29 apr

Marina Savić, NOT TODAY, SATAN

tekst je napisan juna 2019. godine

Marina Savić

NOT TODAY, SATAN

 

Veštice u narodnoj, a zatim i u popularnoj kulturi odavno figuriraju kao onaj subverzivni element koji je služio ne bi li se što upečatljivije i slikovitije prikazala pervertirana i zastrašujuća slika žene – bilo to one koje odbijaju servilnost, one koje ne zadovoljavaju date društvene obrasce ili koje ih na ma koji način preispituju. To su one žene, iz bajki poznate kao otuđene zlice, koje vrebaju na ivicama šuma i navode lakomislene i lakome na pogrešan put. Ponekad iz taštine i ljubomore otruju nevino čeljade ili ga barem prokunu večnim snom, u najblažem slučaju eventualno proreknu zlu sreću i još goru kob. Ali otkud onda toliko sadržaja koji govore suprotno?

Premda započeta kasnih šezdesetih godina dvadesetog veka, a inspirisana new age pokretom, tradicija novog, progresivnog fenomena pop kulture, koji uzima do sada satanizovanu sliku veštice i preinačuje je u primer pozitivne prakse, posledica je duge feminističke borbe, ali na žalost i uvida tržišta u mogućnost eksploatacije novonastale inverzije. Prvi primeri uključuju američku seriju Bewitched iz 1964. godine, u kojoj protagonistkinja, domaćica iz predgrađa koristi svoje magijske sposobnosti ne bi li na što lakši način potpomogla svoje domaćinstvo i brinula o svima u njemu, zatim i nešto radikalniju Sabrinu, tinejdž vešticu, koja nastaje kao adaptacija tada veoma popularnog strip formata. Koincidirajući dalje sa trećim talasom feminizma, ali i novootkrivenim masmedijskim trendom oličenim u hiperprodukciji TV sadržaja koji prepoznaje bremenitost ovog tropa, devedesete godine XX veka donose novi talas pozitivnih veštica u popularnoj kulturi. Igrajući na tankoj liniji između fine, lokalne devojke i njenog mračnijeg, slobodnijeg alter ega, pojavljuju se barem tri popularne –  Charmed (kod nas prevedene kao Čari), Buffy the vampire slayer (Bafi ubica vampira) i konačno  već pomenuta Sabrina teenage witch koja je debitovala kao tv serija 1996. godine. Iako u svom inherentnom narativu različite, one nude isti model samosvesne i jake adoslescentkinje, koja kroz savez sa onostranim silama „večito stremi zlu, a večito tvori dobro.“ Slična je situacija i danas, kada u nepunih godinu dana, dolazi do nove ekspanzije ove teme kroz remake Arđentove Suspirije, kao i dva reboota iz 90ih (Charmed i Sabrina the teenage witch), doduše u novom, osavremenjom i politizovanom ruhu.

Nova verzija Sabrinih jezivih avantura i adaptacija istoimenog stripa Archie comicsa u produkciji sve glomaznijeg Netflixa,  u potpunosti prati duh svog vremena oličen u liberalno-feminističkom #metoo pokretu. Duboko politizovna, ali u određenom smislu i smela u svojim tvrdnjama, priča prati Sabrinu, koja će na veče svog šesnaestog rođendana morati da izabere „između dva sveta: veštičjeg sveta njene porodice i profanog sveta njenih prijatelja“. Dolazeći iz visoko rangirane porodice među svojim satanističkim redovima, a ipak obeležena žigom smrtne majke, prestupom koji se među mračnim redovima ne oprašta tako lako, Sabrina mora da se obeća na lojalnost Luciferu da bi zadržala svoje natprirodne moći , pored toga što mora da vodi računa o svojim ocenama u lokalnoj školi, raskidajući pri tom veze sa svim ljudskim aspektima svog života. U mnogo čemu, ona je obična mlada žena koja pokušava da na što bezbolniji i lepši način proživi svoje tinejdžerske godine, prvu ljubav i nesuglasice sa vršnjacima, dok je s druge strane veštica u nastajanju, naslednica porodice odanih satanista oličenih u dve tetke Hilde i Zelde, koje razmatraju da li će za nedeljni ručak peći standardno pile, ili pak decu.

Read More

Share
29 apr

Lazar Petković, KAKO ĆEMO SA SMRĆU?

tekst je napisan oktobra 2019. godine

Lazar Petković

KAKO ĆEMO SA SMRĆU?

 

Koliko često čujemo da je poznanik/ca, prijatelj/ica ili neko koga ne poznajemo hospitalizovan/a neposredno nakon smrti člana porodice ili bliske osobe, najčešće zbog simptoma koji obuhvataju napade panike, srčane probleme i slično? Ovo ponekad vodi pregledu psihijatra koji preporučuje određenu psihoterapiju, koja može trajati jako dugo, čak godinama… Barem za one koji sebi mogu priuštiti psihoterapeuta. Ostali dobijaju lekove koji ih umrtvljuju i prepušteni su suočavanju sa smrću kako znaju i umeju. Počev od organizacije samih rituala i neophodnih praksi oko smrti (sahrane, ako je reč o religioznim pojedincima/kama onda i organizacije sveštenika, raščišćavanja i reorganizacije prostora preminulog/e, raspodele vlasništva, eventualnih selidbi…) pa sve do emotivnog rada u vezi sa smrću, očito je da se ljudi u gubitku bliskih osoba suočavaju sa čitavim nizom problema i da je to često naprosto preteško za njih. Problemi vezani za ne-mirenje ili mirenje sa smrću bliske osobe se tako najčešće prepuštaju individualnom snalaženju. Oni koji se ne snađu – jer niti imaju materijalnih sredstava, niti imaju znanja o praksama vezanih za smrt, a često ni običajne i religijske smernice koje bi to snalaženje olakšali – mogu biti stigmatizirani kao „pshihički labilni“ ili „slabi“. Kao da se smrt tiče samo njih kao individua, kao da su smrt, gubitak i žaljenje samo individualne stvari…

Postoji literatura i mnoštvo opcija koje problem suočavanja sa smrću adresiraju na individualnom planu: imamo psihologe, psihoterapeute, self-help programe, u najboljem slučaju savetovališta u okviru firmi, koji na različite načine pokušavaju da razreše ove probleme. Jedna stvar im je zajednička – svaki pristup nas poziva da se sa gubitkom bliske osobe suočimo na ličnom planu; pomoć je tu (ako uopšte jeste) da nam pokaže način na koji ćemo prevazići ove probleme kao pojedici/ke, bez uzimanja u obzir različitih klasnih i drugih pozicija individua. Treba pre svega ukazati na to da je odlazak kod psihoterapeuta i sama psihoterapija nešto što je najvećem delu stanovništva nedostupno, čak i kada bismo pretpostavili potpunu uspešnost u rešenju problema koje imamo. U svakom, slučaju, smrt se sve više pretpostavlja kao potpuno individualna stvar, kolektiva se ona uglavnom ne tiče – osim u slučaju zarade (pogrebna društva, sveštenici…) i eventualnog spektakla (pravljenja od smrti senzacije kroz televizijske priloge, emisije, novine i slično), što uglavnom važi za smrti poznatih ličnosti ili za potresne priče o smrtima koje se poput ovih mogu dobro prodati.

No, je li uvek bilo tako? Da li se suočavanju sa smrću bliskih osoba uvek pristupalo iz ove individualističke perspektive? Jesu li baš svi istinski kolektivni aspekti smrti nestali? Je li u našoj individualističkoj kulturi legitimno postaviti pitanje o ovom kolektivnom okviru? Možemo li ga naći negde drugde, a ne samo u običajnostima i religijama kako je to pretežno bivalo kroz istoriju? Nije li smrt nešto najneminovnije sa čime se ljudsko društvo suočava? Nije li nam stoga potrebna i jedna istinska politika smrti?

Vladimir Veličković, Gavran

Read More

Share
29 apr

Vesna Vojvodić, ŽENSKA I KLASNA BORBA U „NAPULJSKOJ TETRALOGIJI“

tekst je napisan juna 2019. godine

Vesna Vojvodić

ŽENSKA I KLASNA BORBA

U „NAPULJSKOJ TETRALOGIJI“

 

U eri hiperprodukcije često se sreću slični autori/ke, postupci i obrađivane teme, a malo šta čitatelja/ku može da izbaci iz učmalosti već viđenog. Čitanje dela Elene Ferante, nasuprot tome, može da se koncipira kao iskustvo potpune sinestezije: iskustvo koje proizilazi iz samog teksta, ali se preklapa i sa životnim/čitateljskim iskustvom recipijenta/kinje.

Napuljsku tetralogiju Elene Ferante čine četiri knjige: „Moja genijalna prijateljica“, „Priča o novom prezimenu“, „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju“ i „Priča o izgubljenoj devojčici“. Ovaj roman u nastavcima postao je svetski fenomen, gotovo neobjašnjivo književno čudo anonimne autorke.

O Eleni Ferante, koja piše pod pseudonimom, ne zna se gotovo ništa. Već ta činjenica da autorka odabira anonimnost, kao svoj književni „identitet“, predstavlja šamar u lice kulturi narcisoidnosti, samopromocije i kultova ličnosti, ali se takav postupak ispostavio kao još jedan od razloga njene popularnosti.

Tetralogija je nekoliko godina stajala na policama knjižara neotkrivena i zanemarena, sa užasno urađenim koricama jeftinog dizajna, a onda je postala maltene obavezan deo literature svih onih koji cene književnost. Bitan faktor Elenine popularnosti svakako je činjenica da je njeno delo prvobitno bilo spakovano u neugledne korice trećerazrednih ljubavnih romana. Zahvaljujući tome, delo je doprelo do ogromnog broja čitalačke publike: mase običnih čitalaca/teljki, a ne samo obrazovane manjine iz književnih krugova. Ironično je da nešto tako naizgled trivijalno, kao što su korice knjige – koje se inače brižljivo osmišljavaju upravo radi „marketinškog uticaja“ – upućuje na autorku koja se odrekla marketinške slave. Anonimna osoba (ili skup više osoba) pod pseudonimom „Ferante“ je mislila da će knjiga naći svoj put do publike pre svega zbog sadržaja, dakle bez pratećeg agresivnog marketinga. I bila je u pravu. Tetralogija je prevedena na 42 jezika, a mogućnost njenog iščitavanja i reinterpretacije je nepresušna.

Čitanje „Napuljske tetralogije“ je i užitak u književnom tekstu i, istovremeno, studiozna analiza ženskog prijateljstva. Ovo prijateljstvo je uokvireno patrijarhalnim stegama i odnosima mizoginije – koje prete da razore jedno od najvažnijih formi odnosa za ljudsko biće – kao i klasnim odnosima. Delo je očito bilo nemoguće napisati bez jasne strukturne podloge, te se ni svi nijansirani odnosi ne mogu adekvatno razložiti i dekonstruisati ako se ne uzme u obzir čitav sistem koji određuje karaktere i naraciju romana. Ovo često u analizama tetralogije nedostaje: izostavlja se perspektiva celine društvenih odnosa, te se u radovima populističke prirode o pojedinačnim fenomenima u knjizi piše jednodimenzionalno, a tetralogija se takvim pristupom trivijalizuje, banalizuje i obesmišljava.

Read More

Share
29 apr

Vladimir Milenković, Prećutani imperijalizam: o dezorijentaciji levice u međunarodnim odnosima

tekst je napisan oktobra 2019. godine

Vladimir Bagzi Milenković

Prećutani imperijalizam: o dezorijentaciji levice

u međunarodnim odnosima

 

Teorije imperijalizma su se u jednom trenutku činile prevaziđenim. Konceptualizacije V. I. Lenjina i Roze Luksemburg – prema kojima rastući rivaliteti među monopolizovanim kapitalom u sprezi sa militarizovanom nacionalnom državom vode sukobe globalnih razmera oko raspodele kolonijalnih resursa – u svetu nakon 1945. su prestale da pružaju sigurne orijentire. U opštem rastu produktivnosti nakon Drugog svetskog rata, Sjedinjene Američke Države se ističu kao neprikosnovena vojna i privredna sila u kapitalističkom svetu, natkriljujući time stare rivalitete evropskih sila, dok je proces dekolonizacije iznedrio niz novih država na globalnom jugu koje postaju poprište ideološke borbe između istočnog i zapadnog bloka. Na poprištu hladnoratovske bitke za političku i ekonomsku hegemoniju nad postkolonijalnim svetom razvijaju se ideologije međunarodne saradnje, ekonomskog razvoja i međunarodne pomoći. Ove ideologije se na globalnom jugu uspostavljaju kao kontrapunkt levim teorijama imperijalizma, kakve su u posleratnom periodu razvili Pol Baran, Pol Svizi, Hari Magdof i drugi.

Sa padom Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka, liberalni ideološki konsenzus u naletu optimizma projektuje predstave prema kojima će svet – revolucionisanjem sredstava komunikacije i transporta, te oslobođen militarističkih rivalstava velikih sila – postati otvoren za sve veći protok međunarodne trgovine i kulturalne razmene. Prema ovim trijumfalističkim ideologijama, sa opštom demilitarizacijom sveta koja bi trebala da usledi nakon spuštanja gvozdene zavese, granice će se otvoriti prema nesmetanom protoku roba i stanovništva, te će čitav svet zahvatiti jedan novi talas modernizacije u kojem će nacionalne države svoj politički i pravni okvir modelovati prema zahtevima liberalne demokratije i slobodnog tržišta. Proboj kapitala na globalni jug trebalo bi da obezbedi ubrzanu industrijalizaciju i opšti privredni rast društava, te da niveliše globalne nejednakosti u pravcu prema ravnopravnoj međunarodnoj tržišnoj utakmici, kao tobožnjim optimalnim uslovima za funkcionisanje kapitalizma na svetskoj razini. Kapitalizam, preležavši dečije bolesti kolonijalnog potčinjavanja i imperijalističkih ratova, sada konačno dobija svoj istinski human lik – džefersonovsku univerzalizaciju američkog tipa demokratije i tržišnog kapitalizma – Pax Americana.  

Read More

Share
29 apr

Aleksandar Subotić, SEKS BEZ ZAKONA I MOĆ BEZ KRALJA

Aleksandar Subotić

SEKS BEZ ZAKONA I MOĆ BEZ KRALJA

Crtice o političkoj ljubavi

 

„Druga smrt“ (biblijski termin koji je Lakan elaborirao u vezi sa smrću Antigone) nije smrt tela nego smrt imena. U svom smrtnom času telo bi, ukoliko bi ga uopšte bilo moguće odvojiti od imena, umiralo za sebe – u tom se smislu kaže da svako umire sam, iako ne znamo „da li se bol života završava u kamenu“ (Lacan, Ethics of Psychoanalisis). Ime, pak, uvek umire ili preživljava za druge, za društvo u čijem simboličkom poretku zauzimamo svoje sigurno/nesigurno mesto. Ali i samo društvo koje je nemi svedok naše druge smrti može umreti. Zar nismo videli i pre konačne smrti real-socijalizma XX veka mnoge primere „druge smrti“? Zar nismo bili svedoci urušavanja Sovjetskog Saveza u okviru kog su se odvijale druge smrti mnogih velikana revolucije čija su imena lako brisana iz zvanične istorije a likovi strugani sa fotografija, koji su olako isključivani iz postojanja a potom i vaskrsavani kroz rehabilitaciju?

Ima li u istoriji nade u ikakvu postojanu pravdu? U skladu sa upozorenjem Valtera Benjamina: „Sposobnošću da iz prošlosti raspiri iskru nade obdaren je samo onaj istoričar koji je prožet svešću da ni mrtvi neće biti sigurni pred neprijateljem, ako pobedi. A taj neprijatelj nije prestao da pobeđuje“. (Valter Benjamin, Istorijsko-filozofske teze)

Takođe, zar je danas malo priče o smrtnoj opasnosti po život društva slobodnog tržišta, sa epicentrom u SAD-u? Tokom hladnog rata ona je dolazila od sovjeta, pa zatim u makartijevskoj eri od domaćih komunista, potom preko islamista, ISIS-a, izbeglica, da bi se krug opet zatvorio sa Rusima koji se prave da više nisu sovjeti? Strah se uvukao u srce „slobodnog sveta“, baš kako je nekada Franci Blašković pevao o sadašnjem papi emeritusu „Bješe li ga strah od Krista? Od Židova? Komunista?“

U procesu legitimizacije surovog neoliberalizma, sama meritokratija više ne može da opravda sistem u kom se iz mora siromašnih uzdižu jahte tek nekolicine bogatih. Da bi siromasi, te oni kojima preti siromaštvo, i dalje poslušno održavali bogataše na površini, neophodan je strah. U globalnom kapitalizmu „neprijatelj je među nama“, on više ne vreba sa druge strane gvozdene zavese. On više nije iz nekog drugog sistema, već je, slično Jevrejinu u predratnoj Evropi, heteronomni element našeg sistema. Zapravo, on je alergija u našem sistemu. Reč alergija etimološki potiče od grčke reči alos (ἄλλος), Drugi. Neprijatelj je dakle Drugi. Jevanđelje kaže „ljubite neprijatelje svoje“. U svetlu ovoga što smo rekli, to znači volite ne svoju repliku, već Drugog, i onome što vam je najdalje budite bližnji, jer i u nama je stranac. To je novozavetno raskrivanje starozavetne zapovesti „ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe.“

Telo i društvo – izvorišta bola i zadovoljstva; zadovoljstva u bolu, bola kao zadovoljstva; sex and violence, lično kao političko, ljubav kao politika: ima li tu mesta za politiku kao ljubav? Ima li mesta za solidarnost?

 

Read More

Share
14 mar

Ivan Radenković: “Čitava sfera socijalnih usluga mora da bude izuzeta iz tržišnih pravila” 

Prenosimo intervju sa našim Ivanom Radenkovićem za SlobodniFilozofski portal na temu komercijalizacije i privatizacije apotekarskog sektora. Intervju je iz 2017. a delovi intervjua su prikazani u prilogu o zdravstvu dvadeset i četvrte epizode edukativno-mozaične emisije „Promjena okvira“, emitirane 6.12.2017. na TV Istra te uskoro dostupne na SkriptaTV

Privatnom apotekarskom sektoru 2013. je zakonski omogućeno da sklapa ugovore sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, nabavlja lekove preko centralizovanog tendera te izdaje lekove na recept, što je umnogome smanjilo prihode državnim apotekama

Srbija, kao i većina država u regionu, sprovodi konzervativnu fiskalnu politiku koja ima jedino stabilizacionu funkciju, izostavljajući razvojnu i distributivnu funkciju s liste prioriteta

Ako profitna funkcija teži da putem novca i razmenske vrednosti u potpunosti posreduje sve segmente društvenog tela i društvenih procesa, uključivo i međuljudske odnose, onda se pokušaj da se misli integracija socijalnih funkcija u okviru kapitalizma svodi na fetišizaciju


Read More

Share
Translate »