19 maj

Saša Hrnjez – Ni levo ni desno, a kuda?! Revizionizmi i bezvizionizmi ‘trećeg puta’

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar       

NI LEVO, NI DESNO, A KUDA?!
– REVIZIONIZMI I BEZVIZIONIZMI “TREĆEG PUTA” –

 

U čuvenom govoru na 7. Kongresu III Internacionale 1935. godine Georgi Dimitrov je definisao tada vladajući fašizam kao “otvorenu terorističku diktaturu najreakcionarnijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala” i kao “najsvirepiji napad kapitala na masu radnog naroda, razuzdani šovinizam i predatorski rat, fanatičnu reakciju i kontrarevoluciju, najopasnijeg neprijatelja radničke klase i celog radnog naroda”[1]. Ove kvalifikacije međutim ne razjašnjavaju dovoljno način na koji je fašizam došao na vlast, a pogotovo njegove najranije forme koje su se borile za hegemoniju u radnim masama. Doduše i sam Dimitrov u pomenutom govoru se osvrće na pitanje dolaska fašizma na vlast, ukazujući na to da taj put do vlasti može da zadobije različite forme u zavisnosti od specifičnosti zemlje, njenih istorijskih, društvenih i ekonomskih uslova. Na putu do vlasti fašizam se predstavlja kao spasilac radničkih masa i naroda, koristeći se antikapitalističkom demagogijom i apelujući na osećaj pravde, te koristeći se ogorčenošću naroda protiv “pljačkaške buržoazije, banaka, kartela i finansijskih magnata”. Fašizam izlazi pred narod sa zahtevom za poštenom i nekorumpiranom vladom impresionirajući mase “vatrenošću svojih napada na buržoaske vlade i nepomirljivim stavom prema starim buržoaskih partijama”.

Da bismo shvatili ovaj inicijalni karakter fašizma potrebno je vratiti se samom početku, dakle u Italiju u godine neposredno posle Prvog svetskog rata. Rat se pokazao od velike koristi po italijansku industrijsku buržoaziju koja je iz njega izašla osnažena i sa visokim profitima. Na istoj strani su se našli i mnogi veleposednici kao i sloj poljoprivrednika koji se naglo obogatio u tim godinama. Sa druge strane mase radnika, seljaka i gradske sitne buržoazije tražile su korenite promene u društvu. Na prvim posleratnim izborima novembra 1919. sa 32% osvojenih glasova pobedu odnosi Socijalistička partija, a u parlament ulazi 156 socijalističkih poslanika. Radnički pokret jača, sve učestaliji su štrajkovi, protesti i okupacije fabrika što će kulminirati u takozvanom Biennio rosso (crvenom dvogodištu) 1919-1920. Vladajuća klasa, sa jedne strane osokoljena “ratnim uspesima”, a sa druge strane ugrožena sve većim nezadovoljstvom u narodu kao i radničkim samoorganizovanjem, bila je odlučna u tome da zada smrtni udarac bilo kakvim revolucionarnim pomeranjima “od dole”. Saveznika je našla u fašističkim redovima.

Read More

Share
10 maj

Uvodna Reč – Stvar 8

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar                                                          

English version below

UVODNA REČ

Mnogi analitičari su u proteklih nekoliko godina došli do zaključka da je ekonomska kriza, koja je postala najočiglednija 2008. godine, rezultirala ojačanjem pokreta i partija koji se mogu označiti kao „ekstremno/radikalno desničarski“, „neofašistički“ ili „postfašistički“. Primeri su bili mnogobrojni i odnosili su se na celu Evropu, od britanskog UKIPA-a do Kotlebine Narodne partije, od francuskog Nacionalnog fronta do Andresa Breivika i mađarskog Jobbika. Sa aspekta leve teorije, simultanost intenziviranja ekonomske krize i rast pomenutih političkih organizacija nije bila slučajna. U tom segmentu, mnogim teoretičarima je bilo samorazumljivo da se napravi paralela između strukturalne krize kapitalizma & nastanka fašističkih/nacističkih pokreta u prvom delu 20. veka i današnjih tendencija, kao da se istorija ponavlja. Ipak, postavlja se pitanje ne treba li naglašavati i suštinske razlike između njih. Nisu li se raniji, polufeudalni ili poluaristokratski kapitalizmi u mnogome razlikovali od savremenog, kasnog kapitalizma? Ne razlikuje li se današnja politička konstelacija u velikoj meri od one epohe u kojoj je klasični radnički pokret (i njegovo navodno otelovljenje u Sovjetskom savezu) predstavljao neprijatelja br. 1? Nadalje, nema li značajnih razlika između nekadašnjeg antisemitizma i današnje islamofobije? Zadatak levih teorija je da pruže otpor isuviše jednostavnim analizama.

Stvar broj 8 

Read More

Share
18 feb

Stéfanie Prezioso, IL N'EST PAS POSSIBLE DE COMPRENDRE LE PASSÉ SANS RECOURIR AU PRÉSENT

 IL N'EST PAS POSSIBLE DE COMPRENDRE LE PASSÉ SANS RECOURIR AU PRÉSENT

Entretien avec Stéfanie Prezioso[1]

 

Maja Solar: En tant qu'historienne vous traitez principalement de sujets historiques « politiquement sensibles », prenant souvent en compte une perspective de classe (fascisme, anti-fascisme, totalitarisme, Histoire du mouvement ouvrier, immigration, exil politique …) Que pensez-vous de la relation entre Histoire et politique / idéologie ? Pensez-vous qu'une position de « neutralité axiologique » soit possible dans la science historique ? Chaque interprétation historique n'implique-t-elle pas nécessairement une prise de position particulière (idéologique, politique…) ?

Stéfanie Prezioso: A mon sens, une position de « neutralité axiologique » n’a pas de sens dans la science historique. Comme vous le savez, l’historien ne se contente pas de dire des « faits » mais vise à les interpréter, à leur donner sens, à partir de là il ne peut plus être « axiologiquement neutre ». Il me semble que ce statement a plus que jamais besoin d’être réitéré, face à celles et ceux qui ont patiemment construit, pour le dire avec l’historien italien Gabriele Turi, « l’hégémonie culturelle de la droite », en la fondant tout au long des années 1980 et 1990 jusqu’au tournant du 21e siècle, sur la « négation » de l’existence même d’une « culture de droite distincte et spécifique ». Cette profession de foi d’une « neutralité revendiquée » a été relayée par les grands médias et elle apparaît aujourd’hui comme une évidence longtemps ignorée parce que frappée au coin du bon sens.

Mais poussons le raisonnement à l’absurde, même si cette « neutralité » existait quel intérêt aurait-elle ? N’imposerait-elle pas à « l’intellectuel » de s’extraire du monde dans lequel il vit et des débats dans lesquels, qu’il le veuille ou non, il est pris ? Comment alors pourrait-il comprendre le passé sans se pencher sur le présent, pour reprendre l’une des idées défendues par l’historien français Marc Bloch, résistant mort fusillé par les forces d’occupation allemandes en France ?  L’historien est inscrit dans la cité et dans son temps; l’histoire est donc toujours contemporaine comme l’écrivait Benedetto Croce. Cela implique concrètement que les questions éthico-culturelles qui sont posées à l’historien demeurent : celle de la recherche de la « vérité », fondée sur l’administration de la preuve mais aussi sur la conscience du temps qui sépare le temps présent de la recherche du passé de l’objet. Cela veut dire aussi que le positionnement éthique (son amour du métier si vous voulez) de l’historien doit le conduire à se remettre continuellement en discussion en prenant en compte non seulement la découverte de nouveaux documents mais aussi les « nouvelles » manières de les analyser en fonction de la pluralité des interprétations sur lesquels l’analyse du passé s’est fondée au cours du temps. C’est seulement en se fondant sur cette nécessité éthico-culturelle que les historiens critiques peuvent mener le combat de l’histoire au présent.

Read More

Share
29 jan

Djordje Hristov – Fascism in the Works of Deleuze and Guattari

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Đorđe Hristov

FASCISM IN THE WORKS OF DELEUZE AND GUATTARI

 

1.The concept of fascism

The following text represents a collection of extracts from my PhD on Deleuze’s and Hegel’s concept of the State. These parts of my thesis present Deleuze’s and Guattari’s difference between fascism, on the one hand, and permanent revolution, on the other. These two concepts relate to two distinct relationships between desiring-production and social production.

Desiring-production signifies the synthesis of both material and conscious-unconscious phenomenal productive capacity of life. Social production, on the other hand, signifies the social organization of this capacity, i.e. its subjection to pre-determined social aims and goals. The relationship between these two forms of production presents us with a complex interplay: desiring-production (or desire) is always already social production. However, social production always also represents a reduction of desiring-production. The reason for this reduction is the fact that productive capacity of life in general, when subjected to socially sanctioned aims and goals (e.g. capital) loses its main qualification of being undetermined by any purpose. Desire is, in other words, without purpose.

Read More

Share
13 jan

Maja Solar i Ivan Radenković – Delirijum “antikapitalizma” u nacizmu

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

 

Maja Solar i Ivan Radenković

DELIRIJUM ‘’ANTIKAPITALIZMA’’ U NACIZMU

’U ekonomskom polju je naš program oponirao kako marksizmu tako i kapitalizmu. Mi smo predvideli novi ekvilibrijum na osnovu državnog feudalizma (…) Rekonstrukcija, onako kako smo je zamišljali, može jedino biti moguća na osnovu novog poretka koji bi ponovo uspostavio harmoniju između kapitala i rada kao i između individue i zajednice’’ 

Otto Strasser, Hitler and I

 

Oto Štraser, jedan od braće Štraser kojeg Nolte naziva ‘‘socijalistom’’ (Nolte 1990: 321), se u literaturi uobičajeno pojavljuje kao ‘’antikapitalistička’’ figura levog krila hitlerovske Nacional-socijalističke radničke partije (NSDAP). Bio je pravni savetnik velikog nemačkog industrijskog koncerna, a posle osnivač i urednik u izdavačkoj kući Kampfverlag. Zalagao se za ‘’socijalizam’’ i za nacionalizaciju teške industrije. Ovaj tekst otpočinje Štraserovim citatom upravo zbog toga što su braća Štraser predstavljala amblem ‘’antikapitalističke’’ priče u nacističkoj Nemačkoj. Kako se o sprezi fašizma i socijalizma ne prestaje govoriti ni dan danas, čini se da nije suvišno rekonstruisati istorijsku nacističku konstelaciju i ponovo propitati njen tzv. antikapitalizam. Postavlja se pitanje o kakvom se ‘’antikapitalizmu’’ ovde radi? Da li uopšte možemo govoriti o antikapitalizmu u slučaju nemačkog nacizma ili ovo desničarsko korišćenje vokabulara levice ima neku drugu funkciju?

 

Adolf Hitler i Gustav Krupp Von Bohlen, nemački industrijalac

Read More

Share
Translate »