezuiti iz ”Čivilta katolika”, odnosno Vatikan, postavljali su za cilj svoje politike, kao prvo, sabotažu jedinstvene države putem izuzeća iz parlamentarnog života, i kočenjem liberalne države u svim njenim delatnostima koji su mogli poremetiti ili uništiti stari poredak; i kao drugo, stvaranje rezervne ruralne armije koju treba suprotstaviti nadiranju proletarijata. Jer su još od 1871. jezuiti predviđali da će se na terenu liberalne demokratije roditi proleterski pokret koji bi se onda razvio u revolucionarni pokret.
Poštovani Martire je danas izjavio da je konačno dostignuto, o trošku masonerije, duhovno jedinstvo italijanske nacije.
Budući da je masonerija u Italiji predstavljala ideologiju i stvarnu organizaciju kapitalističke buržoaske klase, onaj ko je protiv masonerije jeste protiv liberalizma, protiv je političke tradicije italijanske buržoazije. Ruralne klase, koje je u prošlosti zastupao Vatikan, danas uglavnom zastupa fašizam. Logično je stoga da je fašizam zamenio Vatikan i jezuite u istorijskom zadatku, zbog čega najzaostalije klase stanovništva stavljaju pod svoju kontrolu klasu koja je bila napredna u civilizacijskom razvoju. E to je značenje dostignutog duhovnog jedinstva italijanske nacije, što bi pre pedeset godina bio napredan fenomen, a danas je naime najveća pojava nazadovanja …
Industrijska buržoazija nije bila sposobna da zaustavi radnički pokret, nije bila sposobna da kontroliše ni radnički pokret niti seoski revolucionarni pokret. Prva instinktivna i spontana lozinka fašizma nakon zauzimanja fabrika bila je stoga ova: ”Seljaštvo će kontrolisati gradsku buržoaziju koja ne ume da bude snažna prema radnicima”.
Ako se ne varam, onda, poštovani Musolini, to nije bila vaša teza, i između ruralnog fašizma i gradskog fašizma govorili ste da radije birate gradski fašizam.

(Upadice)

Musolini: Treba da vas prekinem da bih Vas podsetio na jedan moj članak u kojem veoma hvalim ruralni fašizam 1921-22.

Gramši: Ali to nije čisto italijanski fenomen, ma koliko da se u Italiji on usled najveće slabosti kapitalizma razvio do najviše tačke; to je evropski i svetski fenomen od izuzetne važnosti za razumevanje opšte posleratne krize, bilo u domenu praktične delatnosti, bilo u domenu ideja i kulture. Izbor Hindenburga u Nemačkoj, pobeda konzervativaca u Engleskoj, sa likvidacijom dotičnih demokratskih liberalnih partija, to su sve odgovarajući ekvivalenti italijanskog fašističkog pokreta. Stare društvene snage koje taj pokret nije uspeo potpuno da apsorbuje su preovladale u državnoj organizaciji, unoseći u reakcionarno delovanje sav talog okrutnosti i bespoštedne odlučnosti, što im je uvek bilo svojstveno; ali u suštini imamo fenomen istorijske regresije koji nije i neće biti bez posledica po razvoj proleterske revolucije. Ako ga ispitamo na tom terenu, da li će aktuelni zakon protiv udruženja delovati snažno ili je pak određen da bude potpuno bezvredan i uzaludan? Da li će odgovarati stvarnosti, hoće li biti sredstvo za stabilizaciju kapitalističkog režima ili će biti samo novi usavršeni instrument u rukama policije da bi uhapsili Ticija, Kaija i Sempronija? …

Problem je stoga sledeći: da li je kapitalistička situacija u Italiji sa fašizmom snažnija ili slabija nakon rata? Koje su to bile slabosti italijanske kapitalističke buržoazije pre rata – slabosti koje su dovele do stvaranja određenog masonskog političkog sistema koji je postojao u Italiji, koji se najviše razvio tokom đolitizma[2]? Najveće slabosti italijanskog nacionalnog života su na prvom mestu bile nedostatak osnovnih sirovina, odnosno nemogućnost buržoazije da stvori u Italiji industriju koja bi imala svoje duboke korene u zemlji i koja bi mogla progresivno da se razvija, apsorbujući preobilnu radnu snagu. Na drugom mestu to je nedostatak kolonija povezanih sa matičnom zemljom, dakle, nemogućnost za buržoaziju da stvori radničku aristokratiju koja bi stalno mogla biti u savezu sa samom buržoazijom. Treće, južnjačko pitanje, odnosno pitanje seljaka, usko povezano sa problemom emigracije, što je dokaz nesposobnosti italijanske buržoazije da održi … (upadice)

Musolini: Pa i Nemci su emigrirali u milionskom broju

Gramši: Masovna emigracija radnika znači to da kapitalistički sistem, a to je preovlađujući sistem, nije u stanju da pruži hranu, smeštaj i odeću stanovništvu, i jedan ne mali deo tog stanovništva je primoran da se iseli …

Musolini: Dakle nacija se mora širiti u interesu proletarijata.

Gramši: Mi imamo naše poimanje imperijalizma i kolonijalnog fenomena, prema kojem su oni pre svega izvoz finansijskog kapitala. Sve dosad italijanski ”imperijalizam” se sastojao u tome da italijanski radnik emigrant radi za profit kapitalista u drugim zemljama, odnosno, dosad je Italija bila samo sredstvo ekspanzije neitalijanskog finansijskog kapitala. Vama su uvek puna usta najdetinjastijih tvrdnji o navodnoj demografskoj superiornosti Italije u odnosu na druge zemlje; vi stalno govorite, na primer, da je Italija demografski nadmoćna u odnosu na Francusku. To je pitanje koje samo statistike mogu rešiti bez daljnjeg, a ja se ponekad bavim statistikama. E sad, statistika koja je objavljena nakon rata, do sad neopovrgnuta, i koja se ne može opovrgnuti, tvrdi da se predratna Italija, sa demografske tačke gledišta, nalazila već u istoj situaciji kao i Francuska nakon rata. Taj podatak je određen činjenicom da emigracija udaljava od nacionalne teritorije takvu masu radno aktivnog, muškog stanovništva da demografski odnosi postaju katastrofalni. Na nacionalnoj teritoriji ostaju starci, žene, deca, invalidi, odnosno deo pasivnog stanovništva, koji je na teretu radnom stanovništvu u većoj meri nego u drugim zemljama, pa i u Francuskoj.
I to je osnovna slabost italijanskog kapitalističkog sistema, zbog čega je italijanski kapitalizam određen da nestane onoliko brže koliko svetski kapitalistički sistem ne uspeva više da apsorbuje italijansku emigraciju, da eksploatiše italijanski rad, što domaći kapitalizam nije sposoban da uokviri.
Buržoaske partije, masonerija, kako su pokušali da reše ove probleme?
Poznajemo iz italijanske istorije poslednjih godina dva politička plana buržoazije za rešavanje pitanja vladavine nad italijanskim narodom. Imali smo Đolitijevu praksu, kolaboracionizam italijanskog socijalizma sa đolitizmom, odnosno pokušaj da se uspostavi savezništvo industrijske buržoazije sa izvesnom radničkom aristokratijom na severu kako bi ugnjetavala, podjarmila toj buržoasko-proleterskoj formaciji masu italijanskih seljaka, posebno na jugu. Plan nije bio uspešan. Na severu Italije uspostavlja se u stvari buržoasko-proleterska koalicija posredstvom skupštinske kolaboracije i politike javnih radova u zadrugama; na jugu Italije korumpiraju se upravljački slojevi, a masom upravljaju kolovođe …

(Upadice poslanika Greka)

Vi fašisti ste bili glavni autori propasti tog političkog plana, jer ste izjednačili u bedi i radničku aristokratiju i siromašne seljake cele Italije.
Imali smo plan i to možemo reći prema Korijera dela sera[3], novine koje predstavljaju ne nevažnu snagu u nacionalnoj politici: i 800 hiljada čitalaca su takođe stranka.

Glasovi: Manje …

Musolini: Polovina! A inače čitaoci novina nisu bitni. Nisu nikad izveli revoluciju. Čitaoci novina su po pravilu u krivu!

Gramši: Korijere dela sera ne želi revoluciju.

Farinači: Ali ni Unita[4]!

Gramši: Korijere dela sera je sistemski podržavao sve političare s juga, od Salandre do Orlanda, pa do Nitija i Amendole[5]; i to pred đolitijevskim rešenjem, ne samo klasno opresivnim, nego takvim da tlači čitave teritorije, kao jug i ostrva, te stoga podjednako opasnim, poput aktuelnog fašizma, za samo materijalno jedinstvo italijanske države. Korijere dela sera je uvek podržavao savez između industrijalaca sa severa i nekakve nedefinisane ruralne demokratije na polju slobodne razmene, pretežno na jugu. I jedno i drugo rešenje u suštini je težilo da italijanskoj državi da širu bazu u odnosu na prvobitnu, težili su da razviju ”tekovine” Rizorđimenta[6].
Šta tim rešenjima suprotstavljaju fašisti? Oni im danas suprotstavljaju takozvani zakon protiv masonerije; oni kažu da žele tako da osvoje državu. Zapravo fašizam se bori protiv jedine efikasno organizovane snage koju buržoazija ima u Italiji, da bi je potisnuli u zauzimanju pozicija koje država daje svojim funkcionerima. ”Fašistička revolucija” je samo zamena jednog administrativnog osoblja drugim osobljem.

Musolini: Jedne klase drugom klasom, kao što se dogodilo u Rusiji, kao što se obično dešava u svim revolucijama, kao što ćemo i mi metodično sprovesti!

(Odobravanja)

Gramši: Revolucija je samo ona koja se zasniva na novoj klasi. Fašizam se ne temelji ni na jednoj klasi koja već nije na vlasti …

Musolini: Ali ako je veći deo kapitalista protiv, ako vam navedem najkrupnije kapitaliste koji glasaju protiv nas, koji su u opoziciji: Mota, Konti …

Farinači: I pomažu prevratničke listove (Komentari)

Musolini: Krupno bankarstvo nije fašističko, vi to znate!

Gramši: Stvarnost je dakle u tome da zakon protiv masonerije nije pretežno protiv masonerije, sa masonima će fašizam lako pronaći nekakav kompromis.

Musolini: Fašisti su spalili masonske lože pre nego što smo izradili zakon! Dakle nema potrebe za nagodbama.

Gramši: Na masoneriju fašizam primenjuje, u jačoj meri, istu taktiku koju je primenio na sve nefašističke buržoaske stranke: u prvi mah stvorio je fašističko jezgro u tim strankama; u sledećoj fazi pokušao je da istisne iz drugih stranaka najbolje snage kako su mu odgovarale, ne uspevši da zadobije monopol koji je naumio …

Farinači: I nazivate nas budalama?!

Granši: Ne biste bili budale samo da ste sposobni da rešite probleme italijanske situacije …

Musolini: Rešićemo ih. Već smo ih dosta i rešili.

Gramši: Fašizam nije uspeo potpuno da apsorbuje sve stranke u svoju organizaciju. Kod masonerije je upotrebio političku taktiku noyautage, potom teroristički sistem paljenja loža i naposletku danas se poduzima zakonodavnog delovanja, zbog čega će se određene ličnosti krupnog bankarstva i birokratije na kraju dogovoriti sa gospodarima da ne bi izgubili svoje mesto, ali sa masonerijom fašistička vlada će morati postići kompromis. Šta činiti kad je neprijatelj snažan? Prvo mu se polome noge, a onda se napravi kompromis u uslovima očigledne nadmoći.

Musolini: Prvo mu se slome rebra, a onda se baci u tamnicu, kao što ste uradili u Rusiji! Vi imate vaše zatvorenike i onda ih čuvate jer vam trebaju! (Komentari)

Gramši: Imati zatvorenike znači upravo napraviti kompromis: zato mi kažemo da je u stvari zakon izrađen posebno protiv radničkih organizacija. Pitamo se zašto već nekoliko meseci u ovim krajevima karabinjeri hapse naše drugove svako malo kad ih nađu okupljene u broju od njih tri, a da komunistička partija nije proglašena kriminalnim udruženjem.

Musolini: Radimo ono što radite u Rusiji …

Gramši: U Rusiji postoje zakoni koji se poštuju. Vi imate vaše zakone …

Musolini: Vi pravite strahovite racije. I svaka vam čast! (Smeje se)

Gramši: Zapravo policijski aparat države (italijanske) već smatra komunističku partiju za tajnu organizaciju.

Musolini: Nije istina!

Gramši: Ionako se hapsi bez ikakve posebne optužnice svako ko se nađe na skupu gde su tri osobe, i to samo zato što je komuninsta, i onda se strpa u zatvor.

Musolini: Ali ubrzo bivaju pušteni. Koliko njih je u zatvoru? Lovimo ih jednostavno da bi ih upoznali!

Gramši: To je oblik sistemskog progona koji najavljuje i opravdava primenu novog zakona. Fašizam usvaja iste sisteme Đolitijeve vlade. Radite ono što su na jugu radile Đolitijeve kolovođe koji su hapsili glasače opozicije … da bi ih upoznali.

Glas: Samo jedan takav slučaj je bio. Vi ne poznajete jug Italije.

Gramši: Južnjak sam!

Musolini: A što se izbornog nasilja tiče podsećam Vas na jedan Bordigin[7] članak koji ga potpuno opravdava.

Greko Paolo: Vi poštovani Gramši niste pročitali taj članak.

Gramši: Ne fašističko nasilje, nego naše. Mi smo sigurni da predstavljamo većinu stanovništva, da predstavljamo najbitnije interese većine italijanskog naroda; proletersko nasilje je dakle progresivno i ne može biti sistematsko. Vaše nasilje je sistematsko i sistematično je samovoljno, jer vi predstavljate manjinu koja je osuđena na nestanak. Mi moramo reći radničkoj populaciji šta je vaša vlada, kako se ona ponaša, da bi ih organizovali protiv vas, da bi ih doveli u stanje da vas pobede. Veoma je verovatno da ćemo i mi biti prinuđeni da koristimo same vaše sisteme, ali kao prelazan period, privremeno. (Buka, prekidanja).
Izvesno: usvojiti iste vaše metode, sa tom razlikom da vi predstavljate manjinu stanovništva, dok mi predstavljamo većinu. (Upadice, buka)

Farinači: Ali onda što ne izvedete revoluciju? Vi ćete doživeti sudbinu Bombačija[8]? Izbaciće Vas iz Partije!

Gramši: Kada je ujedinila Italiju italijanska buržoazija je činila manjinu stanovništva, ali pošto je predstavljala interese većine, čak i ako je ova nije sledila, onda je mogla da se održi na vlasti. Vi ste pobedili oružjem, ali nemate nikakav program, ne predstavljate ništa novo i napredno. Samo ste podučili revolucionarnu avangardu kako jedino oružje, u krajnjoj analizi, određuje uspeh programa i antiprograma … (Upadice, dobacivanja)

Predsednik: Ne prekidajte!

Gramši: Ovaj zakon uopšte neće zaustaviti pokret koji vi sami u zemlji pripremate. Pošto će masonerija masovno preći u Fašističku stranku i činiće njenu struju, jasno je da se ovim zakonom nadate da ćete sprečiti razvoj velikih radničkih i seljačkih organizacija. To je stvarna vrednost, pravo značenje zakona. Poneki se fašista i dalje kroz maglu seća učenja svojih starih učitelja, onda kada su bili revolucionari i socijalisti, i veruje da klasa ne može stalno ostati takva i razvijati se sve do osvajanja vlasti, a da nema stranku ili organizaciju koja čini njen najbolji i najsvesniji deo. Ima neče istinitog u tom reakcionarnom mutnom izopačenju marksističkih učenja. Naravno da je veoma teško da neka klasa može rešiti svoje probleme i postići one ciljeve koji su svojstveni njenom postojanju i opštoj snazi društva, a da se ne konstituiše avangarda koja će da vodi tu klasu sve do postizanja takvih ciljeva. Ali ne mora biti da će taj iskaz uvek biti istinit, u svojoj spoljašnjoj mehaničnosti na korist reakcije! To je zakon koji služi Italiji, koji će morati da se primeni u Italiji gde buržoazija ni na koji načni nije uspela i nikad neće uspeti da reši na prvom mestu pitanje italijanskih seljaka, da reši pitanje južne Italije. Nije slučajno to što se taj zakon predstavlja istovremeno sa drugim projektima koji se tiču obnove Juga.

Glas: Govorite o masoneriji!

Gramši: Želite da govorim o masoneriji. Ali u nazivu zakona čak se i ne pominje masonerija, govori se samo o organizacijama uopšte. U Italiji je kapitalizam uspeo da se razvije budući da je država vršila pritisak na seljačko stanovništvo, posebno na jugu. Vi danas osećate hitnost tih problema, stoga obećavate milijardu za Sardiniju, obećavate javne radove i stotine miliona celom jugu; ali da biste učinili nešto ozbiljno i konkretno trebali biste početi sa vraćanjem Sardiniji 100-150 miliona od poreza koji svake godine otimate od sardinijskog stanovništva! Trebali biste vratiti jugu stotine miliona od nameta koje svake godine otimate od južnjačkog stanovništva.

Musolini: Vi ne dajete da plaćaju poreze u Rusiji! …

Glas: Kradu u Rusiji, ali ne plaćaju poreze!

Gramši: Nije u tome stvar, poštovani kolega, a trebalo bi da poznajete barem skupštinske izveštaje koji o tim pitanjima postoje u bibliotekama. Nije reč o normalnom buržoaskom mehanizmu poreza: reč je o tome da svake godine država otima južnim oblastima određen iznos dažbina koje ne vraća ni na koji način, putem servisa bilo koje vrste.

Musolini: Nije tačno.

Gramši: … sume koje država iznuđuje od seljačkog stanovništva na jugu da bi izgradila osnovu kapitalizmu na severu Italije (Upadice, komentari). Na tom protivrečnom tlu italijanskog kapitalističkog sistema obrazovaće se nužno jedinstvo radnika i seljaka protiv zajedničkog neprijatelja, uprkos poteškoćama u izgradnji velikih organizacija.
Vi fašisti, vaša fašistička vlada uprkos čitavoj demagogiji vaših govora, niste prevladali tu protivrečnost koja je već bila radikalna; vi ste čak učinili da se ona još jače oseća među narodnim klasama i masama. Vi ste delovali u toj situaciji zbog same nužnosti te situacije. Dodali ste nov barut onome već nagomilanom usled razvitka kapitalističkog društva, i verujete da ćete jednim zakonom protiv organizacija suzbiti najpogubnije posledice samog vašeg delovanja. (Prekidanja).
To je najvažnije pitanje u raspravi o ovom zakonu!
Vi možete ”osvojiti Državu”, možete promeniti zakonike, možete se truditi da sprečite organizacijama da postoje u obliku u kojem su postojale do sada; ne možete nadvladati objektivne uslove u kojima ste prinuđeni da se krećete. Vi nećete učiniti ništa do to što ćete primorati proletarijat da potraži smer drugačiji od onog koji je do danas bio najrasprostranjeniji u polju masovne organizacije. A to sa ove govornice ne želimo reći proletarijatu i italijanskim seljačkim masama: da italijanske revolucionarne snage neće dozvoliti da budu slomljene, da vaš mračni san neće moći da se ostvari. (Prekidanja).
Veoma je teško primeniti na populaciju od 40 miliona stanovnika Zankofov sistem vladanja. U Bugarskoj ima nekoliko miliona stanovnika a ipak, uprkos pomoći iz inostranstva, vlada ne uspeva da odnese prevagu nad koalicijom komunističke partije i revolucionarnih seljačkih snaga, dok u Italiji ima 40 miliona stanovnika.

Musolini: Komunistička partija ima manje članova nego što ih ima italijanska fašistička partija!

Gramši: Ali predstavlja radničku klasu!

Musolini: Ne predstavlja je.

Farinači: Izdaje je, ne predstavlja je.

Gramši: Vi ste pristanak zadobili batinom.

Farinači: Govorite o Miljeliju!

Gramši: Upravo tako. Fenomen ”Miljeli” je od velike važnosti baš u smislu onoga što sam rekao ranije, da se seljačke mase, čak i katoličke, usmeravaju ka revolucionarnoj borbi. Ni fašistička glasila ne bi protestvovala protiv Miljelija da fenomen ”Miljeli” nema tu veliku važnost u naznačavanju jedne nove orijentacije revolucionarnih formi u zavisnosti od vašeg pritiska na radničke klase.
Da zaključim: masonerija je mala zastava koja služi tome da napravi prolaz antiproleterskoj reakcionarnoj samovolji! Nije masonerija ta koja vas zanima? Masonerija će postati krilo fašizma. Zakon treba da posluži radnicima i seljacima koji će to veoma dobro shvatiti iz njegove primene. Tim masama mi želimo reći da nećete uspeti da ugušite organizacijske pojave njihovog klasnog života, jer protiv vas je čitav razvoj italijanskog društva … (Prekidanja)

Predsednik: Ne prekidajte! Pustite nek govori. Ali Vi, poštovani Gramši, niste govorili o zakonu!

Rosoni: Zakon nije protiv organizacija!

Gramši: Poštovani Rosoni, to je samo jedan stav zakona protiv organizacija. Radnici i seljaci moraju znati da vi nećete uspeti da sprečite revolucionarni pokret da ojača i da se radikalizuje (Upadice, buka). Jer on sam predstavlja danas situaciju u kojoj se nalazi naša zemlja … (Upadice)

Predsednik: Poštovani Gramši, to ste već ponovili tri ili četiri puta. Imajte milosti! Nismo porotnici kojima treba ponoviti hiljadu puta iste stvari!

Gramši: E ipak ih treba ponavljati, treba da ih slušate sve dok vam ne bude muka.

 

Preveo sa italijanskog: Saša Hrnjez

  


[1] Prim. prev. “Civiltà Cattolica” (Katolička civilizacija), list italijanskih jezuita koji izlazi u Rimu od 1850. do danas.

 

 

[2] Prim. prev. Đovani Đoliti, italijanski političar, liberal i premijer nekoliko puta u periodu od 1892-1921. 1922. je pružio podršku novoj Musolinijevoj vladi, ali posle se držao u opoziciji.

 

 

[3] Prim. prev. Italijanske novine Corriere della sera (Večernji kurir).

 

 

[4] Prim. prev. L’Unità (”Jedinstvo”) glasilo koje je 1924. osnovao Gramši. Od tada pa do 1991. bio je zvanični list Komunističke partije u Italiji.

 

 

[5] Prim. prev. Antonio Salandra, premijer Italije od 1914. do 1916; Vitorio Orlando, liberal i premijer od 1917. do 1919; Frančesko Niti, premijer od 1919. do 1920; Đovani Amendola, liberal, ministar za kolonije u fašističkoj vladi 1922. godine, potom jedan od istaknutih antifašističkih političara.

 

 

[6] Prim. prev. Italijanski pokret nacionalnog ujedinjenja koji su predvodili Garibaldi, Macini i pijemontski premijer Kavur.

 

 

[7] Prim. prev. Amadeo Bordiga (1889-1970), vodeći italijanski marksista i jedan od osnivača italijanske komunističke partije. Prevodio je tzv. ”apstinentsko” krilo koje je zagovaralo politiku bojkota, izolacionizma i protivljenja ideji ”ujedinjenog fronta”. Na tzv. Lionskom Kongresu KPI 1926. njegove teze zvanično su odbačene, dok je krilo predvođeno Toljatijem, Gramšijem i Teračinijem odnelo prevagu.

 

 

[8] Prim. prev. Nikola Bombači, jedan od osnivača Komunističe partije Italije, zajedno sa Gramšijem, Toljatijem, Bordigom i Teračinijem. Tokom svog rada u Komunističkoj partiji bio je zadužen za odnose sa Moskvom. Pripadao je takozvanom desnom krilu, postepeno se udaljavao od politike komunista da bi definitivno bio izbačen iz Partije 1927. Od 30-tih godina približava se Musoliniju čiji je na kraju bio i savetnik. Streljali su ga italijanski partizani 1945. 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »