23 nov

ALPAR LOŠONC, KARL MARKS U VREME (NE)NEZAVISNOSTI ŠKOTSKE, ODNOSNO, DVOSTRUKA ULOGA PROLETARIJATA

Alpar Lošonc

KARL MARKS U VREME (NE)NEZAVISNOSTI ŠKOTSKE,

ODNOSNO, DVOSTRUKA ULOGA PROLETARIJATA

Odakle levičarska nelagodnost u odnosu na naciju?

“Moramo se priviknuti na činjenicu da marksistička teorija nacije ne postoji…Ta složena pojava u stanovitom smislu koncentrira svu aporiju tradicionalnog marksizma“[1]

Ova Pulancasova dijagnoza, inače izrečena još krajem sedamdesetih godina XX veka, deluje porazno. Kako je moguće da marksizam nije uspeo da se izbori sa ovom „složenom pojavom“? Da li se marksizam zadovoljio sa šturim negativnim naznakama, to jest, sa nereflektovanom osudom nacionalizma? Da li je nacija bila i jeste redundantni fenomen? Nadalje, da li je nespremnost u pogledu suočavanja sa nacijom znak toga da je marksizam ostajajući u okvirima insistiranja na univerzalnim dimenzijama klasne borbe, na obnovljenom i prevaziđenom univerzalizmu prosvetiteljstva nužno zanamarivao fenomen nacije i tretirao ga kao usputnu smetnju, to jest, kao rezidualnu smetnju u uspinjanju prema univerzalnim aspektima?

No nije li ovo znak epohalnog poraza? Ne pokazuje li upravo suočavanje sa nacijom kapacitete marksizma, njegovu spremnost da se konfrontira sa „složenim pojavama“ koje traže istrajnu analizu a ne prebrze i neposredovane deklaracije? Ne demonstrira li marksizam upravo u suočavanju sa ovakvim pojavama svoju nosivost i spremnost da artikuliše najteža pitanja? Zar onaj ko želi da ispita koliko vredi postavka o klasnoj borbi, o kritici političke ekonomije, itd. Ne mora ozbiljno da shvati naciju upravo kao istorijski fenomen?

Naime, da ne bude nesporazuma, Pulancas ovde iznosi jednu negativnu dijagnozu: on tvrdi da to što nema marksističke teorije nacije predstavlja problem koji nalaže razmišljanje. Postoji li kriza marksizma to se može pripisati i nespremnosti da se ide u koštac sa nacijom, sa „prljavom praksom istorije“. Ako bi se problem nacije mogao tretirati sa lakoćom on bi se začas mogao otpisati: međutim, ništa od toga. Štaviše, može se špekulisati na taj način da bi Pulancas isti sud mogao da ponovi i u sadašnjem vremenu. Iako on ovde tvrdi da dotični problem ukazuje na „aporije“ tradicionalnog marksizma, teško je osloboditi se utiska da ista aporija tvrdoglavo opstaje uprkos tome što je „tradicionalni“ marksizam sijaset puta apostrofiran kao deficitaran.

Gleda li se šire, može se reći da je levica uvek u grču kad god se suočava sa aspektom nacije. Naravno, možemo registrovati često takve sintagme kao što je „progresivni nacionalizam“[2] (danas naročito u odnosu na Latinsku Ameriku i povodom otpora u kojem će se naći dimenzije i nacionalne imaginacije i socijalne angažovanosti) čime se želi uneti čistina u mnoštvu nacionalizama kao i promišljati replika u odnosu na kapitalom podstaknutu planetarizaciju. Nije li karakteristična činjenica da tako bitan teoretičar na levici (koji nikad nije skrivao svoje pretpostavke) kao što je Fredrik Džejmson progovorio na sledeći način: „da li je nastup protiv američke globalizacije već sam po sebi nacionalizam? U SAD se na ovo pitanje odgovara sa da. Štaviše, želeli bi  da se to prihvati kao opšti stav, čak da se američki interesi smatraju po sebi univerzalnim. Moguće da je to samo borba između različitih nacionalizama… Neizostavno je da pravimo razliku između nacionalizma kao takvog i anti-američkog imperijalizma. Golizam (misli se na de Gola, A. L.) je deo svakog nacionalizma koji poštuje sebe, sa tim uslovom da se ne klizi u neki etnički konflikt… Borba protiv globalizacije se uvek dešava na nacionalnom terenu, mada ne samo na njemu.”[3] Nacionalni momenat uvek se podrazumeva ako je reč o kritičkoj replici u odnosu na kapitalom posredovanu globalizaciju, kaže Džejmson. Ali izvesna konfuzija ipak ostaje.

Nelagoda levice proizilazi iz toga što postoje nepremostive napetosti između programa emancipacije i nacionalnog momenta. Uostalom brzo se mogu pokazati različiti modusi nacionalne zaslepljenosti koje podgrejavaju sumnju. Jer, one predstavljaju opoziciju u odnosu na slobodu. Može se dokazivati da se paradoksalna sekularizacija koja obeležava prosvetiteljstvo očituje na reprezentativan način upravo u fenomenu nacije: mitološki elementi nacionalne sazdanosti, prožimanje nacije i religije, te metamorfoze i mutacije religioznih normi u nacionalno determinisane norme koje realizuju nacionalizaciju modernih subjekata opominju. Ako je, barem u izvesnoj perspektivi, nasilje babica istorije, ako ono podupire istorijske transformacije, onda to višestruko pogađa naciju: nema nacije koja nije rođena na osnovu konstitutivnog nasilja, nema nacije koja nije zaokružena nasiljem, uvek se ona zašiva posredstvom nasilja. Najzad, nije li tako da proponenti nacije u ime nacije uvek govore ex auctoritate, dakle, preskriptivno tvrdeći da imaju pristup suštini, nepatvorenoj supstanci nacije? (posebno bismo mogli tretirati, sledeći neke tragove Fukoa, mehanizme nacionalnog upravljaštva, od kojeg niko nije oslobođena: uostalom nije li nacionalizam biopolitika per se?)

Levičar koji ne želi da se upušta ni u kakvu artikulaciju nacionalnog pitanja bi se verovatno prisetio istorijskog debakla 1914. godine. Priklanjanje socijaldemokratije uz ratno-nacionalnu samoafirmaciju koje se spektakularno dogodilo u Nemačkoj stvara odista iritaciju koja teško prolazi.[4] Neki levičari to primaju kao znak fatalnosti: bolje se ne upuštati u raspravljanje nacionalizma, loše će se izaći iz toga (mada ne bi trebalo zaboraviti da se u svemu tome krije ne samo preterivanje nego i neznanje: malo se zna, recimo, o sistematičnom levičarskom protivljenju u odnosu na I svetski rat, modusi opozicije i protesta su izbrisani i iz sećanja levice[5])  A stanovnik nekadašnje Jugoslavije bi se mogao prisećati razbuktavanja nacionalizma kao slepe sile koja je nacije i nacionalnosti na ovom prostoru bacila na periferne staze istorije, verovatno sa nepovratnim posledicama. (Samo,  već na ovom stepenu razmišljanja ipak valja uvažiti da to što je u Jugoslaviji kritika nacionalizma bila institucionalizovana, uprkos tome što je i sam nacionalizam bio podupiran institucionalnim matricama i to federalno-konfederalno, to ne znači da je „marksistička“ teorija nacionalizma postojala a kamoli da je bila dominantna).

Neko bi mogao evocirati i neka izvođenja iz Nemačke ideologije koja ukazuju na Marksovo bavljenje se zajednicom koje posle ipak jenjava, mada ne izostaje u potpuno: na osnovu toga ne možemo li reći da je nacija jednostavna prividna, iluzorna zajednica koja nudi proteze zarad zataškivanja nepostojanja autentične zajednice?

Sumirajući: podrhtava li emancipacija ako se pojavljuje nacija, nacionalno pitanje? Nije li okretanje ka naciji obična regresija, odustanak od nekadašnjeg internacionalizma?  Sva ova skepsa i neodlučnost čini levicu isuviše mnogo puta paralizovanom u odnosu na naciju: često oklevanje je izraz nemoći. Naše pitanje je jednostavno: može li Marks da nam pomogne u naporima poimanja nacije? Možemo li posegnuti za Marksom kada je reč o (ne)nezavisnosti Škotske? Može li Marks doprineti našim konkretnim ocenama i odlukama povodom nacionalnih zahteva? Može li nam ova misao da bude od pomoći ako, sećamo se valjda toga, ona želi svim silama da bude praktična?

Elementi političke ekonomije nacije

Ovde ne sledi egzegeza Marksovih analiza u različitim relevantnim istorijskim situacijama. Ne nameravam da pratim hronološki njegove zamisli u pojedinačnim političkim člancima, nisam zainteresovan u realizaciji akademske rasprave koja sa filološkom ambicijom rasvetljava dinamiku njegovih stavova. To je već ionako učinjeno i to po svojoj prilici na primereni način.[6] Marks (uostalom kao i marksizam) je bio često napadan da je nipodoštavao fenomen nacionalizma, ili da ga je barem potcenjivao u njegovom naletu prema predunajmljenim ciljem istorije. Biće dovoljno da umesto različitih primera pomenem jedan poseban slučaj koji je ionako višestruko značajan. Radi se o Tomu Nernu (za koga se vezuje i čuvena i mnogo rapsravljena Nern-Anderson-teza o posebnosti engleskog razvoja) koji je godinama predstavljao jednog od najznačajnijeg predstavnika znamenitog časopisa New Left Review: godinama su njegovi članci i njegove knjige označavali putokaz za moguće marksističko poimanje nacije.[7] Nern, ne slučajno iskonski zainteresovan za artikulaciju škotskog nacionalnog pitanja iz marksističkog ugla, često je zagovarao tvrdnju da je Marks zapravo zaobišao naciju: on je razmišljao više pod geslom ukidanja nacije no što je zaronio u dubinu nacionalnih pitanja. Iz njegovog vidokruga nacionalizam je predstavljao drugorazredno pitanje. Nern je prezentovao izvesnu vrstu interpretacije nacije na osnovu logike svetskog sistema: nacija i nacionalizam se mogu razumeti samo na osnovu nejednakog razvoja, to jest, razvoj je uvek i nejednaki razvoj a nacionalizam je replika na njega. Najzad, sledio je zaokret, Nern je počeo da kritikuje internacionalizam kao orijentaciju koja je trošna da bi se usidrio u poziciju  koja je već primetno udaljena od Marksa: Nern je protoprimer koji se distancirao od Marksa pa i od marksizma upravo zbog nacionalnog pitanja (interesantno, Nern je  u sedamdesetim godinama čak neprestano atakovao na britansku levicu jer je zazirala od evropske unifikacije[8]).[9]

Sa izvesnom skepsom prihvatam tezu da Marks nije imao koherentnu teoriju o naciji. Jer, on nije imao takvu teoriju ni o čemu (o padu profitne stope, itd.), ako se ovde misli na uobičajene zgotovljene, zaokružene naučne teorije: ovde ostaje samo da ponavljam da je njegov kritički pristup s one strane tradicionalnih naučnih horizonata koji su se uostalom počeli stvarati upravo u vreme kada je on živeo. U svakom slučaju, nisam na kritičkom  stanovištu Nerna, ali činjenica jeste da intenzitet Marksovih refleksija manji je u odnosu na naciju no nego u odnosu na „političku ekonomiju“. Protiv Nerna bismo lako mogli da mobilizujemo ovde već više puta pomenutog Pulancasa koji upućuje na činjenicu da su „klasici marksizma, insistirajući stalno na odnosu nacije i društvenih klasa, jasno i eksplicitno prihvaćaju trajnost nacije i nakon odumiranja države u besklasnom komunističkom društvu“.[10] Kaže se da bi nacija hipotetički doživela dubok preobražaj u besklasnom društvu, da to ne bi bila „ista“ nacija, ali ipak da postoji „transistorijska nesvodljivost nacije“.

Pulancas se ovde kreće uskom stazom, rizikuje mnogo. Njegova tvrdnja bi se mogla preformulisati na taj način da je nacija istorijska-transistorijska nesvodljivost: ona je nastala istorijski ali proizvodi neke nadistorijske efekte. Nacija čak i u ovom vidu ostaje istorijska konstelacija, mesto u kojem se zgušnjavaju različite protivrečnosti. Očigledno da Pulancasove naznake ne bismo mogli pretočiti u projekciju neke post-nacionalne federacije à la Jirgen Habermas koja na transcendentalno-logičkom planu pokazuje mesto nacije. Niti grčko-francuski teoretičar tvrdi da je pronašao neko empirijsko društvo u kojem se jednom za svagda razrešava problem nacije. Naravno, čitaoci Marksa ne bi smeli da budu indiferentni prema promicanju emancipacije, ili dinamike solidarnosti, oni bi uvek morali odmeravati dinamičku konstelaciju nacije u tom svetlu.

Nama zapravo ostaje da uvidimo da odavde treba početi, naime, od kritički intonirane refleksije o političkoj ekonomiji. Valja uvek držati tretiranje nacije u kontekstu registra kritike političke ekonomije. Prema tome, umesto udubljivanja u dinamiku Marksovih pogleda pokušavamo rekonstruisati kako se nacija može rekonstruisati a da se ne zaboravi horizont kritike političke ekonomije.

Dakle, nismo slučajno naišli u prvom delu članka na naznaku da je nacija istorijski fenomen. To je minimum. Ova naočigled jednostavna tvrdnja prvo ide protiv onih koji podižu naciju na nadistorijsku ravan i pretvaraju je u metafizičku supstancu: skoro i da ne treba dokazivati da refleksija kao Marksova koja se zasniva na radikalnom istorizmu sa kritičkim potencijalima mora tako da postupa. Često citirana naznaka da čovek stvara svoju sopstvenu istoriju, ali pod određenim okolnostima, možda za neke zvuči kao otrcana evidencija, no predstavlja nezaobilazni horizont za Marksa: to je limit koji pokazuje determinacije u kojima čovek kao agens istorije može uopšte da nastupa. U fenomenu nacije se upravo očituje ovaj momenat: čovek se ispoljava kao agens u okvirima određenim zadatih istorijskih determinacija, ako tako hoćemo, ogledava se istovremena aktivna i pasivna pozicija čoveka samog. Ovde već pomenuti Pulancas postavlja stubove za radikalni istorizam: to što on tretira vremenovanje i oprostorenje kao istorijsko-specifične procese koji i jesu osovina nacionalizacije sveta mnogo kazuje.

Drugo, pomenuta tvrdnja ide protiv onih koji naciju šalju u polje premodernih poredaka. Dezavuisanje nacije (u Srbiji sasvim sigurno je tako) biva generisano na osnovu ubeđenja da je nacija ostatak premodernih slojeva a koji su podložni posvemašnjoj modernizaciji. Odatle sledi projektovanje naduvane prosvetiteljske misije spram onih koji su ostali u raljama premodernosti: ali, u svemu tome se Marks nikada ne bi mogao prepoznati. Jer, takva prazna i nereflektovana kritika nacionalnosti promašuje suštinu, naime, promatranje nacije u kontekstu materijalno određenog života. No odatle sledi i orijentacija koja operira sa opozicijom građanska versus nacionalna pozicija. Kao da je ono građansko, građanski način života kao takav neutralan u odnosu na naciju! Kao da je građanstvo ikada bilo nacionalno bezbojno, očišćeno od svake nacionalne boje! To jednostavno ne odgovara istorijskoj genezi, građanstvo je oduvek iskonski zainteresovano za nacionalno osvajanje prostora i vremena, a apstrakcije koje se razvijaju na tlu građanskog proizvođenja života nastaju vazda na tlu nacionalizacije sveta.[11] Građanstvo jeste predvodnik nacionalnog épistémè. Problem je upravo u tome da nacija, ma koliko neprestano konstruiše sopstvenu premodernu prošlost i ma koliko gleda sebe, ideološki, u retroperspektivi kontinuiteta, nastaje istorijskom cezurom.

Treće, pomenuta naznaka ide protiv onih tvrdnji koje žele pripitomiti/pacifikovati jezgro konflikata skrivenih u naciji. Jer, tvrdi se da postoji normalan, građanski put stvaranja nacije koji se obično vezuje za političko oblikovanje nacije: a tome se suprotstavlja (tradicionalno: nemački) kulturalistički determinisan put koji podleže etnicizaciji. To da postoje razlike između različitih geneza nacija  nije ni u jednom trenutku sporno: ali to su tek gradualne razlike na jednoj skali. Da postoji skala na kojoj postoje različite interferencije između političkih, ekonomskih i kulturnih aspekata, to zaista ne treba dovoditi u pitanje. I to ni jednom čitaocu Marksa neće izmaći: svi znamo da je on poreklom iz zemlje koja nije bila unifikovana i da je imala nacionalne probleme shodno njenom statusu u istorijskom hodu modernizacije. Ali, ovde valja biti konsekventan: ni jedna nacija nije izbegla krugove nasilja, moći, autoriteta, zamke mitoloških projekcija, eksces različitih resentimana. Bez obzira da li se radi o „zakasnelim“ nacijama ili onim  koje su „na vreme“ zaokružile sebe. Nijedna nacija nije bila imuna na nasilje kao produktivnu snagu, na momenat grabljenja (nomos) zemlje-prostora, nijedna nije ostala neutralna u odnosu na osvajanje i trijumf. To što postoje zemlje gde su politički momenti preovladavali u nastajanju nacije neće pacifikovati nastajanje dotične nacije. Bez obzira na kom stepenu modernizacije se dotična nacija nalazila njene ambicije nikada nisu bile pacifikovane. Čvor nacije nećemo saseći ako pretpostavljamo da postoje purifikovane i isprljane, progresivne i regresivne nacije: to je samo ponovno bekstvo od težine samog pitanja.

Zapravo kada se oponiraju različite forme nastanka nacije, tada iza binarnog izoštravanja uvek primećujemo određene strateške radnje i privilegizaciju određene geneze kao normativne. Pogledajmo jedan izdvojeni primer! Kada L. Grinfild pledira za “libertarijansko-individualistički” nacionalizam, ukazujući na činjenicu da su kolektivne ideologije ionako “autoritativne”, tada se ona samo priklanja anglosaksonskoj orijentaciji (nije slučajno da Englesku sagledava kao obrazac za stvaranje nacije te se i njena orijentacija saobražava tome). Ona posle toga detaljno izlaže njeno ubeđenje da je nacionalizam izvesna vrsta nastavka protestantizma, jedino što je religiozna određenost preobražena u veru koja se odnosila na lični dignitet i jedino to što je nastao institucionalni poredak koji je to obezbeđivao.[12] Društveni život se odvija u konfiguraciji poistovećivanja i diferenciranja: nacija, tvrdi L. Grinfild je kolektivni okvir normalizacije ovih procesa. No, ona upravo želi da pacifikuje ovu konfiguraciju, natpisujući klasne i druge konflikte koje umesto jedinstva posreduju rascep. Tek da se primeti da se spram ovakvog (anglosaksonskog) modusa istorijsko-filozofske artikulacije mogu izneti i empirijski prigovori. Ne liči li nastanak nacije u SAD više na izgradnju nacije u Južnoj Africi, dakle na procese sa imperijalističkim i violentnim aspektima?[13]

Poznati istraživač Benedikt Anderson razlikuje različite nacionalizme[14] (popularni, kreol, oficijelni, lingvistički, itd.), ali istovremeno naglašava i konvergenciju između nacionalizama, što se podudara sa našim intencijama. Pretpostavka o nacionalizmu koji nije sinhronizovan sa normalizovanim putanjima vodi u ćorsokak: time se sugeriše samo hijerarhizovani obrazac sa imperativno normativnom snagom. Diskurzivna snaga nacije je određena konfliktima, govor o naciji nikad nije neutralan. A to je već deo arheologije i genealogije nacije. Npr. zet Marksa, Pol Lafarg, primećuje istu činjenicu kao i desničar Šarl Moras,[15] naime, da je francuska nacionalna država rezultanta monarhističke agresije. Ali Lafarg iz toga izvlači perpetuirani nedostatak legitimacije, a Moras tvrdi da oni koji nastupaju u ime nacionalne države raspolažu sa apsolutnim pravima. Očigledno je da nacija povlači za sobom sva moguća pitanja o autoritetu i moći. Nacija kao istorijska i društvena formacija generira sve probleme kodifikovane zajedničkosti.

Peto, u poslednje vreme povodom nacije mnogo toga relevantnog je izrečeno. Ali, neprestano su se naglašavali momenti imaginarnog, simboličkog: nacija kao imaginarna zajednica, formula koju je Benedikt Anderson uspešno lansirao, mnogo toga izražava, ona predstavlja relevantan uvod u nacionalne fantazmagorije. Ali, političko-ekonomski horizont nacije je ostao u pozadini, kao da je došlo do neravnoteže u razmatranim aspektima. No levičar na tragovima Marksa to oseća kao deficit: on(a) neprestano istražuje ispreplitanja ideoloških i ekonomskih struktura i u samom nacionalizmu.

Znamenite tematizacije nacionalizma usredsredile su se na funkcionalne aspektie kapitalističke modernizacije (Ernst Gelner: homogenitet kulture kao preduslov za industrijalizaciju), ili su demonstrirale spojeve između nacionalizma i komunikacijskih tehnologija (K. Dojč, B. Anderson), ili su analizirale zajedničku naraciju koja komanduje nacionalne „priče“ (H. Baba). Ovde se ipak nazira opasnost da se previše naglašavaju efekti inkluzivizma. Ovde već pomenuta L. Grinfild je otišla još dalje no maločas citirani autori: ona smatra da nacionalizam pretpostavlja „a priori koheziju”, „kolektivnu solidarnost”, „masovne osećaje”. Ovde u potpunosti nestaju elementi dijalektike između inkluzije i ekskluzije povodom nacije. Valja i ovde biti dovoljno okrutan: mada držimo da je nacionalizam negativni pojam koji je za podozrenje, ipak nema nacije bez nacionalizma kao programatsko-subjektivne delatnosti u cilju gradnje nacije koja se nikada ne završava. Nacionalizam i nije ništa drugo do dotična selektivna praksa inkluzije i ekskluzije. A što se tiče praksi inkluzije, odnosno, prakse stvaranja koherencije to se može ostvariti na različite načine. Nastajanje države blagostanja u poslednjim dekadama XIX veka (Bizmark) je osnaživao nacionalne kohezivne spojnice, iskustvo nacionalno posredovanog zajedništva i doprineo je zajedničkoj artikulaciji socijalnog i nacionalnog pitanja. Shodno tome, današnje oslabljenje i destrukcija dimenzija države blagostanja izaziva nacionalne replike, odbrana države blagostanja se naglašava iz nacionalne perspektive: sadašnje države koje sprovode biopolitičke mere poduzimaju različite mere isključivanja na osnovu policijskih mera.

Marksist će u svakom slučaju pozdraviti napore u cilju analize podele rada (Gelner je mnogo radio na ovom aspektu nacije[16]), on(a) će ovde da evocira verovatno i tok analize u Nemačkoj ideologiji u kojoj se koncentriše razmatranje na osnovu diferenciranja u procesima rada. Ali, valja izreći i upozorenje: izazov nacije je i u tome da se ona ne može funkcionalistički rastvoriti, to jest, ne može se redukovati na funkcionalne relacije.

Nacija nije tek privezak kapitalizma, uostalom ako bi tako bilo ni Pulancasove gore evocirane refleksije ne bi imale smisla: nacija itekako deluje i stvara efekte u registrima smisla. Ukoliko bi nacija reprezentovala tek funkciju u mašineriji kapitalizma, onda bi se ona mogla otpisati u nevažnost ili bismo je mogli otpisati kao ideološku abrakadabru. Ne slučajno ponovo prizivamo Pulancasa koji protestuje protiv instrumentalističkog ophođenja nacije: nacija i unutrašnje tržište, nacija i ekononomsko jedinstvo, nacija i podela rada, da, naravno, ali to nije dovoljno, još se zanemaruje „nacionalna stvarnost“. Ona, a to kažemo već mi, podrazumeva, dinamiku podele rada, demografiju, migraciju, putanja emancipacije i solidarnosti, konjukture posebnih političkih stanja itd. Tek na osnovu ovog kompleksnog čvora možemo progovoriti o dijalektici inkluzije i ekskluzije koja je upisana u svaku naciju. Najzad, kada smo isticali da insistiramo na istorijskoj determinaciji nacije i nešto drugo smo imali na umu: istorija uvire uvek u politiku sadašnjosti. I kada kažemo da je nacija istorijski fenomen već smo stupili u arenu sadašnjosti.

Marks se susreće sa nacionalnim pitanjem kao problemom kritike političke ekonomije   

Marks se danas mnogo puta pominje kao autor koji je projektovao teoriju globalizacije: poteže se Manifest Komunističke partije. Ovde nalazimo i očitovanje internacionalizma; borba proletarijata se bezrezervno pozicionira u internacionalnom kontekstu, mada se ista borba izvodi u nacionalnim okvirima. U istoj knjizi ćemo naći i poznatu napomenu da radnici nemaju „otadžbinu“ što je isto tako poslužilo mnogima da razglase fakat potcenjivanja nacionalnog momenta. Mada situacija, a naročito značenje „otadžbine“ u tadašnjem vokabularu Marksa i Engelsa zahteva posebno obrazloženje i ni u kom slučaju se ne može jednostavno pripisati negiranju važnosti nacije.[17]

Postoje različiti untrašnji pomaci u Marksovom razvoju. Toliko ipak valja reći o njegovoj evoluciji da barem od Nemačke ideologije beležimo okretanje ka „realnoj istoriji“, ka uzimanju u obzir konkretnih uslova za organizaciju radničke klase,[18] to je i početak promišljanja uslova za međunarodno organizovanje radničke klase: zapravo, ceo problem internacionalizma tek tada se pojavljuje. Uostalom Manifest se tek tako može i situirati.[19] Neuspele revolucije u 1848.godini izazivaju drugu vrstu preokreta u Marksovom opusu. Poraz i neostvarena revolucija dotične godine su ga prinudili da rekonstruiše svoje poglede. Već ranija postojeća namera da se uobliči kritička aparatura političke ekonomije postaje robusnija, njemu postaje jasno da se bez sistematičnog zadiranja u „anatomiju“ ne može zahvatiti suština kapitalizma. Prema tome, određeni pomaci u pogledu zahvatanja nacionalnog fenomena se mogu pratiti, ali primetimo da se to dešava u okviru političko-ekonomskog registra. Nećemo zaboraviti da je to vreme kada Marks postaje novinar,[20] te da se upušta u pisanje novinskih članaka što traži od njega neprestano praćenje i političkih događaja. Najznačajnije je da će Marks postepeno izmeniti svoje gledište o istoriji: ove promene u odnosu na nacionalno pitanje moramo situirati u naznačenom kontekstu. Jer, Marks na početku pa i kasnije jeste deo orijentacije koja prepoznaje istoriju kao „kolektivni singular“,[21] dakle, on je u okvirima monolitne koncepcije istorije što ga je mestimično dovodilo i do vulgarno-hegelijanskih momenata (odnos prema Rusiji je često određen time; pogledajmo neke formulacije na osnovu aprioristički pretpostavljenog rasnog horizonta u Istoriji tajne diplomatije u XVIII veku i odmah ćemo se uveriti: David Rjazanov je slavio ali i kritikovao ovu knjigu, s pravom). Marksa usmeravaju kako tok istorije tako i njegova spremnost da iznova počinje svoja razmišljanja,  da uopšte istrajno započinje, sve to ga usmerava ka pluralizaciji istorijskog ritma i ka uvažavanju „ne-sinhronične“ vremenitosti i oprostorenja.[22] Kod Marksa se barem naziru obrisi multiverzuma, pluralne strukture sveta. Dok je Manifest pisan u znaku nesenzitivnosti u odnosu na ne-evropske narode podrazumevajući da trijumf proletera u zapadnoj hemisferi linearno donosi pobedu i za narode van Evrope, kasnije se težište menja. Deduktivizam Manifesta se ne napušta odmah (znamo za Marksove nedoslednosti povodom Indije) ali se ipak napušta. Marks se suočava sa događajima koji izazivaju njegove refleksije o naciji, ali i o statusu ne-evropskih naroda: poljski ustanak (1863), američki građanski rat sa pitanjima ropstva i značaja ropstva za kapitalizam, pitanje Rusije in general, irsko pitanje u sklopu Velike Britanije itd. Njegov govor  o irskom pitanju (1867) i to u Londonu gde veoma jasno pokazuje vanrednu relevantnost zahvatanja ne samo klasnog nego i nacionalnog pitanja često se citira kao krunski dokaz transformacije Marksove refleksivnosti.[23] (nije slučajno da je Lenjin 1914. godine koristio upravo Marksov stav o Irskoj protiv Rose Luksemburg odbacujući da je Marks naglašavanjem značaja irskog oslobođenja zaboravio klasno pitanje) Ovde, odista, u punoj meri svetluca spremnost u odnosu na analizu konkretnih sveza i prepoznavanja nacionalnog momenta kao konstitutivnog na stazi koja vodi prema emancipaciji. To je analiza koja pokazuje spojeve, čvorišta između između nacionalnog i klasnog bez ikakve redukcije.

Za nas je od višestruke važnosti da Marksova pomeranja se odigravaju na dvostrukom koloseku, naime i u pogledu koleseka nacionalnosti i koloseka vanevropskih horizonata: on realizuje transformaciju težišnih tačaka i u vezi tek na osnovu pluralizacije istorijskih kodova. Nije precizno reći da se Marks okrenuo ka nacionalnom, nego valja reći da ga odvažnije reflektiranje na istorijske dimenzije kritike političke ekonomije  vodi ka pomaku. Osim toga, valja i to primetiti da Marks izvodi ove radnje u svetlu produbljavanja i svetskih okvira. Kao što smo i mi rekli, bilo je kod njega od najranijih dana njegove delatnosti upućivanja na svetske tokove kao određujuće horizonte: dovoljno bi bilo baciti samo pogled na određene pasuse Nemačke ideologije gde postoji jasno upućivanje na svetsko tržište. Ali, mora se uvideti da mu tek promena u političko-ekonomsko registru  omogućava konsekventno uvažavanje pomenutih svetskih okvira. Upravo u ovom kontekstu moramo pomenuti i spise o kolonijalizmu koji jasno govore o njegovoj ambiciji da pokazuje kapitalizam kao svetski-ekspandirajući sistem.[24]

Postoje oscilacije i kod današnjih autora koji su priklonjeni Marksu: neki smatraju da uprkos tome što Marks nije otišao do kraja u afirmaciji svetskih horizonata ipak se njegovi stavovi moraju raspravljati upravo na svetsko-transnacionalnom planu  –  Marksovi stavovi o Irskoj posle 1867 bi to mogli podupirati, on je tada neumorno govorio o tome da je najveći problem za Englesku to što je tlačila Irce, da engleska radnička klasa se neće osloboditi dok god se neće emancipovati od tlačenja Iraca, dakle, dok god se neće odigrati nacionalno oslobođenje Iraca (na to bi se mogli nadovezivati i svi oni koji naglašavaju pitanje radničke aristokratije). Drugi, uprkos uznapredovaloj globalizaciji, pripisaju domaćim klasnim sukobima primarnu poziciju, tako i u pogledu oblikovanja nacionalne politike države, tvrdeći da se isprva uvek mora sagledavati način kako se formira „nacionalni socijalni kapital“ kao „kolektivni kapitalista“.[25] To jeste vanredno bitno pitanje (i koje itekako baca svetlo i na kolaps Jugoslavije) sa dalekosežnim posledicama i po sadašnju konstelaciju: primetimo da se i ovde pojavljuje nacionalno pitanje no uvek zajedno sa pitanjima političke-ekonomije.

                                               

Zašto se ne sme zaboraviti borba protiv neoliberalizma kada se razmišlja o (ne)nezavisnosti Škotske?

Nacionalizam podrazumeva intenciju da se nacionalni okviri potvrde nacionalnom državom, bez obzira na posledice. No ne pogađamo stvar ako oponiramo nacionalizmu nalepljivanjem žiga partikularizma. Jer, nacionalizam odista ima univerzalne pretenzije[26] u njegovom zahtevu prema egalitarizmu svih članova nacije. Mada je to danas teško zamisliti, uostalom i sam pojam egalitarizma zvuči sumnjivo današnjim pripadnicima kasnog kapitalizma. Marks je morao da zna o tome, njega je ionako francuska revolucija privlačila, a ona jeste bila motor za promicanje pomenutog egalitarizma. Kao što se Marks sretao i sa različitim formama liberalnog nacionalizma, naročito u Velikoj Britaniji. Ovde se polazi od diferencijacije na privatnu i javnu sferu, privatna sfera se priznaje kao domen slobodnog, neometanog očitovanja, kao izraz privatnih kulturnih preferencija, a javna sfera biva određena logikom jedne, dominantne kulture, sa postojanjem jednog priznatog jezika koji stoji u službi neometane robne cirkulacije. Drugačije rečeno, sugeriše se dobrovoljna asimilacija onima koji etnički nisu vezani za javni jezik.

Kasnije su se marksisti suočavali i sa drugačijim modusima ispoljavanja nacionalnog pitanja, tako su se austrijski marksisti kao Oto Bauer i Karl Rener bavili sa fenomenom divergencije između nacije, nacionalnosti i države, naime sa činjenicom da država ne koincidira uvek sa nacijom (ovo suočavanje sa multinacionalnom državom je izvesno postalo obrazac i za jugoslovenske komuniste; naprosto, putanja Jugoslavije ne možemo razumeti bez artikulacije tog prethodećeg multinacionalnog fenomena). Ni znamenita rasprava na liniji Lenjin-Rosa Luksemburg[27]-Kautski povodom Poljske (ali ne samo povodom Poljske), uprkos mitovima o njoj, nije se odnosila na redukovano pitanje „nacija: da ili ne“. Radilo se o tome šta znači relacija između opšteg i posebnog, i šta znači ono što je u to vreme Lenjin čak i ritualno-autoritativno naglašavao: „konkretna istorijska artikulacija“. Boljševici su se već ionako rano susretali sa pitanjem nacionalne konfiguracije, tako već na nivou organizacije partije po nacionalnim šavovima, i znamo iz istorije boljševizma u kolikoj meri su i oni bili neodlučni (podrazumevajući i Lenjina), da je tek tumačenje simboličke 1914. godine donelo čvrste stavove u pogledu nacionalnog pitanja.[28] Na vlasti boljševici su se otvorili ka federalizmu: Lenjin je snažno insistirao na tome imajući na umu „dvostruku istorijsku ulogu“ proletera što je posebno naglašavao u knjizi koja se bavila sa pitanjima nacionalnog opredeljanja. A sovjetska država je funkcionisala kao „inkubator država“ omogućavajući nekim etnicitetima da steknu status nacije.[29] Uostalom time su krčili put i za kasniji jugoslovenski eksperiment, jer je i jugoslovenska država imala pomenuti inkubatorski element, te se ponašala kao „afirmativno carstvo“ koje podaruje uslove za sticanje ranga nacija za neke subjekte.

Pulancas, koga smo više puta pozivali u pomoć, na jednom mestu napominje da valja se pozabaviti sa promenom značenja nacije. Posredi je, naime, neprestano kretanje ka etnicizaciji. U jednom trenutku, u jeku mučnih jugoslovenskih rasprava o naciji, nacionalizmu, Tomaž Mastnak, kome se ne može osporiti levičarsko opredeljenje, uzviknuo je da se teorijske i praktične rasprave koje apostrofiraju nacionalizam kreću u Jugoslaviji na potpuno pogrešnoj ravni. Uopšte nije reč o nacionalizmu koliko o „etničkoj mržnji i šovinizmu“, o etnicizaciji stvarnosti. Evo, da citiram: „Nacionalizam je, kako je često isticano, kuga kasnog dvadesetog stoljeća.  Ali  ime   kuge   je   antinacionalizam,   kada   je   vidjen  na pozadini onoga sto se događalo u bivšoj Jugoslaviji.“[30] Ovo zvuči kao provokacija, ali Mastnak lucidno pokazuje (adresirajući i agense međunarodne zajednice) koliko je upravo „anti-nacionalistička“ politika doprinela raspirivanju etničkih mržnji.

Ovo se mora ozbiljno shvatiti, dogmatske predrasude često ne dozvoljavaju primećivanje ispoljavanje različitih (neo)fašizama. Jer, očigledno je da je u današnjem svetu nacionalizam, u smislu nekadašnjeg univerzalističkog egalitarizma, deklasirani pojam: ko god govori o egalitarizmu ionako biva optužen za fantazmu totalitarizma. Nema više ni nacionalizma koji želi civilizatorno asimilovati druge nacije ili manjine, liberalni nacionalizam je utvara. Multikulturalizam je iskorišćen i zloupotrebljen radi potiskivanja klasnih pitanja redukujući današnje konflikte na kulturalistički registar. (Mada i ovde treba nešto zabeležiti u cilju iskoraka iz strahovite konfuzije: levica zaboravlja da je iskonski upravo ona pokretala multikulturalnu problematiku kao što su problemi manjina, feminizma; danas je to već zaboravljeno te čak i levica potiskuje svoje sopstvene istorijske učinke, valjda zato što nesvesno prihvata ideološku doksu da je to domen, domaći teren liberalizma)

Ovo neprestano klizanje od nacije do etniciteta i potiranje univerzalističkih momenata nacionalizma priliči tokovima neoliberalizovanog/postmodernizovanog kapitalizma u XXI veku. U konstelaciji današnjih nacija se kondenzuju snage postojećeg kapitalizma. Državljanstvo nije više prima facie kategorija što je prosvetiteljstvo projiciralo sa svojim univerzalističkim aspiracijama („biti čovek“, dakle apsolutna inkluzija), nego je ono uslovljeno pozicijom u cirkulaciji/fluksu robe, pozicioniranjem u kompleksu kapitala i rada (pogledaj sadašnje predloge Dejvida Kamerona u pogledu obuzdavanja „navale“ imigranata; ili odnose prema Romima u Italiji i u Francuskoj i uopšte prema „subhumanim“ agensima; tako se održava ideološka matrica da je ekonomska migracija bezbednosni problem čime se realizuje etnicizacija socio-ekonomskih determinacija). Današnji „nacionalisti“ ne žele kritiku neoliberalizovanog kapitalizma koliko etnicizovanu samoafirmaciju. Neće se upustiti u kritiku neoliberalizma, a kamoli kapitalizma koji funkcioniše kao metafizički horizont koji se ne može alternirati. No, nestaje ono na šta su se nadovezivale nade prosvetiteljstva. A konstitutivna pozadina toga jeste etnicizovani-policijski odnos prema stranim radnicima, proleterima, Muslimanima koji se isto tako profilišu/artikulišu, ali tek u tokovima robnog sveta. Ni govora o tome da je izvorno postojao jedan nevini nacionalizam koji je sada regredirao u mračni, dekadentni, perverzni etnicizam koliko je to klizanje na jednoj istoj skali: radi se o različitim spojevima između kapitalizma i modusa postojanja nacije, odnosno, modusa nacionalnih formi. Svaki govor o naciji, nacionalizmu je apstraktan, bez obzira da li je izrečen u cilju negiranja ili prihvatanja, ako se ne uzima u obzir dinamika kapitalizma.

U ovom kontekstu valja razumeti i višeznačnost (neuspelog) referenduma o Škotskoj. U najmanju ruku onaj koji još nije otpisao Marksa iz razmišljanja o svakom nacionalnom oslobođenju mora da reflektuje kondicionalno, stavljajući različite argumenta na vagu. Šta sada znači „konkretna istorijska artikulacija“? Jer, prethodni momenti ne važe kao obrazac nego samo kao podsticaj. Škotska nije Irska te se ni argumenti koji su potegnuti od strane Marksa ne mogu bez daljnjeg aplikovati: to što se „subnacionalna“ Škotska tretira kao „deo imperije“ nije farsa. Tom Nern, koji je predskazivao ovakav razvoj događaja, to jest, kristalizaciju intencije ka nezavisnosti je smatrao da će doći do želje o nezavisnosti zbog „viška regionalne razvijenosti“: odmah pokazujem da se njegove prognoze nisu pokazale tačnima.

Da postavimo jednostavno pitanje: kako je škotska nezavisnost postala diskurzivni teren za sukobljavanje? Zašto je ovaj događaj ne tek empirijski momenat nego okvir za rasplamsavanje reartikulacije mnogo toga što je presudno za levicu?

Škotsku nezavisnost, iako previše robusno,  ipak je podržavao i uticajni ideološki organ neoliberalizma The Economist (svojevremeno čitan i od strane Marksa), doduše sa izvesnim socijaldarvinističkim tonovima: neka idu na svetsko tržište i neka pokažu ko su! Neka zaigraju tržišnu igru sami, bez Engleza! Ako budu opstali na tržištu neka budu nezavisni! Živela neoliberalna nezavisnost!

No, ono što je za nas važno: nezavisnost je agitativno-intencionalno podržavala i levica koja se sasvim sigurno ne može optuživati ni za kakvu vrstu etnicizma ili usko nacionalistički angažman. Tako su se mogli čuti glasovi jednoznačne podrške oko Radical Independence Campaign[31] sa agilnom Ket Bojd i to sa provokativnom formulom „Britanija je za bogate a Škotska je naša“. Ne vredi ovde odmah skočiti i izraziti podozrenje u odnosu na ovu naznaku: to se mora razumeti tek u kontekstu poziva na promišljanje ekonomisanja koje bi bilo temeljito različito od današnjeg a koje je duboko određeno tačerovskim nacionalno-neoliberalnim kodovima.[32] Naime, nijedno levičarsko „da“ u odnosu na nezavisnost ne može se shvatiti bez ove užurbane želje da se kritikuje i preinači ono što je upriličeno za vreme Margaret Tačer, ako barem nju predstavljamo kao personalnog izraza neoliberalnog trijumfa: nije se radilo ovde samo o nacionalnom pitanju nego o iskorišćavanju nezavisnosti za transformaciju postojećeg. (Mada se može reći da skorije ambicije u pogledu nezavisnosti se vezuju za još raniju epizodu, preciznije za 1976. god. kada je tadašnja vladajuća partija uspela da zadobije podršku za neoliberalno-drakonske mere od strane škotskih partija obećavajući referendum[33]) Tačnije: na levici je nezavisnost bila povezana sa negiranjem entiteta koji se može nazvati „neoliberalnom Škotskom“. Kampanja koja je zagovarala da potegnula je socio-ekonomske argumente. To što današnji reprezentanti afirmacije škotske nezavisnosti ističu da Edinburg u neoliberalnom registru igra ulogu koja je slična Londonu (ne slučajno, škotski grad je tradicionalno uporište torijevaca), naime, da podstiče deregulaciju medija i finansijskih servisa, i da podgrejava kreditne režime uvek nas vraća na neoliberalizovanu scenu i na pokušaje da se pobegne iz kaveza kombinacije štednje i deregulacije. Socio-ekonomski razlozi su varirali ali oni koji su bili ispisani na zastave bili i više nego jasni, oni su prizivali feminističke (kao u slučaju Ket Bojd i Džejn Morison),[34] tako i druge argumente zarad realizacije jednakosti i socijalne pravde[35]. Jedan komentator je zaključio da je kampanja za nezavisnost zadobila formu manifestnog protesta protiv štednje nametnute u ime svetih neoliberalnih principa.

Nejl Dejvidson, jedan isto tako značajan aktor u sadašnjoj situaciji, je nedavno sastavio knjigu koja se bavi sa konturama neoliberalne Škotske, ove „nacije bez države“, kako je on rekao: tu se može videti na koji način je ekonomska politika koju je generisala Margaret Tačer korenito promenila Škotsku.[36] Nema ovde nikakve glorifikacije zatvorene zajednice, nema politizovanog sećanja na arhaične impetuse, još manje ima slavljenja nacije kao nadvremenske supstancije: uvek je intencija u odnosu na nezavisnu Škotsku bila vezana za proteste i to u odnosu na neoliberalni inženjering. Akteri scene su ionako bili i ostali previše reflektovani u odnosu na stranputice nacionalizma: njima pripisati neznanje i naivnost o nacionalizmu je samo izraz nedovoljne zainteresovanosti u odnosu na konkretne tokove istorije. Dejvidson koji je ove godine publikovao i značajan članak u Radical Philosophy[37] (podigavši celu situaciju na filozofski nivo) jasno je rekao da ima na umu levičarske, odnosno, ne-nacionalističke argumente za nezavisnost Škotske. On je inače i ranije zastupao slične argumente[38] i izlazio u susret svim kontraargumentima koji bi (recimo) mogli suprotstavljati argument nacionalnog egoizma (pokidanje niti radničke solidarnosti u Velikoj Britaniji; ovo se mnogo puta pominjalo). Njemu je, naravno, potpuno jasno da nezavisnost Škotske mogu da požele i delovi škotske kapitalističke klase. Ali, snaga njegove argumentacije je u ne-utilitarnim rezonima: nezavisna Škotska intrinsično sigurno ne bi bila bolja od sadašnje, još manje bi morala biti ekonomski efikasnija (contra The Economist): nezavisnost se projektuje ali ne zato što je Škotska potlačena (dakle, ne radi se o viktimizacijskom argumentu), nego zato što ona zajedno sa Engleskom pripada imperijalističkom svetu. Tek anti-imperijalistički[39] argument, normativni razlog izuzeća, odnosno, razlog iskoraka iz imperijalističkog miljea, legitimiše nezavisnost Škotske. Doduše, etablirana socijalistička partija koja je i sama pobornik nezavisnosti određena je i definisana neoliberalnim argumentima: za škotsku levicu pak nacionalna nezavisnost je taktičko pitanje koje vodi do pravog uloga, to jest, do krucijalno-strateškog momenta, naime, do natpisivanja neoliberalizma sa britanskim žigom i nazad do stvaranja uslova za socijalističku Škotsku.[40]

Džorž Monbio, jedan od najradikalnih kolumnista Guardiana (uostalom jedan od retkih mesta gde se o tome uopšte razumno moglo razgovarati u inače krajnje asimetričnoj konfiguraciji u medijima a koji su stvarali nadasve glasnu buku zarad ostajanja Škotske u starim okvirima) je slično rezonovao: ko bi želeo da ostaje u zemlji koja je izbrazdana nejednakostima, korupcijama i finansijskom špekulacijom?[41] Osim toga on je posebno naglasio da usled skoro monopolističke strukture u britanskim medijima glas „za“ je mogao imati izrazito samo slabu podršku: demonizacija težnji u odnosu na nezavisnost je dominirala scenom. Kasnije je čak izjavio da pokušaj da se uspostavi Škotska nosi sa sobom najopasniji aspekt koji se može uopšte zamisliti protiv neoliberalizma: nadu.

Pogledaju li se mape koje pokazuju razorne efekte neoliberalizovanog kapitalizma u Škotskoj (zatvaranje fabrika, deindustrijalizacija, itd.) stvari postaju sasvim jasne: primećujemo robusnu korelaciju između intenziviranja nezaposlenosti i intencije da  nastaje nezavisna Škotska.[42]

Ambicija u odnosu na nezavisnost (koja, kako se to nagoveštava od strane aktera, nije nestala) ne može se otcepiti od intencije ka prevazilaženju neoliberalizma: dakako, može se raspravljati o tome šta to znači, to sigurno nije jednoznačno. Ali, (ne)zavisnost Škotske se mora tretirati kroz prizmu evropske pobune protiv neoliberalizma: ovo je mnogo bitnija stanica na putu opiranja neoliberalizmu nego što se misli. Jer, ovo jeste pokušaj upisivanja nacionalnog momenta u klasni prostor, dakako, večito opterećen rizikom. „Marksista“ (ne ulazeći sada u problematičnost toga, pretpostavimo da tako nešto postoji), dakako, ne zadovoljava se sa negativnim, i čestim naznakama o neoliberalizmu, to je ipak samo epifenomen. Postoji kapitalizam tout court. Ali, „marksista“ ne bi smeo da bude ni indiferentan spram argumenata protiv neoliberalizma: intencija koja je zagovorala škotsku nezavisnost je nosila na sebi upravo taj pečat. Kao što ne bi smeo priuštiti sebi luksuz da se oglušava o levičarske, ne-nacionalističke argumente za nezavisnost. Nacionalni afiniteti kriju mnogo više od onoga što im se prebrzo pripisuje, kao neksus između onog socijalnog i nacionalnog. Nekadašnja kategorija totaliteta je upravo to predlagala: analizirati gledajući široko, uzimajući u obzir mnogobrojna posredovanja. Na ovim posredovanjima vidimo istorijski pečat. I to i jeste pravi teren za kritiku političke ekonomije: kritika užlebljena u preispitivanje konkretnih istorijskih prilika, „prljave prakse“ istorije gde uvek postoje čvorovi između aktivnosti i pasivnosti.


[1] N. Poulantzas, Država, vlast, socijalizam, Globus, Zagreb, 1981, 93.

[2] B. Ryan, O. Worth, On the Contemporary Left Nationalism, Capital & Class, 2010, 34(1)54-59. O. Worth, The Janus-like Character of Counter-Hegemony: Progressive and Nationalist Responses to Neoliberalism. Global Society, 2002, 16/3: 297-316. H. Radice, Responses to Globalisation: A Critique of Progressive Nationalism, New Political Economy, 2000, 5/1: 5-21.

[3] F. Jameson, Globalization and Political Strategy, New Left Review, 2000. 4., 65. A. González-Cabán:  Globalization,  Democracy  and  Revolutionary  Nationalist  Movements  in Latin America: An Introduction. Latin American Perspectives, 2008/ 35. 77.

[4] E. Nimni, The Question  of Nationalities and Social Democracy, Otto Bauer, University of Minesota Press, 2000.

[5] M. Trudell, Prelude to Revolution: Class Consciousness and the First World War, https://www.marxists.org/history/etol/newspape/isj2/1997/isj2-076/trud

[6] H. B. Davis, Nationalism  and  Socialism: Marxist  and  Labor Theories of  Nationalism  to 1917, New York, Monthly Review Press, 1967. E. Benner, Really Existing Nationalisms: A Post-Communist View from Marx and Engels, Oxford, Clarendon Press, 2006. K. Anderson, Marx at the Margins: On Nationalism, Ethnicity, and Non-Western Societies, Chicago,University Of Chicago Press, 2010. Nešto drugačija rasprava se vezuje za jednog, inače značajnog, tumača nacionalizma, W. Connor,  The  National  Question  in  Marxist-Leninist  Theory  and Strategy  Princeton, Princeton University Press,  1984.

[7] Npr. T Nairn, The Twilight of the British State, New Left Review 101-102, February-April 1977. Scotland and Europe, New Left Review 83, January-February 1974. The Modern Janus, New Left Review, I/94, 3–29, 1975, Breakwaters of 2000: From Ethnic to Civic Nationalism, New Left Review, I/214, 91-103. C Harman, The Return of the National Question, International Socialism 56, Autumn 1992, 41-49.

[8] T Nairn, The Left Against Europe?, New Left Review 75, September-October 1972, 116-9.

[9] T. Nairn, Internationalism: A Critique, in Faces of Nationalism, London 1997, 25–45. O tome, P. Anderson, Internationalism: A breviary, New Left Review, 2002, Vol. 14. Zatim, N. Davidson, In Perspective: Tom Nairn, International Socialism 82, Autumn 1999.

[10] Ibid.

[11] L. Greenfeld, Nationalism: Five Roads to Modernity. Cambridge, MA, 1992, Harvard University Press, 11.

[12] Ibid.

[13] A. W. Marx, Faith in Nations. Exclusionary Origins of Nationalism. 2003, Oxford University Press, X.

[14] B. Anderson, Western Nationalism and Eastern Nationalism, New Left Review, 2001. May − June.

[15] L. Derfler, Paul Lafargue and the Flowering of French Socialism, 1882-1911, Harvard, 1998.

[16] U. Pagano, Nationalism. Development and integration: the political economy of Ernest Gellner, Cambridge Journal of Economics, 2003, 27, 623-646.

[17] O tome široko raspravlja, Benner, ibid., 54. P. Osborne, Remember the Future?  The  Communist  Manifesto  as Historical  and  Cultural  Form,  in  The Socialist Register, ed. by Colin Leys and Leo Panitch, London: Merlin, 1998. J. Foster, Marx and Internationalism, Monthly Review, 2000, 52, 3.

[18] L. Basso, Marx and Singularity, Leiden, Brill, 2012, 74.

[19] M. O`Brien, Working-Class Internationalism, in  Marx and Other Four-Letter Words,  Ed. by G. Blakeley and V. Bryson, Pluto Press, London, 2005, 160-186.

[20] Još uvek dobar pregled daje, Dispatches for the New York Tribune, Selected Journalism of Karl Marx, London, 2007.

[21] R. Koselleck, Zeitschichten: Studien zur Historik, Frankfurt: Suhrkamp, 2000. Koselleck, et al, Geschichte, Historie’, in Geschichtliche Grundbegriffe. Historiches Lexikon zur politisch-sozialen Sprache in Deutschland, Vol. 2, Stuttgart, Klett Cotta, 1975.

[22] Umesto da citiram, upućujem na, M. Tomba, Marx’s Temporalities, Leiden, Boston, 2013.

[23] K. Anderson, ibid. 115-154. Vidi, R. Fox, Marx, Engels and Lenin on the Irish Revolution, London, 1932. J. Ridden, „The Lever must be Applied in Ireland“: Marx, Engels and Irish Question, The Review of Politics, 2008, 70. K. Mohri,  Marx  and  “Underdevelopment, Monthly Review, 1970, 30, 11: 32–42.

[24] L. Pradella, Imperialism and Capitalist Development in Marx’s Capital, Historical Materialism, 21.2, 2013, 117–147. J. Banaji, Theory as History: Essays on Modes of Production and Exploitation, Historical Materialism Book Series, Leiden: Brill, 2010.

[25] Za prvi stav, Pradella, ibid., za drugi, J. Milios, D. Sotiropoulos, Rethinking Imperalism, Palgrave, London, 2009, 6.

[26] Nešto o tome, mada više u odnosu na rasizam, É. Balibar, La crainte des masses, Paris, 1997, 345.

[27] Trezveno o Rosi Luksemburg, N. Ito, Is the National Question an Aporia for Humanity? How to Read Rosa Luxemburg’s „The National Question and Autonomy“, The National Question and the Question of Crisis, Research in Political Economy, 2010, Volume 26, 3–68.

[28] O tome, odnosno o konstitutivnom doprinosu ne-ruskih marksista za boljševističko poimanje nacije, E. Blanc, National Liberation and Bolshevism Reexamined: A view from the borderlands, https://johnriddell.wordpress.com/2014/05/20/national-liberation-and.

[29] E. H. Carr, The Bolshevik Revolution: 1917-23, vol. 3, Harmondsworth, Penguin Books, 1966. T. Martin, The Affirmative Action Empire: Nations and Nationalism in the Soviet Union, 1923-1939, Ithaca, Cornell University Press, 2001. J. Smith, The Bolsheviks and the National Question, 1917–1923, New York: St. Martin’s Press, 1999.

[30] T. Mastnak, Dnevnik kužnih godina, Bilješke o europskom antinacionalizmu, Most, 1998, 102 (13) – casopis za obrazovanje, nauku i kulturu-Mostar-BiH-T…

[31] http://radicalindependence.org/. Neka se pogleda, S. Sangha and D. Jamieson, The Radical Independence Campaign, rs21, 2, autumn 2014, 29. P. Hutcheon, The Growth of the Yes Movement, Sunday Herald, 21,  september, 2014.

[32] To je osetila i grčka Siriza kada je podržala nezavisnost Škotske.

[33] O tome, N. Davidson, A Scottish Watershed, New Left Review, 2014, oct., 5.

[34] C. Boyd and J. Morrison, Scottish Independence: a Feminist Response, Edinburgh 2014.

[35] J. Foley and P. Ramand, Yes: the Radical Case for Scottish Independence, London 2014.

[36] Neoliberal Scotland: Class and Society in a Stateless Nation,  Ed. by N. Davidson, P. McCafferty and D. Miller, Cambridge, 2010.

[37]  N. Davidson, Why Scotland Should Vote Yes, A Non-Nationalist Argument for Scottisch Independence, Radical Philosophy 185 (May/June 2014). A. Brogan, Out with the Old: in with the New?, Scottish Left Review 83, October

2014, 7.

[38] N. Davidson, Socialists and Scottish Independence, International Socialism, http://www.isj.org.uk/?id=302

[39] O imperijalizmu sadašnje Velike Britanije, Tony Norfield, http://economicsofimperialism.blogspot.com/.

[40] Vidi raspravu,  S. Harkin, Yes to a Socialist Scotland, https://www.jacobinmag.com/2014/09/yes-to-a-socialist-scotland/ Protiv toga, S. Wetherell, Exit Stage Right: The Case Against Scottish Independence, https://www.jacobinmag.com/2014/09/exit-stage-right-the-case-against-scottish-independence/. Ili, http://irishmarxism.net/2014/08/18/yes-a-non-nationalist-argument-for-scottish-independence-part-1/. Značajni blogeri kao Majkl Roberts ili već pomenuti Norfild koji je kritičar sadašnjih tendencija britanskog imperijalizma su se uzdržavali od jasnog izražavanja, samo su prejudicirali blagu pobedu “ne”-varijante.

[41] G. Monbiot, Scots voting no to independence would be an astonishing act of self-harm, http://www.theguardian.com/commentisfree/2014/sep/02/scots-independence-england-scotland.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »