25 jul

IZMENE RADNOG ZAKONODAVSTVA U SRBIJI

ANDREA JOVANOVIĆ

IZMENE RADNOG ZAKONODAVSTVA U SRBIJI[1]

Premda je u Srbiji predlog izmenjenog Zakona o radu povučen iz parlamentarne procedure, paralelni regionalni legislativni procesi otkrivaju indikativnu sličnost u sadržaju predloženih odredbi.

U talasu izmena radnog zakonodavstva koji je u poslednjih par godina preplavio balkanske zemlje, 2013. godine došao je red i na Srbiju. Iako je svaka dosadašnja vlada od poslednje izmene Zakona 2005. godine govorila o nužnosti i hitnosti novih i radikalnih izmena, izgleda da je tek s “rešenjem” pitanja Kosova i pitanja Evropske unije radno zakonodavstvo zaista došlo na dnevni red. Važno je zato analizirati izmene radnog zakona i prateće posledice, kako po zaposlene, tako i po one koji već godinama čekaju posao ili tek sad izlaze na tržište rada. Potrebno je to učiniti i zbog veoma simptomatičnog srbijanskog konteksta u kojem protagonisti i branitelji novih izmena gotovo da nikada ne govore u javnosti o konkretnom sadržaju istih, već svoju odbranu zasnivaju na uopštenim i ideološkim izjavama. Njihovi nastupi često postaju kritika svega što nije u redu sa srbijanskom ekonomijom, predstavljajući nove izmene zakona o radu kao svojevrsni higijenski paket čija će instanta sanitarna efikasnost počistiti sav taj nered. Kako će se to zaista odviti, pitanje je koje oni uvek izbegavaju, prvenstveno zbog toga što je zapravo nemoguće povezati implikacije glavnih promena s navodnim rezultatima koje tobože žele da postignu.

Izmene radne legislative

Na osnovu broja izmenjenih članova predloženog Nacrta zakona o izmenama i dopunama mogli bismo bez greške da kažemo da se ne radi samo o određenim “izmenama” ili “dopunama” zakona. Radi se o predlogu potpuno novog zakona: velika većina članova se menja, sadržina tih izmena potpuna je drukčija od prethodne verzije zakona, kao što se i sama logika novog zakona suštinski razlikuje od prethodne.

Bez preterivanja se može reći, da ukoliko se ovakav zakon usvoji, prosečni radnika/ca teško će moći da tačno kaže koji je njihov posao, kada rade, gde rade, koja su njihova (zakonski garantovana) prava, kada i koliki im je godišnji odmor i kolika im je (prosečna) zarada. Primerice, uzmimo član zakona koji se odnosi na zasnivanje ugovora o radu (čl. 5) gde se kaže da odredbe inače definisane tim ugovorom sada mogu biti definisane i drugim dokumentima, poput kolektivnog ugovora, pravilnika o radu ili drugog akta poslodavca. To znači da više nije neophodno konsultovati samog radnika/cu kada se menjaju odredbe njegovog ugovora o radu (što se do sada radilo aneksom ugovora), već je dovoljno promeniti drugi dokument gde su definisane te odredbe – i uslovi rada se automatski menjaju.

Problematičnost te izmene najbolje dolazi do izražaja kada pogledamo šta definišu odredbe koje se od sada mogu menjati drugim pravnim aktima. U pitanju su elementi za utvrđivanje zarade (osnovne, naknadne, uvećane, itd.), rokovi za isplatu zarade i trajanje uobičajenog dnevnog i nedeljnog radnog vremena – dakle sve ono što direktno menja način, organizovanje i planiranje života nekog čoveka. Već ovom promenom se stvara nesigurnost povodom uslova rada, a tek smo na početku zasnivanja radnog odnosa. Međutim, u nastavku zakona, ona se samo intenzivira.

Fleksibilizirani radni odnosi

Promene koje se tiču radnog vremena nisu ništa manje problematične: predlog zakon uvodi izuzetno spornu, krajnje neoliberalnu, novu definiciju radnog vremena, s ciljem osiguravanja maksimalne fleksibilnosti radnika, odnosno njegovog izrabljivanja. U zakonu stoji: “radno vreme je vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju ili drugom mestu koje odredi poslodavac (čl. 16).” Poslovi koje radnik/ca obavljaju trebalo bi da budu definisani ugovorom o radu ili kolektivnim ugovorom, a ne da budu proizvoljni s obzirom na (trenutne) želje i potrebe poslodavca. Isto važi i za mesto rada: radno mesto trebalo bi da se unapred zna, a ne da ga poslodavac menja od slučaja do slučaja nezavisno od (ne)pristanka zaposlenog.

Isti član uvodi i nešto što je do sada bez presedana u radnom zakonodavstvu na ovim prostorima (a ne poznaju ni mnogi evropski zakoni): kategoriju pripravnosti. Ona je definisana kao vreme u kojem je radnik/ca pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja posao po potrebi, iako se ne nalazi na svome radnom mestu. Ovo vreme ne spada u standardno radno vreme i nema odredbi koje ga dalje određuju (njegovo ograničenje, minimalnu naknadu za njega i sl.). To samo znači da će se time legalizovati nešto što je praksi već poznato i što bi po postojećem zakonodavstvu bilo nelegalno: od sada, radnici/ce u Srbiji će 24 sata dnevno morati da budu dostupni poslodavcu, da vode računa o tome da li ih je on u nekom trenutku pozvao, da konstantno proveravaju e-mail itd. Kategorija slobodnog vremena time postaje dosta zamagljena i pitanje je da li ćemo ikada moći da se opustimo u vremenu kada zvanično nismo na poslu.

Prekovremeni rad i smanjenje plata

Stvari stoje slično kada pogledamo izmene članova koje se tiču prekovremenog rada. Tako na primer čl.18 propisuje da prekovremeni rad može trajati duže od 8 časova nedeljno u slučaju više sile (vremenske nepogode itd.) ili drugih nepredviđenih okolnosti kada je ugrožena bezbednost, zdravlje i opšti interes građana. Drugi uslov je ostavljen nedovoljno definisano i pogodan je za široko i kreativno tumačenje, a samim time i za zloupotrebe. Iskustvo i praksa pokazuju da se zakon već sada “legalno krši” gde god je ostavljeno prostora za to, stoga nije preterano pretpostaviti da će poslodavci lako moći da zaključe da zarad “opšteg interesa građana” i usled “nepredviđenih okolnosti” neki poslovi moraju da traju duže nego uobičajeno.

Iako postoji dosta izmena koje se odnose na radno vreme, ovde ću morati da izdvojim samo jednu, koja je istovremeno najproblematičnija i izuzetno indikativna. Radi se o takozvanoj mini-preraspodeli radnog vremena, u zakonu nazvanoj “prosečnim nedeljnim radnim vremenom na mesečnom nivou”. U slučaju te preraspodele, koja ne spada u standardni raspored radnog vremena, zakonom se propisuje da je dozvoljeno trajanje rada do 12 časova dnevno, tj. 48 časova nedeljno. Ta mini-preraspodela nemilosrdno krši dugom borbom stečena osnovna prava radnika/ca (osmočasovno radno vreme, četrdesetočasovna radna nedelja). S obzirom da data kategorija do sada nije poznata u radnom zakonodavstvu, niti je u predloženom Nacrtu dodatno precizirana, sve su šanse da će biti do kraja zloupotrebljena i da će neplaćeni prekovremeni rad (što ovo u stvari jeste!) – tako prisutan i poznat prosečnim radnicima/cama u Srbiji – postati jedna legalna stvar.

Što se tiče umanjenja zarada usled drukčijeg proračunavanja istih, ovde ću samo navesti nekoliko primera: minuli rad (-10.3 odsto), bolovanje, 30 dana (-42.4 odsto), godišnji odmor (-38.4 odsto), plaćeno odsustvo (-42.4 odsto), otpremnina za odlazak u penziju (-33.3 odsto). Time ne samo da će mnogi radnici/ce i njihove porodice ostati s manje životnih sredstava, već se i cena radne snage u proseku snižava. Pored toga što se zarada smanjuje u toku godišnjeg odmora, članom 30. također se propisuje da radnik/ca stiču pravo da koriste (pun) godišnji odmor tek posle šest meseci neprekidnog rada, i da se to obnavlja svake godine. To znači da zaposleni/na svakog 1. januara (nezavisno koliko dugo godina već radi na tom radnom mestu) nema prava ni na jedan jedini dan godišnjeg odmora.

Promocija fluidnih radnih odnosa

Novi Zakon o radu reguliše i oblike ugovora o radu. Ono što su do sada bili nestandardni oblici rada odjednom postaju standardnim pa se na tom tragu produžuje rad na određeno vreme s 12 na 24 ili 36 meseci. Uvodi se rad s nepunim radnim vremenom kao jedan od “tipičnih” vrsta rada, legalizuje se agencijsko “pozajmljivanje” radnika drugom poslodavcu uz dozvolu da to novo radno mesto bude niže od prethodnog, sa gorim uslovima rada i manjom zaradom. Posledice normalizacije nestandardnih oblika rada nužno podrazumevaju lošije uslove rada, prekarizaciju rada, haotično radno vreme, nepostojanje kontrole nad životom, nemogućnost planiranja života na duže staze itd.

Zakon koji, kako najavljuju, treba da doprinese “lakšem otpuštanju i lakšem zapošljavanju” izgleda čini samo prvo. Sudeći po najavljenim izmenama, radnik/ca će moći da dobije otkaz iz bilo kojeg razloga, a da se poslodavac pri tome oslanja na sam zakon. Prilikom davanja otkaza, poslodavac više neće biti dužan ni da saopštenje prethodno dostavi nadležnom sindikatu. Budući da disciplinski postupci nisu ni predviđeni ni propisani, rezultat svega toga biće legalno deljenje otkaza isključivo s obzirom na volju poslodavca, bez mogućnosti žalbe ili ispitivanja postupka pre eventualnog odlaska na sud (koji košta i gotovo u 90 odsto slučajeva se vodi samo onda kada je radnik/ca bio učlanjen u neki sindikat).

Izmene zakona o radu ne donose smanjenje nezaposlenosti

U analizi izmena odredbi predloženog i trenutno povučenog zakona o radu, pokušala sam da izdvojim one najproblematičnije, koje se neposredno tiču radnog dana prosečnog radnika/ce i koje se tiču očekivanja svih onih koji na birou već godinama čekaju posao. Važno je za kraj naglasiti još dve stvari. Prvo, novi Zakon o radu nije pisan tako da nas zaposli. Radna ili bilo koja legislativa nije mesto koje zapošljava – to je (prvenstveno) privreda. U Srbiji, kao i u ostalim zemljama u okruženju, privreda je razorena, a novi zakon(i) o radu služe samo tome da spuste cenu radne snage, da omoguće lakšu eksploataciju (neplaćenim) produženjima radnog dana i lakša otpuštanja. Njihovim usvajanjem najviše će patiti oni koji su već zaposleni, kojima će se uslovi rada pogoršati i koji će lakše dobijati otkaze. Pritom, “armija nezaposlenih” može samo da se nada nekom procentu loše plaćenih poslova, koji sa sobom nose jedva nešto manju nesigurnost i neizvesnost od one koaj postoji kada ste nezaposleni.

Drugo, važno je razumeti da će te izmene zapravo najviše pogoditi zaposlene u privatnom sektoru, zbog proste činjenice da se tamo manje poštuju zakoni usled nepostojanja kontrole i prvenstveno sindikalnezaštite. Prva borba protiv menjanja zakona u radu u Srbiji je dobijena, ali to ne znači da nas ne čeka novi talas posle izbora. Uzgred, i postojeći zakon o radu ima svoje probleme, mada je najveći problem to što se ni taj zakon ne poštuje.

Radnicima/cama u Srbiji je čini se barem toliko jasno: loše stanje u privredi neće se rešiti legalizacijom svih loših praksi i umanjivanjem državne kontrole i nadzora, već upravo suprotno. Bez demokratizacije i aktivacije državne intervencije, možemo biti sigurni da nećemo daleko stići.


[1] Izvor: ZAREZ, Dvotjednik za društvena i kulturna zbivanja, br. 379., 13. 3. 2014. http://www.zarez.hr/clanci/izmene-radnog-zakonodavstva-u-srbiji

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »