25 nov

ANDREA JOVANOVIĆ, NOĆNA MORA NA FILOZOFSKOM

NOĆNA MORA NA FILOZOFSKOM

Andrea Jovanović

Počinje pedeset i drugi dan blokade nastave na Filozofskom fakultetu. Ne volim fetišizaciju brojanja, ali mi je jasno da to kod studenata izaziva neku vrstu ponosa. Nije jednostavno ovo što rade. Usudila bih se reći, kao neko ko je sve vreme bio ambivalentan i skeptičan prema ovom protestu, da je ovo možda najozbiljnija stvar koja se desila u studentskom svetu u poslednjih par godina.

Vesti o blokadi uglavnom pratimo putem dnevnih novina. Zahvaljujući Ivicinom tekstu[1], dobili smo širu analizu tog događaja i mogućnosti njegovog svršetka. Sećam se blokade od pre tri godine: tada je analiza i tekstova bilo mnogo više. Većina je poticala iz akademske zajednice. Ali danas ta zajednica, uz par izuzetaka, skoro dva meseca ćuti. Zato ne iznenađuje konstatacija[2] društvenog naučnika i profesora blokiranog fakulteta da je blokadu dugo ignorisao. Kao i njegove kolege. Ono što iznenađuje jeste pitanje: kako je to uopšte moguće? Radno mesto vodećih stručnjaka i analitičara društva, taj „hram duha“ i „poslednja odbrana humanistike“ uobličena u zgradi Filozofskog već dva meseca ne radi. Okupirana je od strane njegovog studentskog tela. Kako je moguće da njegovo sveštenstvo toliko dugo ćuti?

Da bi se razumelo odsustvo (javne) reakcije većine humanističkih profesora, ponašanje uprave fakulteta i svojevrsna poraženost preobučena u cinizam u tekstu profesora Ilića – važno je vratiti se korak unazad i pogledati stvari iz šire perspektive.

Jasno je da humanistika gubi svoju staru ulogu. Kapitalističkom sistemu više nije potreban intelektualac da ga brani i pravda: taj sistem je postao opravdanje sam sebi. Navodna nemogućnost njegove alternative očitava se kao njegova nužnost. Više nije pitanje zašto on postoji; sada se radi o tome da on mora postojati.

Polje humanističkih nauka je na posebnom udaru neoliberalnih sistemskih mera: deo koji može da se prilagodi na sistemske zahteve aplikabilnosti (poput menadžmenta) još uvek opstaje. Međutim, većina znanja koje humanistika proizvodi u sadašnjem sistemu postaje suvišna. U kontekstu mera štednje koje su stigle i do Srbije, ova činjenica postaje sve uočljivija. Tim merama bivaju pogođene i do sada zaštićene strukture društva, poput intelektualaca.

Promena logike izučavanja humanističkih nauka može se pratiti na više nivoa. Prvi je materijalni, gde obrazovanje prestaje da bude u potpunosti javno finansirano i gde se na mala vrate uvode elementi tržišta kategorijom samofinansiranja, a intelektualni radnici trpe smanjenje plata. Drugi nivo se tiče promenau okviru nastave: standardizacija obrazovanja za stvaranje konkurentnog tržišta radne snage (drugo ime za to je „Bolonja“).

Sve to je uticalo i na promenu pozicije akademskih radnika i radnica. Kontradikcija njihovog položaja oslikava se kroz nesposobnost Uprave Filozofskog fakulteta i njegovog nastavnog kadra da se nose sa situacijom blokade. Mnogi su zaboravali da je tekuća godina počela apelima državi od strane aktuelnog dekana prof. Miše Arsenijevića povodom smanjenja javnih sredstava namenjenih za naučne projekte tog fakulteta. Iz njegovih tadašnjih izjava činilo se da je i njemu samom donekle jasno zašto stvari tako stoje.[3] Kada je fakultet već bio blokiran, dekan je otišao korak dalje (možda nesvesno) i u intervjuu za studentske internet novine izjavio: „Hajde budite filozof pa pomozite industriji“.[4] Upravo na ovo podseća rečenica iz navedenog teksta prof. Ilića, iako je drugačije intonirana. Zaista, da li je humanistika (i svi njeni radnici i radnice) postala muzej? Da li je humanistika mauzolej? Možda su naši profesori zaboravili da u tom „davnom, dvadesetom veku“ radnicima i radnicama ništa nije padalo s neba. Njihovo javno finansirano obrazovanje je bilo izboreno, kao i sve privilegije koje su uživali. Neko se izborio za to i nije lamentirao nad tužnom sudbinom koju donosi protok vremena.Tog nekog nije bilo sramota ni da potegne pitanje novčanih sredstava. Nema veće represije od one materijalne, i to dekan dobro zna, inače se ne bi zbog toga bunio početkom godine. Njegov glas je tada ostao usamljen i, u nedostatku drugih opcija, fakulteti su odlučili da će i ovog puta teret snositi najslabija karika u tom lancu: studentsko telo.

Ali istorija je oduvek imala smisla za humor. Dvadeset i prvi vek je, znamo! Studenti na Filozofskom fakultetu već pedeset i dva dana govore odlučno „Ne!“ nametima koji su im namenjeni. Njihovi minimalni zahtevi i nemogućnost da se čak i takvi ispune ukazuju na stepen neoliberalizacije našeg društva. Istorijska ironija je da su upravo ti studenti, ignorisani, delegitimisani, vređani i optuživani od strane stanara hrama duha, naših akademskih radnika i naših profesora – poslednja linija odbrane humanistike i prostora za osmišljavanje drugačijeg društva. Između profesora društva i za njih pripremljenog mauzoleja trenutno stoji samo Samoorganizovani studentski pokret 2014. Krajnje je vreme da profesori to uvide.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »