14 feb

KRITIČKA ŠKOLA KAPITALIZMA – prijava

SEMINAR: KRITIČKA ŠKOLA KAPITALIZMA

Organizatori: Klub 128 i Gerusija

Vreme za prijavu: 5. 2. 2017. – 1. 3. 2017.

 

Poštovani/e,

Kolektiv Gerusija i Klub 128 vas pozivaju da se prijavite na seminar KRITIČKA ŠKOLA KAPITALIZMA koji će se održa(va)ti na Fakultetu za medije i komunikacije (Beograd) u periodu mart-april-maj (prvi semestar), odnosno oktobar-novembar-decembar (drugi semestar).

Na seminaru će se obrađivati četiri velike celine: 1. KLASA 2. RAD (prvi semestar) i 3. DRŽAVA 4. ALTERNATIVA (drugi semestar). Premda ove celine nisu dovoljne da bi se kapitalističko društvo i njegove alternative razumele temeljno i u potpunosti, smatramo da predstavljaju nužni početak takvog posla. Svaka od celina obuhvata šest pod-tema koje će temama prilaziti iz različitih perspektiva i na različitim nivoima opštosti.

Read More

03 feb

Promocija 8. broja STVARI u Novom Sadu (CK13)

Konačno imamo STVAR br. 8 i u štampanom obliku! Ovo ne bi bilo moguće da nije bilo Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu koji je omogućio da se STVAR pojavi i u 300 štampanih primeraka, na čemu smo im veoma zahvalni. U osmom broju STVARI glavni temat je „Fašizam i njegovi oblici“, a ključna nit koja prožima tekstove i prevode jeste problematizovanje veze kapitalizma i fašizma! 

PDF osmog broja Stvari se može preuzeti na našem sajtu, a nekoliko primeraka će se besplatno deliti na samoj promociji. Kako primeraka štampane STVARI na žalost neće biti dovoljno za sve zainteresovane, Gerusijanke i Gerusijanci će postaviti kutiju za prikupljanje dobrovoljnih novčanih priloga za doštampavanje ovog broja.

O 8. broju Stvari, o razlozima za odlučivanje odabira ove teme, a važnosti iste za razumevanje istorijskog trenutka u kojem smo, o samim tekstovima i intervencijama, i konačno – o fašizmu i antifašizmu, govoriće Gerusijanke i Gerusijanci: Andrea Jovanović, Maja Solar, Saša Hrnjez i Ivan Radenković. Moderator je Đorđe Majstorović iz Infoteke CK13. Promocija se održava 6. februara (ponedeljak) od 19.00h u Omladinskom centru CK13. Jedna Gerusijanka baš tog dana slavi rođendan, a blizu je i Gerusijin 12. rođendan, pa će promocija biti začinjena slanišima i slatkišima:) Dobrodošle i dobrodošli!

Sanja AničićCrna i umrle košulje (ilustracija iz 8. broja Stvari)

20 jan

Ivan Radenković, ĆUTANJE KAPITALA JE GOVOR RASNE I NACIONALNE MRŽNJE

Ivan Radenković

ĆUTANJE KAPITALA JE GOVOR

RASNE I NACIONALNE MRŽNJE

 

U grozničavom žamoru nevladinog sektora u Srbiji, kroz mistične hodnike ministarstava i sekretarijata, po ćoškovima Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine (NSRNM), kruže glasovi da je romski narod zahvatio prvi, pravi i istinski prosvetiteljski talas. Skoro sve vladine i nevladine organizacije potvrđuju „nesumnjiv“ pomak romske zajednice u oblasti obrazovanja. I u tome vide svoj epohalni doprinos. A ipak, obrazovanje i dalje predstavlja izazov za sve: za romski narod, vladu, civilni sektor, strane donatore, za NSRNM. Jer šta bi inače značile brojne izjave koje upravo ciljaju na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu Roma kao prioritetne probleme? Možda da su problemi poput zapošljavanja ili stanovanja već rešeni? Ili se pak ozbiljno uzela u obzir poražavajuća obrazovna struktura romske zajednice te joj se prišlo sistematski, u smislu temeljitog reformisanja celokupnog obrazovnog sistema? Nažalost, ništa od nabrojanog nije tačno. Doduše, zakonska regulativa se menjala u pravcu uvođenja inkluzivnijeg obrazovanja, uvele su se mere afirmativne akcije za upise na fakultete i srednje škole, uveli su se pedagoški asistenti u škole itd, ali ove mere očigledno nisu dale zadovoljavajuće rezultate.

Formalno-institucionalne promene upućuju na određene integracione procese, ali ako počnemo da merimo njihovu zakonsku snagu videćemo šta zaista znači prazna formalnost: na primer, zakon se donosi ali ključni podzakonski akti ne (njegova primena je zbog toga godinama vrlo ograničena), afirmativne mere se primenjuju voluntaristički-personalno, zavisno od diskrecionog prava dekana na univerzitetima (ogromnom broju romske dece je po ovom osnovu uskraćeno pravo na studiranje putem primene afirmativnih mera), dok se pedagoški asistenti uvode u sistem na osnovu projektnog finansiranja, dakle i ovo je neizvesno. Sve ovo ne treba da nas čudi, jer je zakon u neoliberalnoj državi selektivna stvar, beskrajno udaljena od liberalnog doba i njegove formalno-opšte normativnosti. Sve ono što se do pre više od pola veka smatralo smrtnim grehom pravne nauke – zakonske kolizije, protivrečnosti u zakonu i između zakona, retroaktivnost zakona, nadmoć podzakonskih akata u odnosu na sam zakon – danas je opšte mesto. A ipak, funkcija selektivnog normiranja, bez obzira na svoju unutrašnju kontradiktornost, ne ukida zakon kao takav već ga modifikuje. Ono što bi trebalo u tom procesu shvatiti jesu uzroci ove modifikacije. A oni su neodvojivi od kretanja kapitala i klasne reprodukcije društva.

Read More

15 jan

Maja Solar, A NEGDE IZA ZAVESE EMBARGA SU KUBANKE I KUBANCI…

Maja Solar

A NEGDE IZA ZAVESE EMBARGA SU KUBANKE I KUBANCI...[1]

 

I dok svet oplakuje ili veselo slavi smrt El komandantea, pomalo postaju dosadne i predvidljive reakcije izazvane ljubavlju ili mržnjom prema jednoj ličnosti. Ide se od opsednutosti figurom „diktatora“ koji je neprijatelj zapadnjačkog modela demokratije preko beatifikacije levičarskog heroja do, kako to već biva u medijskoj spektakularizaciji, opsesivnih brojanja koliko ljubavnica je imao Fidel Kastro. Naravno, ovaj široki afektivni spektar je obeležen različitim političkim pozicijama, gde ni za jednu nije nužno da se „prilepi“ za određeno osećanje. Tako su moguće različite kombinacije i klizanja: od klasičnih (neo)liberalnih papagajskih ponavljanja o diktaturi, do vrlo zabavnih odavanja počasti i veličanja levičarskog heroja od strane onih koji su nosioci upravo suprotnih politika, na primer od strane srpskih političara poput Vučića, Vulina i Dačića. Tako je to kad se leva politika svede na ikonografiju, obožavanje heroja i loženje na buntovništvo, a političare zapravo radi anonimna sila kapitala spram koje ostaju pogonsko gorivo.

Ipak, sve ovo nije samo stvar dosade ili zabave, već ima i svoju ozbiljnu društvenu pozadinu. Reči „diktator“ i „diktatura“ nisu samo ustaljeni deo političkog repertoara pretpostavljene uzvišene pozicije navodne demokratije koja ima misiju da se nametne globalno, već su i stožeri opravdanja najrepresivnijih militarnih i ekonomskih mera. Gde god postoji „diktator“ i „diktatura“, znamo, oni koji su sušto otelovljenje demokratije su pozvani da je uništavaju u korenu, bombarduju, blokiraju i satiru sve što miriše na bilo šta drugačije. Posebno ako se radi o pokušaju izgradnje drugačijeg sistema od kapitalističkog. Tako je barem počela priča o revolucionarnoj Kubi…

Read More

29 dec

Salim Lamrani, EMANCIPATORSKI PROJEKAT REVOLUCIJE NA KUBI

Salim Lamrani[1]

 

EMANCIPATORSKI PROJEKAT REVOLUCIJE NA KUBI

 

Fidel Kastro je preminuo 25. novembra uveče. Bio je simbol nepokornosti najvećoj imperiji savremene istorije. Iako su mnogi šefovi država uputili poslednji pozdrav „velikoj figuri XX veka“, ostaje činjenica da je za mnoge među njima, kao i za većinu zapadnjačkih medija, Fidel Kastro pre svega bio diktator. Salim Lamrani, predavač i autor nekoliko eseja o Kubi, je pristao da odgovori na naša pitanja i da nam objasni do koje mere je „El  Komandante“ bio istinski socijalista.

 

Le Comptoir: Preko trideset godina je vrhovni vođa (Líder Máximo) dobijao podršku barem jednog dela kubanskog naroda. Izabran nekoliko puta, otac kubanske revolucije ipak nije prestajao da bude diktator u očima mejnstrim medija. Možete li nam objasniti kubanski izborni sistem?

Salim Lamrani: Fidel Kastro je došao na vlast 1. januara 1959, nakon svrgavanja diktature Fulgensija Batiste. Ali nije odmah postao predsednik republike. Revolucionarna Kuba je od 1959. imala četiri predsednika. Najpre su ovu poziciju zauzimali Manuel Urucia (Manuel Urrutia) i Osvaldo Dortikos (Osvaldo Dorticos), prvi od januara do jula 1959, drugi od jula 1959. do decembra 1976. Fidel Kastro je postao predsednik nakon donošenja ustava 2. decembra 1976. i bio je na tom mestu sve do 2006. I konačno, od 2006. je Raul Kastro na vlasti. Njegov mandat bi trebalo da istekne u februaru 2018.

Kuba je 1976. usvojila novi ustav koji predviđa izbore na različitim nivoima. Opštinski izbori se održavaju svake dve i po godine. Takođe postoje i pokrajinski izbori (oni si ekvivalent za regionalne izbore u Francuskoj), parlamentarni izbori i predsednički izbori svakih pet godina. Predsednički izbori su, kao i u mnogim evropskim državama, indirektni. Dakle, da bi Raul i Fidel Kastro mogli doći na vlast, prethodno moraju biti izabrani kao poslanici Narodne skupštine u okviru svoje izborne jedinice. Izbori se odvijaju na osnovu univerzalnog i tajnog glasanja. Onda skupština bira članove i članice državnog saveta, saveta ministara i predsednika.

Narod ima ključnu ulogu u kubanskom izbornom sistemu, jer je on taj koji predlaže kandidate za izbore.

Nije loše podsetiti na jednu zdravorazumsku stvar: nijedna vlada na svetu ne može opstati trideset godina bez većinske podrške naroda, posebno ne u kontekstu latentnog rata sa Sjedinjenim Američkim Državama. Verujem da je američka diplomatija bila vrlo lucidna po tom pitanju. Ako uzmemo na primer memorandum šefa[2] Američke interesne sekcije za Havanu iz 2009, videćemo da on ističe popularnost kubanske vlade među radnim klasama i studentima i studentkinjama.

 

Read More

Translate »