06 maj

Aleksandar Matković, ČIJI SU NAŠI DUGOVI?

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Novi Plamen 

„Čiji su naši dugovi?‟

– evrointegracija i liberalna ideologija – 

Aleksandar Matković

SAŽETAK: Tekst se bavi kritikom liberalnih predstava o EU kao idealnotipske ekonomije u koju će se Srbija naprosto “integrisati” i time započeti obećani razvoj. Da bi se u potpunosti kontriralo ovoj ideologiji potrebno je napustiti problem “neoliberalizma u jednoj državi” i fokusirati se na položaj Srbije unutar evropskog ekonomskog prostora. Da bi se to učinilo, rad najpre govori o odnosu centra i periferije te iznosi kritike na nekoliko teorija koje predstavljaju ovaj odnos kao odnos dominacije a ne podele rada i onih teorija koje zapostavljaju klasne razlike u samome centru. Ukoliko se uzme da je odnos centra i periferije dvosmeran odnos, tada se ekonomski indikatori pojedinačnih zemalja javljaju ne kao izolovani nego kao povezani delovi jedne ekonomske celine. Tada se problemi poput budžetskih, strukturnih deficita i javnih dugova pojavljuju ne kao izvori krize, nego kao njene posledice. Rad potom analizira pitanje čega su posledice pomenuti deficiti i dugovi. To se odvija u tri koraka: 1) preko analize kreditne strukture srpskih dugova (od kojih je 2/3 indeksirano ili denominovano u evrima, zbog čega su u zavisnosti od fluktuacije evra i čime je zauzvrat onemogućeno vršenje devaluacije vlastite valute); 2) ulogom politički uslovljenih kredita poput MMF-ovih (koji, premda je promenio svoju funkciju od vremena raspada Jugoslavije, i dalje ispostavlja političke uslove poput restrukturiranja javnih preduzeća, uvođenja zakona o radu i sl.) te 3) putem analize uvozno/izvoznih sporazuma (poput Sporazuma za stabilizaciju i pridruživanje koji predviđa postepenu „liberalizaciju trgovine“ odnosno ukidanje zaštite domaćih proizvođača u vidu carine na uvezene proizvode čime domaće proizvođače otvara konkurenciji zemalja centra, čime se spušta domaća agregatna potražnja). Na kraju se opisuje faktički status quo srpske ekonomske politike koja je gotovo u potpunosti ista uprkos promenama vladajućih partija od 2000-ih i postavlja se pitanje izdrživosti prostora kojeg takva politika stvara te u kojem je nemoguće da se dese ni otplate ni otpisi dugova, dok se pitanje bankrota izbegava u javnom diskursu.

KLJUČNE REČI: centar, dugovi, evro, Evropska Unija, krediti, MMF, periferija, Srbija.

Novi talasi mera štednji koji se trenutno sprovode u Srbiji, uključuju srozavanje javnog sektora, smanjivanje penzija i reformu PIO fondova, produžavanje radnog veka kao i izmenu radnog zakonodavstva sa namerom da se snize cene i uslovi rada. Ovo su liberalni odgovori na razvoj ekonomske krize iz 2008. Šest godina posle izbijanja te krize postaje jasno da se njihovim programskim sprovođenjem i ponavljanjem postojeće stanje neće u većoj meri promeniti, te da su oni – nedovoljni. Ako pogledamo šta je slepa mrlja liberalnih predstava, šta je polazana tačka koju one nikada ne dovode u pitanje, shvatićemo da je to ideja da će se ekonomsko stanje Srbije popraviti uvođenjem „još“ tržišta, dovođenjem „pravog kapitalizma“ i usklađivanjem sa ekonomskim zahtevima „Evrope“. Pitanje „čije Evrope?“ u slučaju Srbije još uvek nije zatvoreno i upravo se zbog toga mora postaviti upravo onim liberalnim predstavama koje ga ne postavljaju.

Kontra liberalnoj ideologiji koja nekritički promoviše evrointegracije kao jedinstven i neproblematičan proces, proces koji predstavlja „put ka Evropi“, samo pitanje problema evropske ekonomije i položaju Srbije u njoj je paradoksalno. Takve predstave ne dovode u pitanje ni tržište ni evropsku ekonomiju, nego svaki problem odmah prebacuju na subjekt naroda i javnosti – tako se razlike u evropskim ekonomijama predstavljaju kroz mitove o „vrednim Nemcima“, „lenjim Grcima“, ali i „javnom dugu“, „prevelikom trošenju“, itd. Premda je govor o „prevelikom trošenju“ u kontekstu Srbije besmislica, uzevši u obzir ogromnu nezaposlenost, (ne)postojeću kupovnu moć građana i veliku deindustrijalizaciju zemlje, ta liberalna predstava i dalje opstaje, kao i sve ostale. Međutim, upravo činjenica da one opstaju uprkos postojećim uslovima, čini ih ideologijom i delovima ideološke mašine koju ubedljivo podupire većina vladajućih srpskih partija. Stoga i dalje ostaje zadatak da se ovakvoj ideologiji suprotstavi konkretnim i usmerenim političkim delovanjem: kritika liberalne ideologije se otuda mora izvesti iz bitno drugačijeg ugla i ponuditi alternativnu analizu postojećeg stanja. Zato ona mora početi stavom da osnovni političko-ekonomski problemi koje danas susrećemo u jednoj zemlji poput Srbije nisu izolovane pojave niti posledice „divljeg kapitalizma“ na Balkanu, nego problemi čije uzroke moramo potražiti izvan tih odrednica. Njih je moguće analizirati tek ako se shvati da pojave poput budžetskih deficita, javnog i spoljnog duga nisu izolovani fenomeni niti se tako mogu tretirati. U tom smislu, kontrirati zvaničnoj ideologiji znači napustiti problem „neoliberalizma u jednoj državi“ i postaviti ga sa obe strane granice, odnosno, promisliti ga iz odnosa centra i periferije. Potrebno je pokazati kako i zašto Srbija pripada evropskoj periferiji: jer, njena liberalizacija je tekla uporedo sa njenom periferizacijom, a novi talasi mera štednji je na tom položaju samo održavaju.

1006320_10151643807722955_1003121287_n

***

Naravno, podela na centar i periferiju i govor o međunarodnoj podeli rada nije novina. Ova podela je postojala mnogo pre neoliberalizma, a njena teorijska razrada duguje najviše istoričarima svetskog sistema, pre svega Imanuelu Valerstinu, Samiru Aminu i drugima. Međutim, razvojem neoliberalizma ova se podela u evropskom kontekstu dodatno problematizovala, što je uslovilo potrebu za daljom razradom njenih problema[1]. Analiza perifernog položaja Srbije koju ćemo ovde izvesti ide nasuprot teorijama zavisnosti – ukratko, ideje da periferija izdržava centar od kojeg je sama zavisna – i nasuprot govoru o „Europe of two speeds“, o Evropi od dve brzine, o tzv. „catch-up“ ili naknadnoj industrijalizaciji periferije koja korača ka napretku. Obrnuto, ovde skrećemo pažnju na to da problem sagledavanja odnosa centra i periferije prati takođe problem položaja radnog sektora u tom odnosu. Zato jedna analiza ove podele ne sme izostaviti zaoštravanje klasnih razlika u tom odnosu. Ono što se često izostavlja, a što je jedna od najbitnijih tačaka prikaza ovog odnosa, jeste činjenica da čitava sprega između centra i periferije funkcioniše danas tako što se snižavaju cene i uslovi rada radničkog sektora, kao i prekarnih radnika, kako na periferiji tako i u centru. Takođe, u kontekstu Srbije ovakva kritika je potentna u kontriranju liberalnim predstavama jer ona u isto vreme predstavlja kritiku tranzicije i idealizacije evropske ekonomije u koju je Srbija već uključena: nasuprot ideologemu tranzicije koji predstavlja centar Evropske Unije kao idealnotipsku ekonomije kojoj se Srbija približava i koji pravda proces ukidanja nasleđa jugoslovenskog socijalizma, kritika odnosa centra i periferije obuhvata i pokazuje političke i ekonomske posledice procesa tranzicije danas. Zato jedan od njenih prvih koraka mora biti deidealizacija centra.

Tri mita o centru i periferiji

1. Mit o „vrednom“ centru i janusovo lice Berlina. Prvi mit koji se u odnosu centra-periferije predstavlja kao idealni tip ekonomskog razvoja jeste mit o nemačkim radnicima. Dok se u ideološkim konstruktima hvali njihova produktivnost, deo nemačkih radnika živi ispod svakog standarda. Premda je napisano dosta o tome kako Nemačka nema dovoljnu domaću potražnju, te svoje izvoze mora da plasira na periferiju, funkcija „nemačkog modela“ se ne može sagledati samo u izvozima i slabosti domaće potražnje. Mora se uzeti u obzir da deo njenih radnika živi na ivici siromaštva, pogotovo oni koji ne rade u industrijama koje su izvozno orijentisane, budući da ne spadaju u glavnu oblast koncentracije protoka kapitala. Uvođenjem evra, ovo se samo zaoštrilo: Nemačka je ulaskom u monetarnu uniju dobila veću mogućnost administriranja plata svojih radnika. Uz evro, ona više nije morala da strahuje od apricijacije Deutsche Marke, što bi učinilo njene prozivode manje konkurentnim na stranim tržištima, a cene rada skupljim. Naime, nekada bi uz svaku apricijaciju Deutsche Marke cena rada nemačkih radnika postajala skuplja, što je značilo da su se morale davati povišice. Međutim, uvođenjem evra i potpisivanjem Mastrihtskog ugovora[2] Nemačka je stekla veću kontrolu nad svojim radnicima: problem apricijacije je nestao i postalo je moguće napuštanje tzv. „kolektivističkog“, „rajnskog kapitalizma“ (Alber Mišel). Uvođenjem evra, izvozi su počeli da rastu, a trgovački bilansi da pokazuju veći višak[3].Ovakve politike Nemačke, koje se neretko obeležavaju kao neomerkantilističke, počivale su između ostalog i na smanjivanju i stagniranju cene rada, što je tim značajnije kad se ima na umu da u Nemačkoj do skoro nije postojala zagarantovana minimalna zarada na nacionalnom nivou. Uprkos vladajućim mitovima, ovakva uspešna monetarna politika ima da zahvali pauperizaciji radnika i tome što 20% radničke klase živi u uslovima ispod siromaštva, kao i činjenici da se u zadnjih desetak godina veća povišica plate nije desila. Dominacija nemačke ekonomije i političkog diktata „severnog“ evra stoga počiva ne samo na domaćoj slabosti (potražnje i plata), nego i činjenici da ostale članice evrozone nemaju prostora za monetarnu politiku, kao što ga faktički nemaju ni evropske zemlje izvan EU, poput Srbije. Zato Nemačka ne može biti model ne samo celoj Evropi, nego ni celoj Evropskoj Uniji, pa ni Evropskoj monetarnoj zajednici, a kamo li da se predstavlja kao uzor jednoj perifernoj zemlji. Dok se iz Berlina (ili bar njegovih pro-Merkelovih glasačkih četvrti) čuju povici protiv „lenjih naroda“, u nemačkoj privredi velik deo radnika nema ni osnovnu socijalnu sigurnost.

2. Mit o „lenjoj“ periferiji i naknadna racionalizacija deficita. Prema vladajućoj ideologiji u srcu ekonomske (i dužničke) krize koja je zahvatila Evropu leži dug koji su stvorili „narodi“ koji previše troše a premalo zarađuju. To su obično istočnoevropske ili mediteranske zemlje, zemlje periferije, „lenji Grci“, koji umesto da rade za otplate dugova koji su napravili, sede i lenčare. Helenofobija i ideologija borbe protiv „lenjosti“ se naravno zaoštravaju paralelno sa zaoštravanjem krize. To nisu prazne reči ili pogrešne pretpostavke koje će se ispraviti samo ako bacimo pogled  na eurostat tablice i uporedimo ko je radio više a ko manje (što je argument koji se često čuje, ali koji u suštini ne dovodi u pitanje ravan argumentacije – da je raditi mnogo nešto ekonomski i politički poželjno)[4]. Sasvim suprotno, ovakvi stavovi su ozbiljan deo institucionalnih politika koje se vode. „Fobija od lenjih naroda“ vuče rasističke korene ne iz nekakve međuljudske mržnje nego iz činjenice da Evropska Komisija u Grčkoj, kao i u zemljama periferije, prepoznaje uzroke krize. Godine 2012. se sastavlja The Fiscal Compact kojim se zabranjuju budžetski deficiti veći 3%, ili strukturalni deficiti veći od  0.5.% BDP-a[5], čime se nastavlja sa politikom koja de facto ukida mogućnosti fiskalne politike perifernih zemalja. The Fiscal Compact legalizuje strukturalno slepilo prema periferiji. Njega prati i pojačava „bankarski cunami“ (Samari) koji nastaje kao posledica upućivanja zemalja periferije koje su već unutar EU na MMF-ove kredite, kao i nedostatka kontrole kreditne potrošnje[6]. Ovakva politika Fiskalnog pakta prema budžetskom deficitu zemalja periferije u osnovi ima predstavu o tome da je njihov budžetski deficit uzrok, a ne posledica krize[7]. Zbog neprepoznavanja odnosa centra i periferije ne prepoznaje se uopšte ni činjenica da deficiti nastaju kao posledica mera štednji, nemogućnosti fiskalnih i monetarnih politika perifernih država pa ni tendencija da se već dobijeni krediti ne ulažu u privredu i javni sektor. Ne čudi onda što su zemlje periferije koje vezuju svoju valutu za evro, prošle kroz deindustrijalizaciju čim su im ukinute mogućnosti devaluacije, niti činjenica da njihov inicijalni razvoj postaje vremenom zavisan od dugova.

Kada je reč o Grčkoj, činjenica da se ona često uzima kao paradigmatski primer ne znači da je takva politika rezervisana samo za nju. Kao što je napomenuo Aleksandar Cipras tokom govora u Beču pred Bruno Kreisky forumom leta 2013.[8], ovakav sistem bi stvorio novu najslabiju kariku, čak i da Grčka ne postoji. „Dođite u Atinu, da biste videli kako će izgledati Beč“ – prema njemu, Grčka nije izuzetak, nego pravilo, a ekonomska politika centra stvara mehure na periferiji već po definiciji. Ovo se može sažeti u jednoj formuli: iako je EU prema spolja vodila integrativnu (ubrzavanjem novih članstava), ona je prema unutrašnjosti vodila dezintegrativnu politiku, pogotovo kad je reč o dugu, koji snose sve članice zasebno, na nivou posebnih država a ne Unije. Ovo pogađa periferne države najviše od svih. Međutim, šta se onda dešava sa evropskom periferijom koja je „izvan Evrope“, odnosno, izvan EU?

3. Daleko od evra, daleko od unije: mit o „polu-periferiji“. Da bismo odgovorili na prethodno pitanje, moramo se najpre zapitati u čemu se evropska periferija van EU razlikuje od one unutar nje? Jer, kada se okrenemo zemljama periferije koje su izvan Evropske Unije, otvara se još nekoliko problema. Za periferiju izvan EU i njene monetarne zone – u koju spada i Srbija – evro nosi opasnost fluktuacije koja se ogleda u kreditima koji su denomirani u toj valuti, a postoji takođe i nedostatak institucija koje su rezervisane samo za članice Unije. Ovo pitanje ima veze sa načinom na koji evro funkcioniše.

Najpre, evro, kao jedinstvena valuta za čitav niz zemalja je u suštini sistem fiksnih kurseva zemalja sa različitom fiskalnom politikom[9] – i on kao takav mora da ima jednaku vrednost za regije različite produktivnosti. Ovde moramo ponoviti ono što se često pominje kao večito-plutajuća opasnost evrozone: činjenica da EU nema jedinstvenu fiskalnu politiku, iako ima jedinstvenu valutu, zbog čega su neki teoretičari, poput Janisa Verufakisa, upozoravali na latentne krize. Prema Varufakisu, one nastaju zbog razlike između deficitarnih i surplusnih oblasti. Stoga, njegova kritika počinje od toga što EU nema ni elementarni mehanizam za reciklažu viška (surplus recycling mechanism)[10] – neki mehanizam koji bi putem transfera ili investicija, taksiranja produktivnijih područja, i drugim merama, mogao da izbalansira deficitarne i surplusne oblasti. To dovodi do toga da postoje ogromni disbalansi unutar same evrozone i EU, što se nakon krize odražavalo u pojačanoj meri i na periferiju. Međutim, u slučaju da zbog ovoga neka država članica pređe pragove dugova i deficita koje određuje pomenuti Fiscal Compact, unija ima instrumente kojima bi se dugovi mogli reprogramirati, otkupiti ili na drugi način zaobići. Ovi instrumenti su oličeni u tzv. European Stability mechanism, telu koje je osmišljeno kao finansijska ispomoć fluktuacijama u evrozoni. Stoga, ono što periferiju unutar unije razliku od periferije van nje, jeste činjenica da ovoj drugoj nije moguća ni elementarna ispomoć u slučaju deficitarnih ekonomija. Zato umesto uobičajenog govora o „polu-periferiji“ – izraza koji označava zemlje koje su zavisne od centra, ali koje nisu kolonizovane – ovde valja skrenuti pažnju na problematiku druge prirode: činjenicu da one evropske zemlje koje su izvan evrozone, iako se nalaze u neposrednom kontaktu sa najvećim svetskim privrednim subjektom – samom Evropskom Unijom – nemaju nikakvu mogućnost olakšavanja vlastitog položaja naspram nje. Deficiti i disbalansi koje smo spomenuli otežani su u slučaju ovog dela periferije ili „superperiferije“, kako ih naziva Viljem Bartlet, misleći na zemlje poput Srbije, koje nemaju pristup ni osnovnim unutarevropskim mehanizmima za ublažavanje posledica krize. Prema Bartletu, „Uprkos svojim jakim vezama sa evrom, zemlje ovog regiona ne podupire nijedan od EU bail-out fondova poput Evropskog mehanizma za stabilnost (European Stability Mechanism, ESM), ili program kupovine obveznica Evropske centralne banke, niti bilo koji drugi politički instrumenti koji su dostupni radi olakšavanja krize ‘perifernih’ EU država članica, poput Grčke, Irske, Italije, Portugalije i Španije.“[11] Time, ovde se pre svega označava infrastrukturni nedostatak koji periferija ima u odnosu na centar. Takođe, suprotno vladajućoj ideologiji, spas ovog dela periferije ne leži ni u stranim kreditima evropskih banaka. Sasvim suprotno, za očekivati je povlačenje stranog kapitala: nedavno uvođenje Bazel III sporazuma po kojem evropske banke moraju da podignu vlastite rezerve (odnosno stepen adekvatnosti kapitala – odnos između kapitala i rizične aktive neke banke) je svedok tome. Ova mera je uvedena kako bi izdržale rizike spekulacije u kojima je prepoznat jedan od uzroka krize 2008. Prosto rečeno, strane banke povlače kapital da bi se osigurale, što samo može dovesti do veće konkurencije na tržištu kredita na periferiji, te na usporavanju dobijanja dotičnih[12].

Zato, kada govorimo o dužničkoj krizi perifernih zemalja izvan EU, i njihovih spoljnih dugova, mnogo smo bliži pred-modernoj formi dugova, nego onima koji postoje danas u centru: javni dugovi tog dela periferije funkcionišu poput onih koji su postojali u vremenu pre Marksovog Kapitala, u vremenu pre Rikardovih Principa, odnosno, u vremenu kada nije bilo centralnih banaka. Zato se s razlogom može reći da je ovde reč o periferiji periferije: zemljama koje nemaju podršku ni ECB ni ESM-a, uprkos vlastitim sporazumima sa Unijom. Budući da se Srbija uklapa u ovu matricu, iz nje ćemo moći da razumemo srpsko iskustvo u okviru periferije.

Položaj Srbije unutar i izvan evropske periferije

Srbiju u perifernom položaju održavaju neoliberalne politike koje sprovode kako domaće vlasti tako i izvandržavne institucije. Kao periferna zemlja koja spada u evropski ekonomski prostor putem jakih i brojnih ugovora sa Unijom, a koja se ipak nalazi izvan Unije, ona nema mogućnosti olakšica dugova i posledica politika koje ih stvaraju. Ovde ćemo njen periferni položaj analizirati kroz ulogu i uticaj Međunarodnog monetarnog fonda te kreditnog tržišta i izvozno-uvoznih sporazuma. Jer, dok kreditni aranžmani MMF-a podrazumevaju jasne političke i ekonomske uslove, sama kreditna struktura srpskih dugova zavisi od fluktuacije evra te ne daje mogućnosti da se izvrši devaluacija dinara (čime bi proizvodi koje Srbija izvozi učinili jeftinijima, pa time i „konkurentnijima“). Treće, uvozno/izvozni sporazumi su bitni jer otvaraju potražnju zemljama centra i time vrše pritisak na domaću proizvodnju. Ovo su ključne tačke koje određuju periferni položaj Srbije u okviru evropskog ekonomskog prostora:                                                                          

1. MMF. Prvo, odnos Međunarodnog Monetarnog Fonda prema evropskoj periferiji nije jednoličan nego je istorijski bio uslovljen stanjem i razvojem svetskih finansija. Politika fonda se razvijala u dva talasa: MMF je stvoren zajedno sa Bretonvudsom i Svetskom bankom 20-ih godina XX veka kao instrument nadzora svetskih finansija. Nakon raspada Bretonvudsa on prestaje da bude nemi regulator opstanka sistema svetskih valuta i poprima jaču ulogu. Ukratko, pošto se bretonvudski sistem fiksnih deviznih kurseva raspao, svetske valute više nisu bile fiksirane prema dolaru, nego jedne prema drugima. Pošto je MMF nadživeo sistem u okviru koga je nastao, on je promenio vlastitu politiku prema različitim zemljama. U slučaju jugoslovenskog socijalizma, MMF je tek prestankom američke bespovratne pomoći Jugoslaviji tokom pedesetih mogao zauzeti aktivniju ulogu i uslovljavati centralizaciju privrede Srbije unutar Jugoslavije putem kreditiranja[13]. Prema rečima Mišel Kamdesua, jednog od direktora tadašnjeg fonda, posle pada Bretonvudsa MMF je „sprovodio svoju tihu revoluciju“[14] i postepenu ekspanziju na socijalistički Balkan.

Danas u Srbiji MMF u neoliberalnom duhu nastavlja takvu politiku. Ona podrazumeva da se struktura kreditnih aranžamana uslovljava izmenama budžeta kao i političkim zahtevima. Ekonomski i politički programi srpskih vlasti za 2014. godinu bili su predmet sastanka sa MMF-om od 1-7. oktobra 2013. Tada je objavljen izveštaj[15] u kojem se navode problemi Srbije: to su budžetski deficit od 7,5%, visok nivo nezaposlenosti od 25%, brz rast učešća javnog duga u BDP-u (prema podacima ministarstva finansija krajem septembra  2013. taj procenat je bio na 58,1%[16]). Izveštaj predlaže rešenja analogna onima iz tzv. „10 zapovesti“ neoliberalizma (Viljemson): ambiciozna fiskalna konsolidacija, uvođenje mera štednje pod izgovorom stvaranja poslovne klime, te obuzdavanje fonda zarada u javnom sektoru, ukidanje državnih subvencija, uvođenje drastičnih mera za naplate prihoda, i najviše od svega, rasformiranje društvenih preduzeća. Naravno, sprovođenje – pa i samo postavljanje – ovih zahteva bilo je moguće samo na ruševinama socijalističkog nasleđa Srbije. Fond to jasno stavlja do znanja – rasformirati društvena preduzeća i ukinuti povlastice radnog zakonodavstva su zahtevi na kojima se insistira.

2. Struktura kredita i njihove posledice. Dalje, kreditnu strukturu srpskih dugova ne određuje samo MMF nego i njihova velika evroizacija. Nakon izolacije devedesetih i povlačenja inostranog kapitala, zavisnost razvoja od kredita sredinom prve dekade 2000-ih imala je za posledicu pad domaće valute. S jedne strane to je tokom 2000. dovelo do toga da Srbija vodi politiku prevrednovanog novca, odnosno precenjenog kursa dinara, što znači da je BDP de facto manji od označenog[17]. S druge strane, to je dovelo do sve većeg učešća javnog duga u BDP-u koje smo pomenuli u odeljku o MMF-u. Naime, tržište kredita se naglo „usporilo“ nakon pada Leehman Brothers 2008. i nakon krize u EU, pa se samim tim udeo javnog duga u BDP povećao nakon 2008., da bi u septembru 2013. došao na 58,1% (uz dodatno negativan odnos, već zaduženog BDP-a prema spoljnom dugu – od 85,9%)[18]. Dakle, polovina domaćeg proizvoda je ostvarena zahvaljujući kreditiranju, koje postaje sve teže, što takođe prati politika stvaranja novih dugova da bi se otplatili oni stari.

Zahvaljujući vezanosti kredita za evro, Srbija je – kao i ostale zemlje periferije izvan evropske monetarne zone – dovedena u zavisnost od njegove fluktuacije. Čak 3/4 srpskih kredita je denominovano ili indeksirano u stranim valutama, od čega je 48% u evrima (24,65% je u dolarima, dok je 21,1% u domaćim dinarima[19]). To znači da je faktički nemoguće izvršiti devaluaciju i upravljati vlastitom monetarnom politikom na taj način. Štaviše, danas se takvo stanje samo produbljuje: ako se to doda ne već loš odnos duga i BDP-a od 85,9%, te ako se u njega uračuna i devizna štednja koja u suštini predstavlja devizna potraživanja od banaka, onda taj odnos daleko prevazilazi 100% BDP-a.

3. Carinski sporazumi. Periferni položaj je takođe određen sporazumima koji regulišu uvoz i izvoz. Oni podrazumevaju tzv. „liberalizaciju trgovine“ – postepeno ukidanje carina na određene proizvode i industrijske sektore. Tako je Srbija 2006. potpisala sporazum o slobodnoj trgovini između zemalja Centralne Evrope – CEFTA –  kojim se ukidaju carine na neke robe, posebno industrijske proizvode[20]. On je važio na nivou Balkana i regulisao je razmenu između perifernih zemalja. Međutim, 2008. je potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju kojim se Srbija obavezala na usklađivanje pravnog zakonodavstva sa onim iz EU i postepeno ukidanje carine za određene industrijske sektore pri trgovini sa zemljama EU u roku od 6 godina. Taj sporazum takođe podrazumeva da će se u 2014. osloboditi tržište nepokretnosti za strance (član 63.2 pomenutog sporazuma; time je Srbija postala jedina zemlja koja je to uradila pre stupanja u EU). Dakle, dok je CEFTA važila na nivou periferije, SSP važi na reguliše odnos sa EU. Olakšavanje uvoza/izvoza otuda znači ukidanje zaštite domaćih proizvođača[21], što još dublje zaoštrava jaz između zemalja centra i periferije. Naime, proizvodi koje strani proizvođači plasiraju na domaće tržište često su „konkurentniji“ od domaćih, a to omogućavaju sporazumi Srbije sa EU koji ukidaju carine na uvoz. Time se smanjuje potražnja za domaćim proizvodima pa i samom domaćom proizvodnjom. „Liberalizacija trgovine“ ne podrazumeva bolje uslove za domaće proizvođače, nego naprotiv, bolje uslove za samu trgovinu.

Ni bankrot, ni otplata ni otpis

U krajnjem, Srbiju u perifernoj poziciji označavaju pre svega kreditna zavisnost (od MMF-ovih kredita, kao i od fluktuacije evra) i nemogućnost da se izvrši devaluacija sopstvene valute, kojom bi se vlastiti izvoz učinio konkurentnijim, a uvoz jeftinijim. Ovakva konjunktura pak stvara „višak“ dugova i deficita koji nisu nužni za samu domaću privredu, nego sasvim suprotno, proizilaze iz status quo pozicije Srbije kao periferne zemlje u evropskoj ekonomiji. To znači da se budžetski te strukturni deficiti i velika zaduženost u odnosu na BDP, pojavljuju ne kao uzroci krize, nego kao njene posledice. Ovo je sasvim suprotno onome što se kroz liberalnu ideologiju predstavlja kao povod za mere štednje i sasvim obrnuto od onoga što govor o dobrobiti evrointegracije uzima kao svoj osnovni motiv – mogućnost promene. Umesto govora o mogućnosti promene, upravo bi trebalo govoriti o njenoj nemogućnosti, ukoliko se pomenute politike nastave. Održavati status quo u trenutnom stanju je najgora od svih mogućih opcija, a ipak se dešava. Ovo nije bez raloga, jer iste liberalne politike koje su ovaj položaj učvrstile, podrazumevale su tačerovski stav prema alternativama – „alternativa ne postoji“. Ovo predstavlja momenat ideološkog ukotvljenja liberalnih predstava. Ovo se dešavalo ne samo uprkos postojanju stvarnih alternativa, nego je njihovo negiranje bio apsolutni preduslov da se one uspostave kao takve.

Primera radi, postojalo je nekoliko mogućnosti izmene dugova, od kojih je jedna podrazumevala njihov otpis. Mogućnost otpisa dugova u slučaju Srbije otvorila se nakon 5. oktobra 2000. ali uz sve protivrečnosti koje je pratila ekonomska politika liberalnih vlada. Tada je nekoliko poverilaca poput Pariskog ili Londonskog kluba otpisalo nešto više od polovinu svojih potraživanja Jugoslaviji, ali uz uslov da se potpiše novi aranžman sa MMF-om. Uprkos tome veći otpis dugova se nije desio, a Srbija je nasledila dugove Jugoslavije, najviše u odnosu na ostale bivše države članice, ukupno 36,5% jugoslovenskih dugova uključujući i kaznene i zatezne kamate od MMF-a i odricanje od kamate na svoja blokirana sredstva u inostranstvu. Time se šema zaduživanja nije bitno izmenila nego sasvim suprotno, upravo još jače konstituisala u skladu sa novom vladom i uvođenjem otvoreno liberalnih politika. Druga realna mogućnost bila je reprogramiranje dugova, ali za to ne postoji dovoljno političke volje niti u bitnom poboljšava stanje privrede. Istovremeno, trenutni odnos javnog duga i BDP-a prevazilazi gornji limit koji je predviđen srpskim zakonima (45%). Taj odnos je kao što smo spomenuli, u septembru 2013. bio 58,1% (u vreme posete i procene MMF-a), dok se kasnije, na kraju 2013., popeo na 59,1%[22]. Uzevši u obzir ovaj odnos, kao i odsustvo navedenih kontra-mera, postavlja se pitanje bankrota. Ovo je političko pitanje i činjenica da se on nije desio govori dve stvari: s jedne strane, da gornja zakonska granica javnog duga više nema nikakav značaj. Zaduženost se manje meri prema zakonskim granicama, a više prema poziciji međunarodnih rejting agencija[23]. Drugo, odbijanje da se proglasi bankrot govori – kao u slučaju Grčke – da će se ovakve ekonomske politike nastaviti u budućnosti. Otuda i Vučićevo geslo, nakon nedavnog uvođenja ZoR-a, koje prenosi B92: „ʻSrbija neće bankrotiratiʼ, rekao je premijer.“[24] Budući da je otplata dugova nemoguća, oni se (kao u slučaju saradnje domaćih vlasti sa MMF-om) razvlače ad infinitum i koriste u svrhu političkih strategija obzirom da od njih zavisi bruto domaći proizvod. Samim tim, unutar evropskog ekonomskog prostora Srbija dolazi u status quo u kojem se neće moći očekivati ni bankrot ni otplata ni otpis dugova.

Posledica ovakvog održavanja status quo odnosa između centra i periferije je ograničen prostor za vođenje monetarne i fiskalne politike. Najpre, pošto je nemoguće obaranje domaćeg kursa, kod perifernih zemalja se često pribegava „trci do dna“ i napadu na rad. To se dešava u vidu interne devaluacije – spuštanju cene rada i smanjivanju javnog sektora kao što se dešava nasilnim uvođenjem nove reforme zakona o radu i zabranom zapošljavanju u javnom sektoru do 2016. Umesto obećanog privlačenja investitora, naličje ovih politika se tiče pomenutih meri štednji koje u stvarnosti samo smanjuju agregatnu potražnju. Jer, čak i da doprinesu smanjenju budžetskog deficita i zaduženosti, one ne garantuju da će ciklus prestati. Zato proces liberalizacije i evrointegracije znači istovremeno proces periferizacije.

Ako se ipak postavi pitanje mogućnosti alternative i strukturalne promene, tu postoje dve stvari: najpre, jasno je da promena neće doći u obliku „povratka“ iz navodno „divljeg kapitalizma“, niti u obliku stranih investicija, pa ni u obliku blagonaklonih politika domaćih partija. Unutar jakog pravnog i ekonomskog okvira  koji čine domaće vlasti koliko i navedene van-državne institucije  (Evropska Komisija, MMF, carinski sporazumi i politike prema EU) uzaludno je očekivati otpor „od gore“. Takođe, kritika evrointegracija takođe mora prevazići nacionalistički evroskepticizam koji rešenje vidi u „okretanju Rusiji“ ili u povratku nacionalnoj državi. Upravo na tom mestu alternative trebalo bi prepoznati klasni sadržaj čitavog odnosa centra i periferije: pomenuti status quo liberalnih politika podrazumeva napad na rad i učvršćivanje klasnog položaja investitora i privatnog kapitala kroz brojne zakonske i ekonomske regulative (kroz olakšice, subvencije, itd.) dok se istovremeno napada na radni sektor i snižava cena rada. Rasformiravanje socijalističkog nasleđa iz tog ugla nije slučajna stvar; Harvijeva opaska o „osvetoljubivoj“ prirodi neoliberalizma, činjenici da on „vraća“ ono što je izgubljeno u državi blagostanja, ovde važi u punom smislu. Zato prostor za političko delovanje treba prepoznati upravo na tom polju, na polju unutrašnje politike i na polju rada. Jer, u nedostatku prostora za spoljnopolitičko delovanje, prostor političkog delovanja se mora prepoznati u nužnosti organizovanja na polju unutrašnje politike, premda ne nacionalnog karaktera.Mogućnost alternative uprkos njenom negiranju nikada nije ni nestala; ona se danas drugačije postavlja. U tom smislu ne bi trebalo ni podceniti niti preceniti, a pogotovo ne zanemariti trenutne pokušaje da se sindikalno organizovane grupe radnika povežu kroz međusobnu saradnju sa levim vanpartijskim udruženjima. Jedna takva platforma nosi ime Levog samita, čiji početak predstavlja jedinstven slučaj u Srbiji i koji se u slučaju borbe protiv izmena zakona o radu pokazao obećavajućim. Nasuprot bilo kakvom političkom optimizmu ili prognoziranju njegove budućnosti, mora se prihvatiti činjenica da jedna takva platforma zauzima strukturno značajno mesto unutar prostora koji je ograničen trenutnim ekonomskim uslovima. Jer, u trenutku kada zbog perifernog položaja i programa vladajućih partija ne postoje mogućnosti ni otpisa ni otplate ni bankrota, konstituisanje mreže levo orijentisanih sindikata i udruženja može pružiti šansu da se unutrašnji odnosi levice u Srbiji izmene. Njena moguća putanja za sada je otvorena – ostaje da se vidi kuda će ona voditi.

  1. Boughton, M. James, Silent Revolution: The International Monetary Fund 1979–1989, International Monetary Fund, 2001.
  2. „EuroMemorandum 2013“, Transform!, ed. Walter Beier, 1/2013
  3. Catherine Samary, Capitalist crisis: Towards a Western/Eastern Europe Banking and Social Tsunamihttp://www.europe-solidaire.org/spip.php?article13710  22. 12. 2013.
  4. Catherine Samary: Ten Theses on the Neo-Peripheralization of the Balkans Through NATO and EU Extension in the Context of a Systemic Global Capitalist Crisis, http://pglobal.org/news/268/ 12. 12. 2012.
  5. Christophe Ventura, „Funkcija granice u ekonomiji bez granica“, Le Monde diplomatique, 10/2013
  6. http://www.autonomija.info/milivoj-beslin-kontrola-proslosti.html
  7. http://www.elektrobeton.net/armatura/kriticki-osvrt-na-nacrt-novog-zakona-o-strajku/ 22. 12. 2013.
  8. http://www.imf.org/external/lang/serbian/np/sec/pr/2013/pr13395s.pdf
  9. http://www.javnidug.gov.rs/upload/Stanje%20i%20struktura/Stanje%20i%20struktura%20-%20SRB%20LATINICA.pdf 05.01.2014.
  10. http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/bilten%20javne%20finansije/bilten-109-web.pdf 20.11.2013.
  11. http://www.nbs.rs/internet/latinica/90/dug/ 20.11.2013.
  12. http://www.upravacarina.rs/lat/Medjunarodni%20sporazumi/SporazumOSlobodnojTrgoviniUCentralnojEvropiCEFTA2006.pdf
  13. http://yanisvaroufakis.eu/2013/09/24/alexis-tsipras-at-the-kreisky-forum-vienna-the-complete-speechaddress-to-austrian-social-democrats/ 12. 12. 2013.
  14. Marks, K., Kapital,Kultura, Beograd, 1947.
  15. Steffen Lehndorff: „German Capitalism and the European Crisis: Part of the Solution or Part of the Problem?“ in Transform!, ed. Walter Beier, Eric Canepa, Lutz Holzinger, 11/2012,
  16. Varoufakis Yanis, The Global Minotaur: America, the True Origins of the Financial Crisis and the Future of the World Economy, Zed Books, London&New York, 2011.
  17. William Bartlett, European Super-Periphery http://www.academic-foresights.com/European_Super-Periphery.html

[1] Tako, Valerstin koren modernog svetskog sistema smešta u šesnaestovekovnu evropu, dok čvorišta ekspanzije kapitala stvaraju razlike koje nisu nikako usputne niti slučajne, nego konstitutivne za trajne odnose između centra, polu-periferija i periferija; tako Ivan Berend piše o istočnoevropskim socijalizmima kroz istoriju odnosa centra-periferije, koji je predstavljao tačku njihovog spoticanja (nemogućnost pune industrijalizacije, pretežno agrarni predeli, totalitarni režimi i diktature), dok u slučaju Balkana Ketrin Samari čak govori da je pojava Jugoslavije bila pokušaj da se prekine sa odnosom centra i periferije – prema Samari, obrnuti slučaj se dešava sa restauracijom kapitalizma: Balkan prolazi kroz proces neoperiferizacije Catherine Samary: Ten Theses on the Neo-Peripheralization of the Balkans Through NATO and EU Extension in the Context of a Systemic Global Capitalist Crisis, http://pglobal.org/news/268/ 12. 12. 2012.

 

[2] Premda, Nemačka i Francuska su takođe prve zemlje koje su u isto vreme dozvolile deficite veće od 3% BDP-a, dakle prve zemlje prve koje nisu poštovale Mastriht, što je učinjeno čak i bez restriktivnih posledica koje se danas primenjuju od strane Evropske komisije na zemlje periferije.

 

[3] Steffen Lehndorff: „German Capitalism and the European Crisis: Part of the Solution or Part of the Problem?“ in Transform!, ed. Walter Beier, Eric Canepa, Lutz Holzinger, 11/2012, str. 76-95

 

[5]„Fiscal compact“ je naziv trećeg člana Sporazuma o stabilnosti, koordinaciji i upravljanju (The Treaty on Stability, Coordination and Governance – TSCG) po kojem je pomenuti sporazum postao poznat, i koji se razvio na temelju i koji ojačava pravila (pogotovo u oblasti finansijskog nadzora) opisana u Paktu o rastu i stabilnosti (Stability and Growth Pact).Tekst sporazuma je dostupan ovde: http://www.european-council.europa.eu/media/639235/st00tscg26_en12.pdf

 

[6] Catherine Samary, Capitalist crisis: Towards a Western/Eastern Europe Banking and Social Tsunamihttp://www.europe-solidaire.org/spip.php?article13710  22. 12. 2013.

 

[7] Transform!

 

[9] Uz velika odstupanja: u 2011. se on kretao od surplusa kod Holandije 9,2% i Nemačka 5,7% do deficita drugih – Portugal 6,4%, Grčka 9,8%. „EuroMemorandum 2013“, in Transform!, ed. Walter Beier, 1/2013, str. 2

 

[10] Istorijski su neka područja bila produktivnija od drugih – donja Saksonija, šira oblast Londona, itd. Stoga, tokovi kapitala u određenim područjima mogu ostati u disbalansu decenijama, pa i vekovima. Prema Verufakisu, radi njihove kontrole, mora postojati mehanizam za reciklažu viška. Prema Verufakisu, u Evropi takav mehanizam ne postoji Dok u Americi,postoje primera radi, dva takva mehanizma: Transfer Union koji deficitarnim federalnim jedinicama isplaćuje subvencije preko oporezivanja onih bogatijih (Kalifornija, Nju Jork), dok drugi mehanizam vidi u industrijskim kompleksima poput Boeinga koji pri velikim ugovorima sa Pentagonom pokreće produkciju povremeno i u oblastima deficita. Varoufakis Yanis, The Global Minotaur: America, the True Origins of the Financial Crisis and the Future of the World Economy, Zed Books London&New York, 2011., str. 63-65

 

[11] William Bartlett, European Super-Periphery http://www.academic-foresights.com/European_Super-Periphery.html  22. 12. 2013.

 

[12] Otuda jedan argument koji se često navodi protiv otpisa dugova: ukoliko ikada do otpisa u zemljama Balkana, inostrane banke će morati da prođu kroz proces rekapitalizacije, koji je otežan Bazel III sporazumom, pošto će već morati da podignu stepen vlastitih rezervi.

 

[13] Na domaćem terenu ovo se manifestovalo u ulozi Ante Markovića koji je zagovarao implementaciju tržišnih reformi, ali i Aleksandru Rankoviću koji se protivio takvim reformama u ime samoupravljanja http://www.autonomija.info/milivoj-beslin-kontrola-proslosti.html

 

[14] Boughton, M. James, Silent Revolution: The International Monetary Fund 1979–1989, International Monetary Fund, 2001.

 

[17] Iako su iz Narodne Banke Srbije dolazili često komentari da se ne vodi nikakav ciljani kurs dinara naspram kojeg će ovaj sadašnji biti prevrednovan, odnos javnog duga prema BDP-u je veći nego što se prikazuje bez obzira na (ne)postojanje ciljanog kursa.

 

[20] Sporazum se može pročitati na sajtu carine Srbije

http://www.upravacarina.rs/lat/Medjunarodni%20sporazumi/SporazumOSlobodnojTrgoviniUCentralnojEvropiCEFTA2006.pdf Isti sporazum je krajem 2013. važio i u drugim zemljama vanevropske periferije: Crna Gora, Makedonija, Albanija, dok je Kosovo tek zapolelo pregovore za taj sporazum. Hrvatska ga je imala, dok se nije priključila u potpunosti EU.

 

[21] Takođe, javna preduzeća se eksplicitno lišavaju bilo kakvog uticaja na izvoz/uvoz. Tako prema članu 74. ona neće smeti ni da ograničavaju izvoz niti da mu kvantitativno nameću ograničenja.Sporazum o stabilizaciji i priključivanju,

http://www.seio.gov.rs/upload/documents/sporazumi_sa_eu/ssp_prevod_sa_anexima.pdf  str. 42

 

[23] Primera radi, zbog pomenute dinamike duga američka agencija za kreditni rejting Fič Rejtings je početkom 2014. snizila kreditni rejting Srbije na kategoriju povećanog rizika, čime utiče na mogućnosti pod kojima se novi krediti uzimaju. http://www.euractiv.rs/srbija-i-eu/6756-snien-kreditni-rejting-srbije

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »