01 mar

Andrea Jovanović i Aleksandar Stojanović – Plenum nije srpska reč

Plenum nije srpska reč

Terminološke odluke

Apstrakt: Polazeći od jednog od iskaza kojim je u javnosti pokušano da se diskredituju studentske borbe koje su se vodile jeseni 2011. godine na Filološkom i Filozofskom fakultetu u Beogradu, u ovom radu ćemo pokušati da razmotrimo pitanje diskurzivnih strategija ovih borbi. Sa jedne strane, razmotrićemo prvenstveno teorijsko pitanje koje se tiče jezika kojim bi se ovi fenomeni mogli analizirati, a sa druge, prvenstveno političko pitanje jezika kojim su same borbe vođene i jezika kojim bi mogle biti vođene. Uvodni deo razmatranja biće posvećen postavljanju mogućih dijagnoza konteksta u kom su studentske borbe započele. U daljem toku rada razmotrićemo različite modele koji se koriste u analizi samih praksi blokiranja fakulteta i plenumskog, direktno demokratskog odlučivanja i uloge tih praksi u studentskim borbama. Tako ćemo doći i do centralnog pitanja našeg rada, koje se tiče toga u kojim terminima i uz pomoć kojeg tipa intervencije je moguće postupati sa javnošću koja je strukturno predstavnička, s obzirom na svoju direktno demokratsku poziciju. Ovom pitanju ćemo pokušati da priđemo iz tri rakursa, koji se provizorno mogu odrediti kao logički, filozofski i politički.

Počnimo jednom zanimljivom epizodom iz vremena blokadne jeseni u Beogradu. Ili pre, možemo reći post – blokadnom epizodom, jer vreme u kojem se ovaj događaj desio spada u drugi, treći dan nakon završetka blokade.  Naime, u trenutku kada su blokade Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu trajale neke dve nedelje, na internetu počinje priprema anti-blokadnog protesta, organizovanog od strane „zvaničnih i legitimnih“ predstavnika studenata iz studentskog parlamenta, čiji je cilj, dakle, prekid blokade, da ne kažemo – deblokada. Nakon dvonedeljnih krajnje nespretnih, komičnih i u potpunosti bezuspešnih pokušaja od strane uprave fakulteta i fakultetskog parlamenta da se blokada prekine (što je uključivalo i isključivanje struje na nekim spratovima do misterioznog pomeranja satova na fakultetu za pola sata unazad), pomenute institucije se odlučuju na ovaj očajnički potez – okupljanje studenata koji su bili načelno protiv blokade u protest protiv njihovih kolega, tj. studenata u blokadi. Paralelno sa ovim pripremama, studenti u blokadi su pokušavali da daju svoj odgovor na protest. Šta bi se desilo da je, u trenutku kada je protest trebalo da se odigra, blokada još uvek postojala, nećemo nikada saznati, jer je dva dana pre toga, iz nekih drugih razloga, plenum Filozofskog fakulteta odlučio da završi blokadu. Međutim, studentski predstavnici su i pored plenumskog izglasavanja deblokade odlučili da se protest održi – iz kojih razloga, verovatno bi nam bolje objasnio neki psihoanalitičar, no u to sada nećemo ulaziti. Možemo se na trenutak zadržati na sledećoj činjenici: ovde se radilo o jednoj potpuno apsurdnoj situaciji – naime, studenti su organizovali protest protiv studentske blokade. Dopustimo ovde da se blokada shvati kao jedan vid protesta, i apsurdnost ove situacije postaje očigledna: pravio se protest protiv protesta, ili, kako se to kaže u jednom starom, ali još uvek nezaboravljenom rečniku na ovim prostorima, kontramiting! Ključno pitanje za studente blokadere, kako su nas u međuvremenu nazvali i kako nas i dalje nazivaju, bilo je: kako odgovoriti na ovaj protest? Nekim trećim protestom? No, ovde je ključno podsetiti se da je blokada već bila gotova u tom trenutku. Dakle, radilo se o tome kako odgovoriti na protest protiv već završenog protesta. S obzirom na pripisanu "revolucionarnu prirodu" samih studenata blokadera, odgovor je vrlo brzo postao jasan: pridružićemo se ovom protestu. No, prvo je bilo potrebno da se informišemo o razlozima zbog kojih se studentski parlament uopšte odlučio na ovaj zabavni potez. Sumiraćemo neke od njih:

– Studenti u blokadi su nasilnici, a blokada je nasilni čin! Oni krše naša osnovna prava, kao što je sloboda kretanja, jer na blokadi je zabranjeno da se krećeš do učionica (mada, može da se ide liftom)!

– Studenti u blokadi su neradnici i lenjivci! Oni nam oduzimaju naše legalno i legitimno pravo da studiramo, idemo na predavanja i učimo, dok se oni "igraju revolucije" i ispunjavaju svoje detinjaste fantazije, a sve na našu štetu, na štetu pravih studenata!

– Studenti u blokadi uopšte i nisu studenti, oni su ili studenti sa drugih fakulteta – što znači, nisu isti kao i mi, ili, oni su anarhisti, ili, još gore – marksisti! (Ovde već vidimo savršeni primer jednog učinka vladajuće ideologije, odnosno individualizaciju, konspirativnost i separatisanje čak i studentskog tela na "mi" i "drugi")

– Zašto oni uopšte protestuju kada naši legitimni predstavnici odnosno studenti parlamentarci već mesec dana pregovaraju sa ministarstvom i pokušavaju da ispune naše zahteve jednim legitimnim i mirnim putem – pregovorima? I šta im je uopšte taj plenum? To čak nije ni srpska reč!

 

Dakle, nakon ovog informisanja, studenti blokaderi su najzad shvatili o čemu se radi i odlučili, kako smo već rekli, da se pridruže protestu protiv blokade i da mu doprinesu na sledeći način: pravljenjem transparenata. Protest je na kraju izgledao ovako: stotinak studenata se okupilo ispred Filozofskog fakulteta, svi do jednog sa otvorenim indeksima u vazduhu, kako bi javnost, jel'te, znala da oni za razliku od blokadera jesu studenti, da imaju ime i prezime, kao što je to u tom trenutku naglašavao rektor Branko Kovačević[2], kao i da podržavaju svoje legitimne predstavnike. A legitimni predstavnici, kao u nekoj drami apsurda, vitlali su megafonima iznad glava, uzvikivali nerazumljive fraze i dobacivali pogrdne rečenice studentima blokaderima. Opet, zašto kada su blokaderi došli tu da ih podrže? Čak smo se i spremili, sa sobom smo doneli različite transparente da podržimo njihovu „stvar“. A transparenti su u duhu protesta glasili:

– Hoćemo da plaćamo više! – Gore, gore, gore školarine! – Znanje jeste roba!

– Student jeste kupac!  – Rektor nije rektum!

i, konačno, – Plenum nije srpska reč!

Novinarima koji su u nekom nesrećnom broju došli da isprate veliki protest stotinak parlamentaraca ništa nije bilo jasno, s druge strane, parlamentarci su nas besno gledali i pokušavali da odgovore tako što je više njih u glas govorilo u megafon, pa se stoga naravno nisu čuli, a došlo je i do sulude situacije, u kojoj je par studenata protestanata protiv protesta spontano počelo da uzvikuje parole koje su blokaderi napisali, naravno, ne znajući za to.

A sada, vratimo se na aktuelni trenutak, trenutak u kom se nalazimo. Maja 2012., u Zagrebu, dakle, sa polugodišnjom vremenskom, i ne manje važnom, prostornom distancom, reklo bi se da moramo priznati postojanje jednoj činjenici koja se nameće sa bolnom očiglednošću. Danas, naime, bez ustezanja možemo da tvrdimo kako se od vremena studentske blokade u Beogradu pa na ovamo, nije pojavila ni jedna eksplicitna artikulacija studentske borbe, niti čak analiza jesenjih događaja koja pretenduje na celovitost[3]. Ovo se očigledno i sa posebnim pravom može konstatovati ovde, u Zagrebu, imajući u vidu da i mi sami pokušavamo da progovorimo upravo na ovom mestu, o onom o čemu se u Beogradu uglavnom ćuti. Naravno da, s vremena na vreme, čak relativno često, ljudi govore i pišu o studentskoj jeseni, jedni hvaleći je, smatrajući da je napravljen "bespovratan korak napred", drugi kudeći je kao loše organizovan čin "umišljene grupice studenata", a treći govoreći o njoj sasvim rezervisano i neodlučno. Ne treba čak ni pominjati neprijatelje ovog događaja, poput studentskih parlamenata, koji svakako veruju da najbolje znaju šta je bilo po sredi, dok se zapravo radi o njihovom apsolutno jasnom, nikada priznatnom utisku sopstvene prethodne slabosti i težine pretrpljenog poraza, koji vidimo danas na delu kada oni konsoliduju svoje redove i regrutuju nove ljude. S druge strane, imamo malobrojne "revolucionarne organizacije" koje, iako njihov veliki doprinos samoj blokadi ne smemo zaboraviti, ipak nisu čekale ni časa da svoju svojevremeno prihvaćenu direktno demokratsku anonimnost zamene za bespoštednu svojinsku raspravu o pravim inicijatorima blokade, praćenu opet regrutacijom neopredeljenih ljudi sa blokade u sopstvene redove, koja je možda nedovoljno promišljen i prebrz odgovor na malopre pomenute akcije studentskih parlamenata. No, sve to može samo na kratko da zavara i odagna snažan utisak odsustva ozbiljne analize i artikulacije onoga što smo prošli jesenas u Beogradu. Mi ne pretendujemo da ćemo ovde i u jednom potezu ispuniti ovu odsutnost – to bi, kao što ćemo pokazati, bila vrlo naivna pretenzija. Prizivanjem epizode sa kojom smo počeli ovo izlaganje, želimo da dovedemo u vezu ovo neprijatno odsustvo analize i artikulacije, kao i potpune tišine, sa onom komičnom bukom za koju verujemo da o tom odsustvu može puno da kaže. Iako može delovati da nosi suviše suzdržanosti, ili, da umesto da gradi mostove, traži prethodne prepreke koje bi prvo trebalo premostiti, naš cilj je da u terminološkim odlukama koje su nesvesno donete ili koje pak nisu bile donete onda kada je to bilo potrebno, kao što je na primer bilo spontano prihvatanje termina "plenum" i problema da to nije srpska reč, da dakle u njima pronađemo uslove za nastanak i opstanak ovog odsustva analize i artikulacije. Dakle, jednostavnije rečeno, naša teza je da postoji neraskidiva i recipročna veza između terminoloških odluka koje su pratile blokadu i odsustva artikulacija i analiza blokade u kojem se danas zatičemo. Ova teza sama po sebi, pogotovo filozofskom uhu, može zvučati banalno, gotovo tautološki, no, kao što to često filozofima izmiče iz vida, opravdavanje ove teze tj. traženje njenih uporišta u stvarnosti po našem mišljenju upravo može da predstavlja početak ove analize koja je do sada bila odsutna.

Uvedimo sada tri ose analize, koje provizorno možemo odrediti kao filozofsku, političku i logičku, i pokušajmo da polazeći od njih postavimo određene distinkcije i koordinate. Logička analiza ima za cilj da pokaže objektivne forme pod koje se različite terminološke odluke podvode, filozofska ima za cilj da razmotri subjektivnu racionalnost kojom subjekt pokušava da promisli ulogu termina koje koristi, i na kraju, politička analiza treba da odredi stvarne političke učinke upotrebljenih termina u specifičnim kontekstima u kojima su oni upotrebljeni. Ovo sve treba uzeti potpuno provizorno.

Umesto da krenemo od početka, počnimo od kraja, od vrha ovog ledenog brega. Dakle, umesto da sami počnemo sa ispisivanjem istorije ovih terminoloških odluka po onom redu po kom su nastajale, pustimo srpsku javnost da da svoje tumačanje. Ipak, neće biti dovoljno dobro da uzmemo bilo koju reakciju iz mora njihove raznovrsnosti, već jednu koja je specifično beogradska i koja po sopstvenoj proklamaciji baštini tradiciju građanske neposlušnosti i emancipatornih namera. Dakle, radi se o bivšem studentu i o bivšem revolucionaru – a za to u Beogradu postoji samo jedno ime – bivšem otporašu. Prilikom jedne od mnogih tribina koje su održane nakon blokade, a koje su podrazumevale diskusiju o problemima visokog obrazovanja, učesnik tribine, predstavivši se kao jedan od prvih studenata koji se priključio pokretu Otpora devedesetih, izneo je svoje zamerke organizovanju i vođenju blokada fakulteta prošle jeseni. Kao zastupnik onog malog broja događaja koji se u Srbiji još uvek ne smeju dovesti u pitanje, tj. petooktobarske revolucije i decenije duge borbe protiv diktature koja joj je prethodila, ovaj čovek nastupa sa pozicije nesumnjivog autoriteta. Očigledno bazirajući svoje mišljenje na sopstvenom iskustvu jedne uspešne borbe i metoda kojim bi jedna takva borba trebalo da bude vođena, naš sagovornik je izneo sledeće:

1. "Prvo, bili ste potpuno medijski nevidljivi! To je nedopustivo kada se rade takve stvari. U naše vreme, devedesetih, kada je medijski mrak bio mnogo veći, kada država još uvek nije imala slobodne medije, i kada smo mi direktno istupali protiv jednog totalitarnog sistema, ipak smo uspevali dobiti dovoljno medijske pažnje, pronaći druge puteve, uspeti da saopštimo našu istinu drugima!"

2. "Dalje, ja još uvek ne razumem tačno zbog čega ste vi protestovali? Vaši zahtevi nisu bili dovoljno jasni niti dovoljno izdiferencirani, a to je povezano i sa prvim problemom. Niste dobro artikulisali šta hoćete, evo čak ni mi, koji smo bili dobronamerni, nismo uspeli da vas shvatimo."

3. "A uostalom, ciljevi vaše borbe bili su suviše suženi i ticali su se samo specifičnih problema studenata. Niste sagledali širu sliku."

Naravno, naš dijagnostičar kao iskusni i uspešni protestant uspeo je i da da tačnu dijagnozu bolesti blokade: svemu tome je uzrok bila organizaciona nesposobnost učesnika blokade, koja pritom naravno nema veze sa njihovom malobrojnošću – pa zaboga, Otpor je isprva brojao samo petoro ljudi – a svi znamo šta je postigao!

Mi se ovde nećemo upuštati u inače veoma važnu temu koja se tiče demitologizacije protesta devedesetih, reč je o tome da se uoči ono nesamorazumljivo u ovoj naizgled sasvim straight forward kritici. Dakle, radi se o filozofskom razmišljanju.

Prvo što se mora dovesti u pitanje jeste mogućnost upoređivanja između protesta devedesetih i onoga što se dogodilo prethodne jeseni. Naime, sama reč "protest", koja bi trebalo da bude zajednički imenitelj za fenomene koji se upoređuju jeste problematična. Reč protest u jeziku devedesetih referira na sve one ekstremne situacije u kojima se dovodi u pitanje režim koji se predstavlja neupitnim. Izbori se dobijaju sa sigurnom dvotrećinskom većinom, a svaki izlazak na ulice, dakle, protest, biva okarakterisan kao stranim parama plaćena izdaja i priziva tenkove, vodene topove i ogromne količine suzavca. No, da li bilo šta takvo možemo da konstatujemo danas? U neoliberalnom imaginarijumu, ova slika figurira kao daleka i mračna prošlost, a reč protest ukazuje na jednu od najvažnijih i najviše hvaljenih vrlina građanskog subjekta. Društvena samokritika je dobrodošla i čak poželjna. U srpskom slučaju konkretno, sve je to podržano i očiglednim kontinuitetom između protesta devedesetih i vlasti čiji smo danas subjekti, vlasti, koja je upravo tim protestima zadobila svoje mesto. U našem slučaju, stvarnost koju zadobija ovo izneseno jeste, između ostalog, i gotovo ritualno ponavljanje protestnih šetnji studenata, sa već poznatim tokom (šetnja do zgrade vlade Srbije) i još poznatijim ishodom (ništa se ne menja, uslov ostaje isti), koje se redovno održavaju prethodnih deset godina. Ako se na kraju setimo i toga da je paralelno sa rastom broja studenta u protestu, iz godine u godinu rastao i neuspeh tih protesta tj. bolonjske reforme i tržišni nameti u visokom obrazovanju su postajali sve rigorozniji, mogli bismo zaključiti da stvarna determinanta fenomena koji nose ime ''protest'' nije njegova politička učinkovitost, jer nečeg takvog nije ni bilo, već je to sistemska prinuda liberalnog društva da nešto kao protest postoji. Stoga, postaje nam jasno koliko je neprimereno govoriti o blokadi kao o protestu u navedenom značenju, jer ona upravo krši te unapred zadate forme protestovanja i izražavanja građanske neposlušnosti.

Ipak, dozvolimo da ova reč bude upotrebljena – na kraju krajeva, i sami studenti, kao i oni deset godina pre njih, jesu smatrali da se ono što oni rade može nazvati protestom i da ovaj protest kao sredstvo treba da ih dovede do određenih ciljeva. Klasična instrumentalna racionalnost, dakle, razlika sredstva i cilja, bila je od velike važnosti i za jedne i za druge borbe. Međutim, na šta su se "sredstvo" i "cilj" kao pojmovi odnosili u slučaju Otpora? Radilo se o tome da se stane na prosvećeni put evropskih integracija koje je totalitarni režim onemogućavao. Stoga, krajnji cilj je u svakom slučaju bio poznat; zapravo, on je već bio ostvaren svega nekoliko stotina kilometara dalje, u zemljama regiona, na primer.. S druge strane, i sredstva su bila poznata. Da bi to bilo jasno, dovoljno je pomenuti slučaj Čaušeskua i slične antitotalitarne kampanje koje su u rasponu od tih nekoliko decenija izbijale u Istočnoj Evropi. Svakako, ništa slično nemamo kada su u pitanju događaji od prethodne jeseni, koji su se prvenstveno ticali specifičnih socijalnih zahteva, nevezanih za bilo kakve postojeće političke pozicije u Srbiji. Međutim, ono što je posebno zanimljivo jeste pojava klasičnog makijavelističkog obrta pri kojem cilj postaje sredstvo za opravdanje upotrebe određenog sredstva, koji se odigrao u instrumentalnoj racionalnosti Otpora. Možemo bez ustezanja reći da ono što su bili ciljevi Otpora i danas jeste aktualno u legitimacijskom okviru srpske vlasti, a to znači da ono što je bio cilj Otpora postaje sredstvo za opravdanje samih sredstava kojima se danas srpska vlast koristi. Tako instrumentalna racionalnost i terminološka opredeljenja Otpora otvaraju prostor za sopstveno preokretanje.Da ponovimo: ono što je bio cilj Otpora postalo je sredstvo za opravdavanje upotrebe sredstava koja nova vlast koristi: potezi današnje vlasti i dalje se opravdavaju ulaskom u Evropsku uniju, dovođenjem stranih investitora, demokratizacijom i civilizovanjem društva, itd. I dan danas, srpska vlast sopstvenu politiku formira oko ideje proterivanja i repetitivnog ubijanja utvare devedesetih, koju su u njenom materijalnom obliku ubili otporaši.

Sa druge strane, određeni tip preokretanja instrumentalne racionalnosti se događa i među studentima prethodne jeseni. Međutim, smatramo da je reč o nečemu u potpunosti drugačijem. Početna uverenja studenata su podrazumevala određeni cilj, tj. ispunjenje njihovih zahteva, pri čemu je sigurno da je plenumom vođena blokada doživljavana kao samo radikalniji i intenzivniji oblik onoga što se do tad radilo i kao poslednje preostalo sredstvo kada su sva druga bila istrošena. Nije dakle ni u jednom trenutku bila reč o tome, kao što je to konspirativistička kritika htela da nametne, da neko podstiče studente da postave pomenute zahteve samo da bi mogao da opravda sopstvene namere da uništi bilo kakav red na fakultetu. Jasno je da nije reč o ovom makijavelističkom lukavstvu. Moglo bi se reći da je iskrenost na blokadi dolazila do granica prozirnosti. Reč je zapravo o tome da je sama stvar tj. sama praksa koju su studenti shvatali samo kao sredstvo, u određenom trenutku počela da menja njihova uverenja. U trenutku kada su se studenti zatekli u ispražnjenim prostorijama u kojima su do juče sledili manje više određene putanje od ulaza ka slušaonicama i nazad, otvorilo se pitanje kako ovaj prostor može da bude ispunjen. Studenti spontano dolaze u poziciju onih koji osmišljavaju upotrebu prostora. Nije bila reč samo o tome da se osmisli najbolja taktika za blokiranje mogućih tačaka upada. Radilo se o tome da, dolazeći na mesto n akojem se odlučuje, počinje da se postavlja pitanje šta se sve sa tog mesta može uraditi i posledično šta bi sve trebalo da bude cilj borbe. Tako ono što su studenti od početka doživljavali kao poslednje preostalo sredstvo za dostizanje cilja počinje da revolucioniše taj cilj i samim tim da bude nešto više od sredstva, više od puke forme koja se može ispuniti bilo kojim sadržajem. Posmatrajući poslednje dane blokade, možemo zapaziti kako ovaj događaj počinje da menja način na koji studenti misle sopstvenu borbu.Međutim, i pored toga bi trebalo ukazati da sve to ipak nije dovelo do znatne promene u terminološkim odlukama na kojima je borba zasnovana: i dalje je cilj ostao artikulisan kroz isti spisak zahteva, i dalje je plenum ostao samo način da se blokada kao sredstvo borbe održava i usmerava i skoro ništa više. Važnost ovog regresa, ovog raskoraka sa sopstvenom stvarnošću, ne može se dovoljno naglasiti.

Lako je primetiti kako odsustvo novih reči koje su nam u tom trenutku bile potrebne vodi ćutanju i odsustvu analize koju danas osećamo, odsustvu o kojem smo govorili na početku teksta. Nesposobnost da se pronađu reči koje bi artikulisale specifičnost ovih studentskih borbi kao političkih praksi nastavila je da postoji kao nemogućnost da se pronađu reči kojima bi se te borbe naknadno analizirale. Međutim, vredi uočiti jednu od centralnih terminoloških linija koja se jeste razvila unutar same blokade i koja je i do danas stavljena u prvi plan od strane samih aktera kada dođe do govora o njoj. Radi se o specifično političkoj liniji i stoga, političkoj osi ove analize. Naime, danas, kao i u toku blokade, skoro kao garant svoje političke pravovernosti studenti pominju brojne napade „fašističkih“ organizacija. Mi ovde svakako ne pokušavamo da sporimo važnost ovih napada, ali bismo svakako problematizovali način na koji je ona bila naglašavana. U društvu kao što je srpsko društvo danas, fašizam i antifašizam još uvek igraju veliku ulogu. Bilo kakvo pominjanje jedne od ove dve reči priziva pažnju javnosti. Bez poricanja toga da su ovi napadi svakako usmerili pažnju medija i javnosti na blokade, koja do tada u nekoj većoj meri nije postojala, naša namera je da ukažemo na karakter političke upotrebe ovih napada, koji je, opet, nastao upravo zato što su se terminološke odluke spontano, bez promišljanja i analize donosile. Radi se o tome da se u pokušaju studenata da artikulišu ove napade dogodilo da se krene putem pripisivanja važnosti ovim događajima na poznat i priznat način, koji je uključivao pristajanje na terminologiju vlasti i vladajućih ideja u tom trenutku. Dakle, akteri blokade su, i i dalje to rade, ove napade iskoristili kako bi ukazali na antifašistički karakter studentskih borbi koji je blokadi kao takvoj, po njihovoj pretpostavci, intrističan. Upravo su ovi napadi garant da su najveći neprijatelji vladajućih vrednosti u društvu (što ne znači i vrednosti samog društva) – „neofašisti“ prepoznali blokadu i njene učesnike kao svoje protivnike i stoga, dakle, izvršili ove napade. Sasvim je očigledno koju su strategiju na umu imali učesnici blokade kada se postavlja pitanje ulazne tačke njihove borbe u medijsku javnost: studentska borba se identifikovala sa antifašizmom kao jednom od vladajućih vrednosti u društvu. Iako možda na prvi pogled deluje da ova identifikacija sa antifašizmom po sebi nije problematična, čak u tolikoj meri da bi se moglo reći da se podrazumeva, mišljenja smo da ona u najmanju ruku ima određene nedostatke i da je u kranjoj liniji imala ozbiljne posledice. Prvo, sama dinamika usvajanja antifašističke pozicije je bila problematična. Kao da su studenti, dobivši priliku za javnu artikulaciju svoje borbe na osnovu problema koje su imali sa „fašistima“, zaključili da bi trebalo da čitav svoj identitet svedu na antifašizam. To je posebno bilo tako kada se blokada završila. Drugo, u ovom razvoju stvari lako možemo prepoznati često prisutnu levičarsku strategiju neupitnog povezivanja sa određenim označiteljima, samo zato što su oni u javnosti prisutni i nose pozitivan predznak. Umesto toga, dobro bi bilo za početak priznati da bar ponekad ovi označitelji podrazumevaju prihvatanjesuviše čvrstih pravila za njihovu upotrebu koja se ne mogu izmeniti, a koja mogu biti politički krajnje štetna za levicu. Napokon, reč je o tome da prisutnost i pozitivnost koju nosi ''antifašizam'' kao označitelj uopšte ne referira na njegov pozitivan mobilizacioni potencijal u narodnim masama, već je reč o označitelju kojim se legitimiše politika vlasti i države. Tako blokada, koja je po sebi čin koji podriva državu tako što doslovno blokira i preuzima jednu njenu instituciju – kao što je to državni fakultet, s druge strane politički se identifikuje sa antifašizmom, koji je, kao što smo malopre rekli, jedan od glavnih označitelja politike te iste države. Ne želimo da se ovo pogrešno shvati – mi nikako ne mislimo da blokada ne treba da uključuje antifašizam među označitelje s kojima se identifikuje – daleko od toga, nego nam je cilj da kažemo kako antifašizam ne sme da bude jedini ili glavni označitelj, kao ni osnovna ideja politike blokade s kojom izlazi u javnost. S druge strane, veoma je upitna karakterizacija ovih napada kao „fašističkih“, jer preti velika opasnost da se sama reč „fašizam“ relativizuje i postane etiketa koja se lepi bilo kakvom primeru nasilnog ponašanja u javnosti. Ovde možemo podsetiti da, svaki put kada se revolucionarna politika svela na antifašizam kao njeno jedino ime, njen jedini učinak je bilo očuvanje kapitalizma.

Druga posledica nepromišljenih terminoloških odluka i nedostatka analize i artikulacije tokom i po završetku studentske borbe jeste određeni fenomen koji se javlja – fenomen kulturalizacije studentske borbe.

Setimo se politike proganjanja utvare devedesetih o kojoj smo ranije govorili. Upravo pod okriljem antifašizma, ova politka ukida bilo kakav socijalni senzibilitet i praksu onih koji su na vlasti. Po završetku blokade, glavno je bilo da se borba nastavi, a osnovni cilj postavljen u tom pogledu bilo je širenje ove borbe i agitacija novih ljudi za nju. No, kako izgleda gledano iz današnje perspektive, postignuto je samo rasipanje ljudi koji su već bili tu. Ovo rasipanje je direktna posledica specifičnog ponašanja i načina komunikacije koji je određeni deo studenata koji su učestvovali u blokadi razvio. Naime, iskustvo učestvovanje u blokadi i u plenumu učinilo je da ljudi sa tim iskustvima počinju da se ponašaju i komuniciraju na određene načine koji su u neku ruku potpuno strani ostatku studentskog tela koji nije imao ta iskustva. I sam pomenuti naziv "studenti blokaderi" ukazuje na određenu vrstu podeljenosti studentskog tela, koje je uzrokovano upravo ovim ponašanje studenata koji imaju ova iskustva. Došlo je do toga da oni, nakon što su zajedno učestvovali u određenim događajima u kojima ostatak studentskog tela nije – na primer, u pomenutim napadima „neofašista“, ili batinjanju od strane privatnog obezbeđenja koje je uprava fakulteta unajmila – dakle, došlo je do toga da nakon proživljavaja ovakvih stvari studenti blokaderi počinju da uzimaju iste događaje kao nešto opšte poznato, a termine kojima se koriste kao samorazumljive termine. No očigledno je da su i ta iskustva i ti termini nešto što je ostatku studentskog tela delimično ili u nekim slučajevima potpuno nepoznato. Na taj način je došlo do kulturalizacije samog pokreta – do odvajanja većeg dela studenata blokadera i nastanka interne grupacije istih, koja funkcioniše u potpunosti zatvorena u sopstvene načine ponašanja i komunikacije. Umesto da se nastavi sa širenjem one forme komunikacije i ponašanja koji su bili prisutni na plenumu, a koji podrazumevaju da sve što se kaže ili uradi može da se preispita, shvati i opravda od strane svakog koje na plenumu prisutan, došlo je do privatizacije plenuma kao forme i specifičnih iskustava koja su tokom blokade proživljena. Ona su postala nešto ekskluzivno i pristupno samo malom broju prosvećenih. Ova kulturalizacija pokreta je, kao po pravilu, upotpunjena mitologizacijom događaja. Sa jedne strane, sve ovo je vodilo tome da studenti blokaderi budu predstavljeni kao oni koji prividno stoje na poziciji znanja, kao oni koji poseduju objektivnu istinu u koju drugi nisu i ne mogu biti upućeni. Sa druge strane, predstava studenata sa blokade je postala kulturna, a ne politička predstava. Skoro kao da se radilo o manjinskoj zajednici, koja podrazumeva specifičnu kontigentnu prošlost koju dele njeni pripadnici ili o klubu ljubitelja koji vole neku određenu stvar koju drugi ne vole.

Prelazeći na logički nivo, tj. na logičku osu naše analize, temeljni momenat cele gore opisane problematike se može formulisati putem sledećeg paradoksalnog pitanja: kako predstaviti nešto što je strukturno nepredstavničko u društvu čija je struktura predstavnička? Smatramo da je ovaj problem ključan za nastanak svih fenomena o kojima smo govorili, a samim tim i za započinjanje bilo kakve celovite analize istih i u krajnjoj liniji artikulaciji moguće alternative. Upravo antinomičan karakter ovog problema je vodio svim vrstama zaplitanja na koje je studentski pokret naišao i i dalje nailazi u pokušaju da dosledno izvede ono što je započeo. Kao da je upravo predstavljačka logika, koja se nužno nameće u predstavničkom političkom sistemu, bila na delu u svim onim situacijama u kojima su donošene pogrešne terminološke odluke, bilo svesno ili ne. Završimo onda tako što ćemo obeležeti četiri momenta ove antinomije.

1. Kako protestovati protiv predstavničkog sistema kao takvog, ako sam protest podrazumeva zahtev samo za promenom predstavnika?

2. Kako da postaviš tačku ulaza u javnost ako ne tako što ćeš se identifikovati sa određenim i u toj javnosti prisutnim označiteljem i njemu korelativnom predstavom?

3. Kako da drugima predstaviš sopstvenu borbu, a da njena predstava istovremeno ne zanemari specifičnost ove borbe i da sačuva njenu univerzalnu saopštivost?

4. I na kraju krajeva, kako misliti cilj sopstvene borbe ako ostatku javnosti ne pristaješ da ponudiš celovitu predstavu o tome za kakav fakultet se boriš?

 

 


[1] Ovaj tekst je po prvi put pisan za simpozijum po imenu „Dinamika otpora: subjekt iza revolucije“, održan 5. i 6. maja 2012. u Zagrebu, u organizaciji USF Zagreb.Tekst je za ovo izdanje ostavljen u nerevidiranom obliku, kako bi se sačuvao njegov originalni karakter.

 

[2]  Rektor Beogradskog univerziteta Branko Kovačević je u razgovoru sa učesnikom studentskog plenuma izjavio naizgled neverovatnu tvrdnju da „Student ima ime i prezime, a Srbi nisu genocidan narod.“ Iako je ova rečenica u međuvremenu postala simbol potpune neozbiljnosti i nesuvislosti onoga kako su nadležni organi reagovali na studenske blokade, možemo dodati kako je rektor ovom tvrdnjom direktno pogodio pravu stvar. Pozivajući se na koncept lične odgovornosti, koji je u liberalnoj retorici Haškog tribunala trebalo da zameni kolektivnu odgovornost za ratne zločine devedesetih godina na Balkanu, rektor je jasno identifikovao specifičan metod studentske borbe koji podrazumeva otpor prema svakoj vrsti individualizacije i reprezentacije. u: emisija Jugoslava Pantelića, „Između dve vatre“, B92, 10.XI2011.

 

[3] Do dana današnjeg, decembra 2012., situacija je ostala ista kao i u maju te godine, kada je tekst pisan.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »