26 apr

Andrea Jovanović, ZABRINUTA DECA DIZNILENDA

Izvor: Peščanik

Zabrinuta deca Diznilenda

Andrea Jovanović

Veoma cenim Mišu Brkića i njegovu novinarsku delatnost. Nisam ironična. Za razliku od većine njegovih isto ili sličnomišljenika, Brkić je redak primer autora koji ne preza od toga da jasno i eksplicitno kaže ono što misli. I dok kapitalistička liberalna ideologija, čiji je on pobornik, pokušava da tu i tamo prikrije svoje rasističko, elitističko i može se čak reći fašisoidno naličje, svoje „neželjeno dete“ koje priziva u pomoć svaki put kada njegov normalni tok hegemonije zakaže – Brkić se ne libi da u svojim tekstovima bude otvoren. Tako on istovremeno zastupa teorije ekonomskih sistema „slobodnog tržišta“ i političkih sistema „vladavine prava i pravne države“ i rasističke teorije o zaostalosti određenih rasa, naroda, nacija, slojeva društva, klasa, i dr.[1]

Poslednji njegov tekst na Peščaniku pravi je primer toga. Naime, usled dobro poznate prošlosti raznih „naučnih“ teorija koje su pokušale da određene društvene karakteristike nekih grupa pripišu njihovim genetskim kodovima, prirodnim predispozicijama ili oblicima glave (i nosa!), prošlosti čiji je najpoznatiji rezultat Holokaust, čini se da se barem u dominantnom naučnom diskursu odavno odustalo od takvih poduhvata. Danas oni čine marginu, čak prezrenu marginu inače prosvećene i emancipovane zapadne misli. Težište rasističkih i autorasističkih pozicija premestilo se sa biološke na kulturnu dimenziju, te se onda često čuju rečenice poput „Grci su u krizi jer su lenji, a lenji su jer im je radna etika takva“, „Srbi su ratovali jer su agresivni, a agresivni su jer im je kultura dotakla dno i umesto Mocarta, vrednostima ih uči Svetlana Ražnatović“, i sl.

038-dasfuehrer

Za „domaće“ pobornike neoliberalizma u Srbiji i na Balkanu, autorasistička varijanta ovog diskursa postaje alfa i omega okosnice svake kritike. Za razliku od klasičnog rasizma, kritika ovde nije usmerena na nekog spoljašnjeg Drugog, već na izdvojene karakteristike dela sopstvenog naroda (radničke klase) koje on još uvek nosi iz svoje zaostale, toliko puta ali nikada dovoljno ubivene socijalističke prošlosti.[2] Međutim, Brkić ovog puta ipak donosi nešto novo (a u stvari staro), nešto u šta svi njegovi istomišljenici duboko veruju, samo nemaju herca da to ikada glasno i kažu: vraćanje na teorije o biološkoj zaostalosti koja zapravo prouzrokuje ovu kulturnu. Više nema nikakvog snebivanja u korišćenju biologističkih epiteta i pojmova. Ako to niste znali do sada, neoliberali ekskluzivno otkrivaju: u „DNK“ građana Srbije[3] je zapisan, ni manje ni više nego „virus socijalizma“, koji preseca „bolesno tkivo“ čitavog društva!

Naš dijagnostičar Brkić vidi korenje ove bolesti u sledećim simptomima: autoritarizam i apsolutizam, kolektivizam, državni intervencionizam i samoupravljanje. Na svaku od ovih tačaka i argumente kojima ih brani moglo bi se detaljno odgovoriti i ukazati na izvrtanje elementarnih istorijsko-ekonomskih činjenica,[4] kao i na potpuno pogrešno korišćenje različitih termina, što će ne sumnjam neko drugi kad-tad uraditi. Ipak, cilj mog odgovora je malo drukčije prirode. Jer, da citiram jučerašnji komentar sa interneta, „kako odgovoriti na argumente koji su bazirani na tezi da je prethodni sistem ostao u ljudima kao degenerativna bolest koja se ispoljava kroz teško odricanje od elementarnih prava i privilegija?“

Ono što me više zanima jeste kakvu sliku današnjeg društva ova dijagnoza nudi, kao i kakve posledice ona može da proizvede ukoliko bismo, poslužimo se Brkićevim rečima, pristali na „lečenje srpskog društva“ putem izvesnog egzorcizma koji on predlaže na kraju svog teksta?

Uprkos različitim metodama prikrivanja činjenice da je ostala bez ikakvog sadržaja, prokapitalistička opoziciona javnost naime danas nema šta da nam ponudi. I razlog za to je jasan: njihova priča postala je priča Vlade, njihove ideje se već primenjuju sve većom brzinom, njihove reforme se sprovode, njihovi zakoni usvajaju u skupštini. Opozicija i pozicija dele bazično istu poziciju. Pojedinci koji su nosioci tih promena možda nisu po njihovom ukusu, te se ono malo kritike koja se javlja uglavnom svodi na lamentiranje nad činjenicom da nam je premijer autoritaran, a mediji cenzurisani. Poneke nerviraju i lažne diplome, kao da takvih nije bilo i pre aktuelne vlasti. Neki ukazuju i na još uvek sveprisutnu korupciju, kao da je na ovom svetu ikada postojala kapitalistička država bez nje.[5] Ali, istini za volju, danas je svima jasno da je oštrica takve kritike otupela i da bilo koja u javnosti relevantna opozicija spram vlasti zapravo nema šta ozbiljnije da joj zameri.

Ali, takođe je jasno da stvari idu strmoglavno na dole. Ako se reforme „neophodne za napredak društva“ sprovode u manje više dobrom tempu, a ekonomski pokazatelji govore o tome da teško da će na opštem nivou doći do poboljšanja, ne u narednih deset, već ni trideset godina, onda neko mora snositi krivicu za to. I, naravno, u imaginarijumu rezignirane (neo)liberalne javnosti koja sa stvarnošću ima veze koliko i Diznilend (svaka sličnost sa nacističkim korenima ove institucije je slučajna), ko bi bio bolji kanditat za to od zaostalog srpskog naroda?

Međutim, ovaj ideološki manevar ima još jednu, ništa manje bitnu stranu. Nije dovoljno samo okriviti bolesni i lenji narod, važno je toj bolesti dati ime glasno crvene boje: socijalizam! Tim potezom se ubijaju dve muve: s jedne strane, zagovornici neoliberalnih mera sopstvene neuspehe pripisuju narodu, dok s druge, unapred delegitimišu danas jedinu realnu opoziciju (naravno, još uvek marginalnu, razvodnjenu i neujedinjenu) tim merama. Jer ko je jedini ko se u poslednjih godinu dana drznuo da u stvarnom svetu nešto prigovori vlasti? Prosvetni, advokatski, studentski i radnički štrajkovi i protesti, od kojih je najveći onaj od prošlog leta protiv izmena Zakona o radu, zatim, u medijima uglavnom nevidljivi, ali tako česti manji protesti radnika u državnim preduzećima, itd. Sve ove grupe još uvek deluju razjedinjeno i biju bitke za ograničene i partikularne ciljeve. Da li će se stvari na tom planu promeniti, zavisi i od okolnosti i od samih aktera.

No mora se priznati da Brkić i ostala neoliberalna povorka u jednom svakako imaju pravo – uspešno su locirali moguće tačke otpora tzv. reformatorskoj politici koja za cilj ima da Srbiju vrati u XIX vek.[6] Ono u čemu naravno greše jeste da su upravo ti navodno „virusni“ ljudi, koji još uvek odbijaju sanjati kapitalistički san crnčenja za 250 evra mesečno bez ikakve zagarantovane socijalne sigurnosti, zapravo poslednja nada za izlečenje društva. Neoliberali nemaju problem nazvati tu „bolest“ njenim pravim imenom. Nisam sklona preteranom optimizmu, ali biće zanimljivo videti šta će se desiti ako i sami „zaraženi“ uvide da je lek u njihovim rukama. A pilula je crvene boje.

———–    

  1. Rasizam kao teorijski koncept koji objašnjava određene društvene pojave odavno ima šire značenje od toga da se radi o mržnji (isključivanju, i dr) koja je usmerena samo na određenu „rasu“. Ovo prošireno značenje veoma je važno kada govorimo o posebnom obliku rasizma, odn. autorasizmu, koji je jedan od ključnih pojmova u ovom tekstu. Za više o transformacijama autorasizma i njegovim razlikama spram klasičnog rasizma, videti inače izvrstan tekst slovenačkog sociologa, Primoža Krašovca. ↑
  2. Drugim rečima, „(…) time povijesni period socijalizma u autorasističkom diskursu zauzima strukturno mjesto kolonijalnog perioda – ali ne kao izvor političkog bijesa i čežnje za emancipacijom, nego kao samozadana rana koja se može iscijeliti samo dugim i bolnim procesom samoprijezira, samodenuncijacije te kulturne i mentalne dekontaminacije. Postsocijalistički je period u toj perspektivi viđen kao čistilište crony-kapitalizma koje dolazi poslije pakla socijalizma i prethodi nebesima liberalnog kapitalizma; dakle čistilište u kojem se tržišna meritokracija još uvijek ne može nametnuti zbog čvrsto ukorijenjenih totalitarnih i mentalnih refleksa, koji su mete beskonačnih autorasističkih tirada.“ Ibid. ↑
  3. A i Balkanaca uopšte (izgleda da ni dobri staroevropski susedi Slovenci nisu pošteđeni, na šta ću se vratiti kasnije). ↑
  4. Možda kao najslikovitiji primer ovoga može poslužiti Brkićeva izmaštana istorija slovenačke tranzicije. Dok on tvrdi da su spora tranzicija i veliki udeo državnog vlasništva u privredi doveli do krize, situacija je upravo obrnuta: dok je gradualna i postepena tranzicija bila upravo ono što je uspelo da Sloveniju tokom prvih godina članstva u EU održi koliko-toliko konkurentnom i da spreči preveliku izloženost liberalnim evropskim vetrovima, nakon početka svetske ekonomske krize Slovenija je bila primorana da ovog puta doslovno postane ekonomski jug Evrope, liberalizacijom otvori u potpunosti svoje tržište za uvoz i time maksimalno oslabi svoju privredu. Dakle, kriza u Sloveniji je deo svetske krize, a pristanak pretprošle, kao i prošle i sadašnje slovenačke vlasti na neoliberalni kurs tu krizu samo produbljuje, dok njene posledice solidarno treba da podele najširi i najugroženiji slojevi društva. Ista priča, uostalom, kao i u svakoj drugoj perifernoj državi EU danas. ↑
  5. I dok se izbori u SAD-u, tom hramu demokratskog liberalnog kapitalizma, već vekovima dobijaju milionskim lobiranjem, Brkić poreklo korupcije u Srbiji ponovo locira u vreme druga nam Tita. ↑
  6. O problematizaciji reformatorskog karaktera neoliberalnih mera već sam pisala tekst na ovom portalu. ↑

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »