08 mar

Andrea Jovanović, NEVOLJA S CRKVOM

Izvor: PROLETTER – jugoslovenski portal za umjetnost i društvene odgovore

Andrea Jovanović

NEVOLJA SA CRKVOM

 

„Rekao je [patrijarh Pavle] da je čedomorstvo? Pa šta on zna o tome. Kiretaža, rađanje… Pa to su ženska posla!“

M.N, 66, Kuršumlija

 

„Konstruktivna kritika“ je jedna od najvećih fikcija na levici u Srbiji, a levica je uzduž i popreko sazdana od fikcija. U večnom hobsovskom stanju rata „svih protiv svih“, na apsolutnim političkim marginama srpskog društva, obitava stotinak levih „aktivista“ i, nešto ređe, „teoretičara“. Narcizam malih razlika ili narcizam malih para, često udruženi u narcizam simboličnog kapitala, ne ostavljaju mnogo mesta za otvoreni razgovor a kamoli kritiku koja se neće završiti progonstvom. Malo iskoračivanje iz seta instant usvojenih vrednosti, zadatih tema i obavezujućih stavova o njima u ovoj samodovoljnoj zajednici ravno je političkom samoubistvu.

Tako Crkva, s velikim „C“, na značajnom delu levice predstavlja jedan od glavnih anatemisanih prostora o kojem se može govoriti jedino kroz etikete „retrogradna“, „patrijarhalna“, „klerofašistička“. Crkva se, kao i brojne druge društvene institucije, na ovim delovima levice shvata kao monolitna, homogena i jednolična zajednica. U kontekstu levog feminizma, najčešće se uzima kao glavni neprijatelj žena, uz dodatak Države s velikim „D“. U poslednje vreme, popularno je ubacivati i Kapitalizam, jasno, s velikim „K“. Pa opet, više od 80% žena u Srbiji se izjašnjavaju kao pripadnice pravoslavne religije i osim ako levica ne planira da radi isključivo s „probranima“, ova činjenica bi trebalo barem nešto da nam kaže.

Pošavši od jednostavne pretpostavke da sve u svetu ima svoju logiku i svoju racionalnost, napisala sam, sada već pola godine star, tekst Žene ni na nebu ni na zemlji. Pokušala sam da otvorim prostor za razumevanje raznovrsnih uloga koje crkva, s malim „c“, ima u svakodnevnom životu vernica iz perspektive njih samih. Taj pristup mi se činio, i danas mi se čini, nužnom početnom tačkom, ali i, simptomatično, pristupom koji je upravo nedostajao raznim feminističkim zbornicima koje sam pročitala na ovu temu.[1] Glas „obične“ žene retko se čuje na našim banketima gde jako često volimo da glasno govorimo baš o njima.

Kada jednom napustimo vampirski zamak levičarenja i pomirimo se, barem na analitičkom nivou, da živimo u kapitalizmu prožetom patrijarhalnim odnosima, ne bi trebalo da nas iznenađuje što ćemo svuda i u svemu pronaći – kapitalizam i patrijarhalne odnose. Pravoslavna crkva tu nije i ne može biti izuzetak. Kao i u slučaju drugih pretkapitalističkih institucija, ispostavilo se da je jedna od njenih funkcija saniranje bolnih posledica tranzicije u novi oblik društva[2]. Ova funkcija sama po sebi nije nužno ni potpuno progresivna ni potpuno regresivna ukoliko se gleda iz leve perspektive. Ona je tu jedna datost, koju levica treba ili ne treba da uzme u obzir u zavisnosti od toga kako definiše svoju strategiju proširenja. Ukoliko, naravno, uopšte ima pretenziju da se širi.

Ali za razumevanje emancipacije žena u društvu u kojem religija ima veliku ulogu ključno pitanje nije status same crkve, pa čak ni status žena koji crkva zahteva od njih. Ključno je kako same žene vide tu svoju poziciju, kao i kako je same koriste ili se bore protiv nje! Jedno od pitanja upućenih mom, kako će se ispostaviti – prezrenom tekstu, glasilo je: gde je taj pop koji iole pozitivno ili neutralno gleda na pitanje abortusa? Nemam pojma! Možda ga ima, možda ga i nema. No činjenica je da je broj abortusa u Srbiji danas jedan od najvećih u Evropi[3] i da se ono što popovi o tome imaju da kažu ženama barem u praksi ne ispostavlja kao najvažnija stvar.

Uzevši sve ovo u obzir, reakcije s delova levice na tekst bile su potpuno zaprepašćujuće. Pored učitavanja da zastupam „pravoslavnu džamahiriju“, leve feministkinje zamerile su mi (i ovo je blaga reč) što sam čitav feminizam „svela na evrocentrične zapadnjakinje i liberalni feminizam“, što sam „izbegavala da pomenem sve one ženske kolektive koji tu ne potpadaju i koji doprinose ženama na lokalu“, što sam, konačno, alternative „svela samo na pravoslavlje i agresivni liberalni feminizam“.

Ovakve kritike otkrile su nepodnošljivu aroganciju feminizma koji pretenduje da predstavlja žene iz radničke klase. Nije bitno što na temu žena u pravoslavlju, od tad do dana današnjeg, iz leve perspektive nije napisan nijedan drugi tekst, a kamoli urađeno neko ozbiljnije istraživanje.[4] Nije važno ni što bi na pomen „svih onih feminističkih organizacija koje nisu liberalne“ većina žena u Srbiji u najmanju ruku podiglo obrve s nerazumevanjem[5]. Jedino relevatno im je što u tekstu nisu pomenute kao prava alternativa, različita i od crkve i od liberalizma. Takav stav upravo upućuje na njihovo potpuno slepilo spram sopstvene (ne)važnosti u srpskom društvu: u vidokrugu većine žena van naših levičarskih krugova, ta veličana leva alternativa zapravo ne postoji. [6]

Tako je tekst o ženama vernicama putem reakcija na njega omogućio da se uvidi ne samo marginalnost levog feminizma, već i njegova nezaustavljiva samomarginalizacija[7]. Ako leve feministkinje nisu svesne svoje nevidljivosti, naravno da neće ni pokušavati da je prevaziđu. Da ne znam bolje, sve ovo bih shvatila kao da su naprosto digle ruke od težnje da razviju pokret koji će sistemski ukinuti patrijarhalno društvo i ušuškano se zadovoljile radom „kolektiva koji doprinose na lokalu“. U stvari, zaista i ne znam bolje.

Kada bi se leve feministkinje brzinom svetlosti ujedinjavale i s istim žarom kojim kritikuju sve što se ne da spakovati u nijednu od njihovih fioka kritikovale i delovale protiv patrijarhalnih odnosa u društvu, možda bismo imali razloga za optimizam. Umesto toga, čini se da su, ironično, više zaokupljene svešteničkom željom da ekskomuniciraju i osude.[8] Bez ikakve argumentacije, jer je za argumentaciju potrebno baviti se nečim ozbiljno – a Crkveno pitanje je klizav heterogeni teren na koji je bolje da ne stupaju – njihova kritika se svodi na automatsko lepljenje etiketa.

Svakome ko se usudi da iznutra problematizuje levi feminizam biće dodeljena titula antifeminizma NSPM-ovskog tipa. Pokušaj antipaternalističkog pristupa, neophodnog za izlazak feminizma iz njegove neprobojne čaure, s lakoćom će biti odbačen kao „retorika bez mozga“. Konačno, trud da se razume zašto, kako i na koje ženske potrebe crkva odgovara, kao i kako se vernice bore sa njenim patrijarhalnim elementima – proglasiće se „ljubavlju prema popovštini“. Zadovoljno zaključivši da su rešile nemire u svojim odajama uspešnim izbacivanjem uljeza koji ne odgovaraju rečniku feminističko-levičarske dogmate, o crkvi će i dalje imati samo da kažu da je patrijarhalna i fašistoidna. I da o tome nema rasprave.

 

 

 


[1] U razgovoru s Majom Solar, skrenula mi je pažnju na Svenku Savić i njen dragoceni rad s vernicama u Srbiji. U vreme pisanja ovog teksta, međutim, još uvek nisam znala za to. Danas smatram da je njeno bavljenje femističkom teologijom i reinterpretacijom religije na feministički način izrazito važno, ali da je, nažalost, u široj javnosti gotovo nepostojeće. Svenkin rad mi se čini bitnim i za žene koje su doslovno pri crkvi: teološkinje, veroučiteljke i monahije, koje svoju borbu unutar crkvene patrijarhalne hijerarhije u pravoslavlju tek treba da započnu.

 

 

[2] Savremeni nosilac ove funkcije je uglavnom socijalni NVO sektor.

 

 

[3] Ova činjenica nije pozitivna jer pre svega govori o opštem lošem stanju korišćenja kontracepcije, ali to sad nije tema.

 

 

[4] To bi podrazumevalo infrastrukturu i novac koji meni svakako nisu bili dostupni, a ni potrebni, pri pisanju kratkog novinarskog osvrta za Kulturni dodatak Politike.

 

 

[5] Ovim naravno ne želim da kažem da je rad različitih nevladinih organizacija beznačajan. Ali činjenica je da je NVO oblik organizovanja izuzetno ograničen i da je njegova uloga, kako sam već navela, češće da „krpi rupe“ raspada socijalne države (što politikama neoliberalizma, koje su i ideotvorci ovog tipa udruženja, veoma odgovara), a ne da bilo šta suštinski promeni.

 

 

[6] Zanimljivo je primetiti da Ana Jovanović, jedina feministkinja koja je zapravo javno odgovorila na moj tekst svojim Žene od slame (sajt radnezene.org gde se tekst pojavio je u međuvremenu ugašen), i sama u nekom trenutku navodi da „feminizam, prava žena, rodna ravnopravnost nisu teme javnih debata“ i da „feminizma u Srbiji kao da nema“.

 

 

[7] Da ne bude zabune, kao što ne postoje Crkva, Država i Kapitalizam, tako ni ne postoji Levica s velikim L, pa onda ni unison levi feminizam. Izuzetaka od ovoga o čemu pišem u tekstu naravno ima i čini mi se da, na sreću, njihov broj raste.

 

 

[8] Ponovo, Fišer je bio sjajan sa svojim metaforama u ovom tekstu: http://www.thenorthstar.info/?p=11299.

 

 

Translate »