11 dec

Andrea Jovanović, NEPRIJATNOST ZVANA MELANIJA TRAMP

 Непријатност звана Меланија Трамп

 

Сваки политички догађај зачињен је понеким фетишом.[1] „Феномен“ Меланије Трамп, нове америчке прве даме, за савремено либерално друштво је одвећ „обичан“ да би спадао у домен скандала, али довољно забаван да би одударао од релативно типизиране представе онога што супруга „најмоћнијег човека на свету“ треба да буде. С обзиром на професију фото-модела и неамеричко порекло, Меланија је током кампање остала необично изван главног фокуса медија и директних напада политичких ривала њеног мужа – демократа.

Имали смо прилике да поново видимо њене експлицитне фотографије по насловицама, то је тачно. Но шта је пар голих слика у 21. веку наспрам провокативних „твитова“ највећег кловна у историји кандидата за америчког председника, Доналда Трампа? Не ради се, међутим, само о томе да је Меланија током целе кампање била у сенци свога мужа. Ради се и томе да тзв. слатшејминг (облик стигматизације на основу либералнијих сексуалних погледа, изгледа, занимања) демократској струји, посебно у тренутку када се готово читава Хиларина кампања фокусира на феминизам и права жена, једноставно не стоји и наводно иде против вредности које заступа.

Меланија ће се, међутим, ипак испоставити као занимљив фетиш ове политичке епизоде у Америци. Прича о њој нам може открити симптоматичне тренутке, болне за прогресивну „феминистичку“ потку демократа, оваплоћену у захтеву за првом женом председницом Америке.

 

Демократама, дакле, није сувише сметала „обнажена Меланија“.

Уместо тога, окренули су се ка испитивању да ли једна манекенка без факултета уопште може испуњавати све обавезе достојне прве америчке даме? Напади су почели оптужбама да је плагирала део једног свог говора, преписавши га од Мишел Обаме. Није прошло много времена пре него што ће се неко досетити да је такав „варалачки“ поступак заправо карактеристичан за некога ко је одрастао у комунистичком режиму. И то не било ком, већ заосталом балканском.

Расизам који стоји иза овакве анализе, објављене у престижном Вашингтон посту, дозвољен је ако долази из демократског штаба и легитимизован у Америци увек популарним антикомунизмом. Који систем и које поднебље је одговорно за „варалачки“ карактер Викиликс афера Хилари Клинтон – о томе се главни медији нису изјашњавали. Ово је, међутим, представљало само почетак лицемерја доброг дела Хиларине „феминистичке“ кампање.

Када је, наиме, утврђено да Меланија није могла плагирати Мишел, будући да није она лично писала дотичан говор, напади су усмерени на њену интелигенцију, способности и образовање. Ако није у стању да сама напише говор, а потом, ни да га прочита с чистим енглеским нагласком, како ли ће тек онда саветовати Трампа уколико он постане председник? Исмевање ових Меланијиних карактеристика, међутим, делимично објашњава зашто се Хиларин „феминизам“ испоставио као не само недовољан за победу већ и контрапродуктиван.

Наиме, „жена“ на коју је Хилари апеловала је прилично неодређена.

„Политика идентитета“ стајала је у сржи таквог „феминизма“ – жене су позване да се уједине искључиво на основу свог рода: независно од њихових класних, расних и културних разлика. Без обзира на то да ли су пропатиле због растуће економске несигурности током Обаминих мандата и независно од последице интензивирања таквих политика током Хилариног будућег мандата.

Коначно, независно и од тога што им је Трампово обећање да ће „вратити индустрију из Кине у Америку“ и тако отворити нова радна места можда било важније од његових сексистичких испада.

Но, као што је често са политикама идентитета, иза апстракција попут „жене“ стоје „конкретне“ жене – међусобно различите, често супротстављених интереса, неке које воде фирме и неке које у истима чисте, неке с „исправним“ и неке с другачијим нагласком. Оног тренутка када је Трамп победио, у изливима беса либералних и „левичарских“ феминисткиња једну од главних мета представљале су управо „оне“ жене које су гласале за њега. Популарна политичка коментаторка, Ана Каспариан, илустровала је то изјавом: „Немам никаквог поштовања за жене које су гласале за Трампа! Мислим да сте просто глупе! Идиоти сте!“

Испоставља се да је Хиларина „жена“ свака жена, под условом да је – заиста и гласала за њу. У супротном, ради се о „тупачи“ која иде против својих интереса. Да је „феномен Меланије Трамп“ кључно сагледати из угла двоструких стандарда и „феминизма“ демократског табора, коначно је потврђено када се на једном од анти-Трамп протеста након избора појавио и банер са натписом Rape Melania (Силуј Меланију).

Упркос каснијим ограђивањима од овог „инцидента“, медијско силовање „Трампових глупача“ не престаје. Меланија, милионерка која са њима, као ни Хилари, вероватно нема ништа заједничко (осим приписаног недостатка интелекта), тако постаје симптом илузорног феминизма који је, у позивању жена на разум и памет, изгледа заборавио да оне ипак, речима глумице Сузан Сарандон, не гласају вагином.

 


[1] Текст је објављен у Културном додатку дневног листа „Политика“, 19. новембра 2016.

 

SNIMAK EMISIJE "PRES I JA" u kojoj je gostovala i Andrea Jovanović (od 27:42):

 

 

 

 

Translate »