23 apr

Andrea Jovanović, ’ZBOG SEBE I SVOJIH DRUGOVA’

Tekst je izvorno objavljen na sajtu magazina "MILICA"

Andrea Jovanović

’ZBOG SEBE I SVOJIH DRUGOVA’

PROTESTI „PROTIV DIKTATURE“ 2017

 

Počevši od trećeg aprila, svakog dana učesnici protesta na ulicima traže ostavke, kritikuju medijsku scenu Srbije i zahtevaju bolje socijalne uslove života.

Počelo je u Beogradu, neočekivano i prebrzo da bi se isprva shvatilo šta se uopšte događa. Uskoro se proširilo i u druge gradove širom Srbije, manje ili više spontano, manje ili više uspešno. Znam da sam u noći drugog na treći april kao pokisla pratila brojanje glasova online i da su društvene mreže ocrtavale slična iskustva. Kada sam dobila poziv na prvi protest „Protiv diktature“, nisam ga doživela ozbiljno, delovao mi je kao prost izliv nezadovoljstva koji neće prerasti u nešto više. „Kapisla je svakako bila Vučićeva pobeda na izborima, mislim da nije bilo toliko bitno čak ni da li je varao ili nije, koliko su se ljudi žalili na autoritarnu vladavinu. Možda i bez direktnog varanja, osećali smo se prevareno. Rešio sam da odem sutradan i izvidim situaciju, nisam ništa veliko očekivao od protesta“, navodi A.R, student iz Beograda i učesnik protesta.

Svi smo se prevarili. Protest je bio neprijavljen, bez plana, bez organizacije. Prva ruta nastaje potpuno slučajno. Tokom ta dva-tri sata, reka ljudi postajala je sve veća kako su se u nju slivali sa strane, od napred, otpozadi. Niko ne može da kaže da li su ti ljudi, mahom mladi, došli sa namerom ili su se jednostavno spontano priključili. Ali, nešto se desilo – i oni su bili tu, i ostaće, u broju koji konstantno varira, do današnjeg dana. „Ako veruješ u promene onda moraš da se za njih boriš. Zato sam tu od početka“, kaže J.B, studentkinja ekonomije u Beogradu. „Priključila sam se protestu 4. aprila, na Dan studenata, prevashodno zbog studentskih pitanja, ali je to u istom danu preraslo u nešto više“, opisuje M.S, apsolventkinja književnosti, dešavanja u Novom Sadu.

Fotografija: Mihajlo Vujasin

Pratiti proteste nakon toga postaje haotičan i težak posao. Većina zvaničnih medija ćuti, tabloidi kuju teorije zavere i gledaju na svaki način da diskredituju učesnike, a društvene mreže postaju glavni izvor informacija. I kao u drugim situacijama kada do toga dođe, svaka informacija je sumnjiva, poluproverena i neizvesna. Protestanti naglašavaju da „nemaju vođu“, da „ne podržavaju nikakvu zvaničnu opoziciju“, da su protesti „samoorganizovani i bez predstavnika“. Svakog dana na ulicima traže ostavke, kritikuju medijsku scenu Srbije, zahtevaju bolje socijalne uslove života. „Povod protesta je bio spontan, uzrok – nikako. Životni standard nam propada sve više iz godine u godinu. Izbori su samo povod, a uzrok je mnogo dublji: otud na ulicama studenti, penzioneri, mladi roditelji s decom… Svi su pogođeni opšteprisutnom bedom, ali svako je tu iz drugog razloga“, kaže M.S. u nastavku razgovora.

Ovakva vrsta masovnog spontanog protesta u XXI veku verovatno je prvi put viđena kod nas. Pre svega ga karakteriše neuobičajena bezličnost: oni nikome a priori ne veruju, ne žele zastupnike niti puku zamenu političkih aktera. Iz svake pore probija dubinsko nezadovoljstvo i nepoverenje prema postojećim političkim strukturama i institucijama. Svuda dominira bojazan da neko ne preuzme kormilo, da ne budu zloupotrebljeni ili izmanipulisani. Brojni analitičari i novinari pokušavaju da dovedu ove proteste u kontinuitet sa šetnjama devedesetih, a na zvaničnom fejsbuk događaju i dalje stoji slika sa natpisom: „I Sloba je ovako uradio: ako smo mogli njega, možemo i malog Aleka“. Za kritičko poimanje protesta, međutim, biće važnije da li ćemo uspeti da razumemo njegove ključne razlike, a ne sličnosti, u odnosu na proteste devedesetih.

„Najbolje je što je protest nastao spontano jer se tako štiti od mešanja vlasti ili bilo koje stranke tj. njhovog uticaja na promenu mišljenja i zahteva u ono što njima odgovara“, kaže I. P, nezaposleni mladić iz Beograda. Čini se da učesnici protesta mnogo polažu upravo na nepostojanje jasne hijerarhije i odsustvo vođe. Ta najveća prednost se, pak, lako može pretvoriti u manu. „Puno ljudi već izražava potrebu za nekim nivoom ogranizacije jer, ako je nema, može bilo ko da preuzme“, navodi A.R. Postojeće nejednakosti u društvu bez strukture koja bi im se suprotstavljala, naime, brzo dođu do izražaja i dovode do stvaranja spontanih hijerarhija koje ne mogu biti ukinute papagajskim ponavljanjem „nećemo vođu“. U događajima gde svako ima pravo da jednako učestvuje, upravo će te već prisutne nejednakosti odrediti ko će i koliko zapravo učestvovati.

Tako će se oni elokventniji, oni glasniji, a posebno oni sa više iskustva u političkom organizovanju, jako brzo istaći u prvi plan, čak i ako na površini taj „plan“ još uvek funkcioniše u svetlu „sivih eminencija“. Vreme u svemu ovome takođe igra veliku ulogu – ne treba da čudi što većinu učesnika i učesnica protesta čine upravo mladi nezaposleni pojedinci i studenti, oni koji još uvek imaju taj „luksuz“ da svakog dana u šest popodne mogu da se pojave na dogovorenom mestu i šetaju narednih nekoliko sati. Isto važi i za samu organizaciju protesta: nakon početnog entuzijazma, najduže će biti aktivni oni koji to sebi mogu da priušte. Pitanje koje se onda postavlja jeste da li će nezvanična hijerarhija jednostavno dovesti do stvaranja nezvaničnih „vođa“, ma koliko njihove namere potencijalno bile iskrene?

Fotografija: Mihajlo Vujasin

„Istorijski gledano, masovni protesti imaju tendenciju da budu instrumentalizovani, i ukoliko dođe do pojave vođstva, nadam se da će ono biti ideološki na pravoj strani“, objašnjava M. S. Ali, šta je tačno „ideološka prava strana“? Kakofonija političkih stavova sa protesta ne govori mnogo o tome. Ukoliko u obzir uzmemo ponuđene zvanične zahteve protesta, rešenje se samo nazire. „Najpre podržavam one socijalne“, kaže M.S. u nastavku. S druge strane, I.P. navodi da „zahtevi jesu dobro osmišljeni, ali preveliki za protest u kojem nema dovoljno ljudi, niti su dovoljno organizovani da bi mogli da se traže toliki zahtevi.“ Očigledno je da se, barem trenutno, protestuje gotovo povodom svega. Namera je verovatno da se u zahtevima nađe „za svakog po nešto“. „Agrarna reforma“, „revizija sporazuma sa MMF-om“ i „javno finansirano obrazovanje“, da ih navedem nekoliko, nisu nešto što može da se izvede u kratkom roku, a pitanje je i koja je adresa kojoj se ovakve stvari upućuju. U ovom obliku, zahtevi izgledaju više kao nerazrađene tačke nekog političkog manifesta ili programa, nego konkretni zahtevi oko kojih bi se imalo smisla okupljati na ulici do ispunjenja. Moguće je i da, naravno, većina učesnika i dalje „šeta“ ponajviše zbog izbora sprovedenih u nefer uslovima i protiv medijskih cenzura.

Ovi protesti su, konačno, pre svega jedan specifičan odraz onih delova našeg društva koji se u njemu osećaju kao gubitnici ili ne vide svoju budućnost ukoliko se sve ili barem većina toga ne promeni. Ali oni su njegov odraz i u jednom drugom smislu: živimo već dugo vremena u jednom gotovo depolitizovanom kontekstu gde je iz bilo kakvog efektivnog političkog odlučivanja „običan čovek“ potpuno izuzet. Čini mi se da su ovi protesti ponajviše pobuna protiv toga, odnosno pokušaj da se glasovi „običnih ljudi“ konačno negde ponovo čuju. Istina, njihovi brojni zahtevi su idealistički i nekonkretizovani, struktura organizovanja nejasna i neodređena, a strah i nepoverenje u pojedinim momentima ukazuju na tinjanje blage, ali postojeće kolektivne paranoje. Sve to, međutim, postaje nevažno kada se ima u vidu da protesti pokušavaju da osmisle nešto novo, nešto što neće patiti od političkih boljki od kojih društvo u Srbiji već dugi niz godina ne može da diše, nekakav početak koji neće već u startu delovati iskvareno.

Nijedno bauljanje u mraku nije previše dostojanstveno, posebno ne ono prouzrokovano mešavinom beznađa i besa. „Nije važno iz koje si stranke ili za koga si glasao/la, već da se mi, „drogirana omladina“, možemo okupiti zbog nečega za šta se svi borimo“, J.B. ovim rečima objašnjava šta je njoj najvažnije. Bitno je da, uprkos svih „Protiv“ koje se na ulicama širom Srbije čuju već nedeljama, njihova upornost ukazuje ne samo da pokušavaju da osmisle i poneko „Za“, već i da će za to biti spremni da se bore. „U krajnjoj instanci, borim se za sebe i svoje drugove“, završava M.S. Kojim god se smerom išlo, svako društvo je onoliko bolje koliko se njegovi pripadnici osećaju slobodnim da budu politički aktivni. Po završetku protesta ostaće veliki posao interpretiranja toga šta se u njima zbilo, na šta su ukazali i šta su u celini značili. Jedno drugačije polje i jedan novi način postavljanja društveno-političkih pitanja ovim protestima su, ako ništa drugo, sigurno otvoreni..

Fotografija: Mihajlo Vujasin

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »