23 apr

Andrea Jovanović, ’ZBOG SEBE I SVOJIH DRUGOVA’

Tekst je izvorno objavljen na sajtu magazina "MILICA"

Andrea Jovanović

’ZBOG SEBE I SVOJIH DRUGOVA’

PROTESTI „PROTIV DIKTATURE“ 2017

 

Počevši od trećeg aprila, svakog dana učesnici protesta na ulicima traže ostavke, kritikuju medijsku scenu Srbije i zahtevaju bolje socijalne uslove života.

Počelo je u Beogradu, neočekivano i prebrzo da bi se isprva shvatilo šta se uopšte događa. Uskoro se proširilo i u druge gradove širom Srbije, manje ili više spontano, manje ili više uspešno. Znam da sam u noći drugog na treći april kao pokisla pratila brojanje glasova online i da su društvene mreže ocrtavale slična iskustva. Kada sam dobila poziv na prvi protest „Protiv diktature“, nisam ga doživela ozbiljno, delovao mi je kao prost izliv nezadovoljstva koji neće prerasti u nešto više. „Kapisla je svakako bila Vučićeva pobeda na izborima, mislim da nije bilo toliko bitno čak ni da li je varao ili nije, koliko su se ljudi žalili na autoritarnu vladavinu. Možda i bez direktnog varanja, osećali smo se prevareno. Rešio sam da odem sutradan i izvidim situaciju, nisam ništa veliko očekivao od protesta“, navodi A.R, student iz Beograda i učesnik protesta.

Svi smo se prevarili. Protest je bio neprijavljen, bez plana, bez organizacije. Prva ruta nastaje potpuno slučajno. Tokom ta dva-tri sata, reka ljudi postajala je sve veća kako su se u nju slivali sa strane, od napred, otpozadi. Niko ne može da kaže da li su ti ljudi, mahom mladi, došli sa namerom ili su se jednostavno spontano priključili. Ali, nešto se desilo – i oni su bili tu, i ostaće, u broju koji konstantno varira, do današnjeg dana. „Ako veruješ u promene onda moraš da se za njih boriš. Zato sam tu od početka“, kaže J.B, studentkinja ekonomije u Beogradu. „Priključila sam se protestu 4. aprila, na Dan studenata, prevashodno zbog studentskih pitanja, ali je to u istom danu preraslo u nešto više“, opisuje M.S, apsolventkinja književnosti, dešavanja u Novom Sadu.

Fotografija: Mihajlo Vujasin

Read More

07 apr

OVDE SMO!

Dan četvrti. Neispavani smo, ogluveli od buke, promukli od deranja, zviždanja, skandiranja, ali ne odustajemo. Prethodnu noć smo smišljali parole za transparente i dogovorili se da se nađemo nekoliko sati pre protesta i pokušamo ih ispisati. Nije lako ni dogovaranje, jer ljudi rade, imaju obaveze, neki nisu na fejsbuku, neki nemaju telefon… Ipak uspevamo, imamo ogromnu volju da uradimo sve što je u našoj moći, a zajedno to radimo mnogo lakše i bolje. Nalazimo se kod pijace. Usput pitamo u nekoliko marketa imaju li kartonske kutije koje im ne trebaju, niko nema. Vetar je ovog puta dobrodošao, jer su naleti takvi da raznose smeće po celom gradu, kad eto – bukvalno doletele i kartonske kutije! Kupimo kutije, jurimo bulevarom na sastanak. Okupljamo se. Tu su Kaća, Aleksa, Laza, Leontina, Žarko, Stanko, Saša, Ivan, Maja, stiže Tamara kao pojačanje iz Beograda, stiže Vladimir direktno sa faksa. Idemo u stan Aleksinog prijatelja, imamo kartone, papire, selotejpe, markere i vrlo malo vremena. Zauzeli smo pod dnevne sobe, zbijeni i sretni. Odmah delimo zadatke, sklapamo materijale, ispisujemo neke od parola i vredno radimo. Prelepo je kako ljudi brzo postaju solidarni u ovakvim situacijama i koliko se sve uvrežene podele rada ruše – nema podele posla po principu gazda-radnik, muškarac-žena i slično. Neki seku karton, spajaju komade, prekrajaju, lepe bele papire, heftaju; neki pišu parole; nekoliko njih zajedno boji i podebljava slova. Kao dobro organizirana košnica smo. Usredsređujemo se i na to da preoznačimo i preusmerimo parolu koja se čula prethodnih dana, „Vučiću pederu“, pa ispisujemo i parolu „Vučiću Šrederu“. Stižemo da uradimo petnaest transparenta („Zdravstvo nije ni SMS ni SNS“, „Ako ima za kampanju ima i za nas“, „Nisam glasala, eksploatišu me i nedeljom“, „eM Me Foliraš em me NATO prisiljavaš“, „Neću da budem jeftina radna snaga“, „Vratićemo oteto“, „Fabrike za radnike“, „Smrt kapitalizmu“, „Hoću stan, neću sendvič“, „Smrt kapitalizmu“, „Vrati i moje knjige. Šešelj“, „Vučiću Šrederu“, „'Srbija' nije privatna firma“, „Štrajk, blokada, sabotaža“, „Uđimo u Vučića. EU“) i već jurimo ka pijaci, kod „kurala“. Usput nas prolaznice i prolaznici koji vide transparente bodre i podržavaju, jedna žena viče „svaka vam čast!“, taksista pita „gde je okupljanje?“.

Stižemo na vreme, Tamara je u neverici jer je malo ljudi, mnogo manje nego u Beogradu. Uveravamo je da je ovo za Novi Sad, u kojem se retko događaju protesti, odlično i da će ljudi sigurno biti sve više. Ljudi pristižu. Tu su i neumorni bubnjari koji nam daju ritam. Ivan drži govor u kojem govori zašto je tu. Razloga zašto ljudi u Srbiji danima protestvuju na ulicama je mnogo, on podseća na neke. Nabraja razloge zbog kojih radnice i radnici, nezaposleni, penzionerke i penzioneri, studentkinje i studenti u ovoj državi pate. Adresira sve nas koji NISMO GLASALI ZA VUČIĆA (svejedno da li smo glasali za nekog drugog ili nismo glasali), završava sa ŽIVEO NAROD, DOLE DIKTATURA!

 

Read More

28 mar

Ivan Radenković, FOREIGN DIRECT INVESTMENTS IN SERBIA

Finally, we have the first research on foreign direct investments (FDIs) in Serbia from the left-wing perspective – Rosa Luxemburg Stiftung's publication

Ivan Radenković analyzes the macroeconomic position of Serbia in Southeast Europe and the socio-economic consequences of Serbia’s integration into transnational production circuits. FDIs have a very preponderant role in the economy, especially in developing and undeveloped countries (in favor of developed countries) where they are still recommended as a magic wand for economic development and growth. But if we pay attention to the actual impact of FDIs on Serbia’s balance of payments, employment level, overall monetary stability and – indirectly – on rising external debt, we can see that the FDIs are means of maintaining international inequality and a greater impoverishment of Serbia. The author also demystifies the mechanism of GDP and shows that the reality is quite different from statistical acrobatics. Contrary to the hegemonic (and irksome) narrative, which states that FDIs will lead to growth and socio-economic development in developing countries, a big chunk of capital invested by transnational companies is constantly returning to the developed world in the form of increased profits. Working classes in the developed world are experiencing wage stagnation due to the extensive exporting of capital, while working classes from undeveloped and developing countries are experiencing super-exploitation, receiving extremely low wages. Serbia is by no means excluded from this global trend in exploitation. Following this, the research questions the narrative presented by the Serbian government and international financial and trade institutions, in contrast arguing that FDIs prove to be a mechanism for the long-term entrenchment of economic dependency reserved for poor countries.

Read More

28 mar

Ivan Radenković, STRANE DIREKTNE INVESTICIJE U SRBIJI

U izdanju Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe objavljena je publikacija u kojoj Ivan Radenković kritički analizira politiku stranih direktnih investicija u Srbiji.

Poslednjih decenija XX. veka je većina zemalja olabavila restrikcije na strane direktne investicije (SDI), a mnoge zemlje su agresivno započele s politikom poreskih olakšica i subvencija u cilju privlačenja stranog kapitala. Suprotno dominantnom narativu, prema kojem SDI dovode do rasta i društveno-ekonomskog razvoja u zemljama u razvoju, veliki deo kapitala uloženog putem transnacionalnih kompanija vraća se razvijenom svetu u vidu uvećanih profita. Radničke klase razvijenog sveta se, zahvaljujući rastućem izvozu kapitala, suočavaju sa stagnacijom nadnica, dok se radničke klase nerazvijenih zemalja i zemalja u razvoju suočavaju sa supereksploatacijom i ekstremno niskim nadnicama. Srbija nikako nije isključena iz obrasca globalne eksploatacije. U ovoj publikaciji analiziraju se makroekonomski položaj Srbije u jugoistočnoj Evropi i društveno-ekonomske posledice integracije Srbije u međunarodne tokove proizvodnje. Oslanjajući se na makroekonomske podatke, istražuju se navodne prednosti SDI, kao i njihov stvarni uticaj na platni bilans Srbije, nivo zaposlenosti, opštu monetarnu stabilnost i – indirektno – na rast spoljnjeg duga. S obzirom na to, dovodi se u pitanje narativ vlade Srbije i međunarodnih finansijskih i trgovinskih institucija, i argumentuje se stav da su se SDI pokazale kao snažan mehanizam za dugoročno uspostavljanje ekonomske zavisnosti siromašnih zemalja.

Read More

08 mar

Maja Solar, ŽIVOT U EMBRIOCENTRIČNOM DRUŠTVU I NJEGOVA PRIKLJUČENIJA

Izvor: PROLETTER – jugoslovenski portal za umjetnost i društvene odgovore

 

Maja Solar

ŽIVOT U EMBRIOCENTRIČNOM DRUŠTVU

I NJEGOVA PRIKLJUČENIJA

 

Pokazuju video snimke u kojima se embrion prikazuje kao dete sa rukama i glavom, i gde se može videti kako će biti isečen tokom dobrovoljnog prekida trudnoće

Audrey Lebel, Avortement, l’obscurantisme polonais, Le Monde Diplomatique, Novembre 2016

 

Naše društvo obožava embrion. Stavlja ga na pijedestal, beatifikuje ga, uznosi kao najveću vrednost: život. Naše društvo, dakle, obožava život. Isto to društvo seje na sve strane smrt. S jedne strane, obožavaju se fetusi, non stop se drvi kako je život neprocenjiva vrednost, kako su svi životi jednaki, kako svako ima pravo na život bez obzira kakvog će kvaliteta biti. S druge strane, isto to društvo proizvodi život koji se uglavnom, za većinu ljudi, svodi na puko preživljavanje, na život koji više liči na životinjski nego na ljudski i u uslovima koje isti taj život prebrzo vodi u smrt. Društvo je razapeto u aporiji glorifikacije života i istovremene proizvodnje života u sistemu nasilja, ratova, bede, siromaštva i tlačenja. Kakav je to onda život koji društvo toliko sakralizuje? Takozvani goli život. U starogrčkoj misli se ovaj oblik života imenovao pojmom zoe (koji se kao puka činjenica života podjednako odnosio na biljni, životinjski i ljudski život) i potpuno se razlikovao od pojma bios (koji je specifično ljudski život). Zoe je biološki, naturalizovano određen život, bios je društveno, politički mišljen život. Zoe je živo biće, mrda, cirkulira, ima nekakav metabolizam. Bios upućuje na društveno biće koje ima jezik, koje oblikuje političku zajednicu i koje ne živi puki život u smislu preživljavanja, već smislen, dostojanstven i dobar život u društvenoj zajednici. Naše društvo, dakle, obožava jednostavni živući, goli život.

Stoga i ne čudi bujanje pro life (za život) diskursa i pokreta koji agresivno, dušebrižnički i opsednuti spašavanjem „života“ prožimaju naše društvo. I koji u svom moralnom (i moralističkom) univerzumu abortus smatraju ubistvom. Pored moralne i filozofske, pitanje abortusa je ukotvljeno i u pravne, medicinske, populacionističke, ekonomske, političke i druge vode, a u skoro svim poljima proizvodi žučne debate i neslaganja. Ipak abortusa ima i bilo ga je od kako ima ljudske (=političke) zajednice. Ima ga čak i kada se zabranjuje. Pitanje je samo na koji način ga ima i koji od tih načina su rizičniji za one koje koriste različite metode prekida trudnoće.

Pravo na abortus je jedno od najteže izborenih (i ne smetnimo nikad s uma: ne zauvek izborenih!) prava koje su žene vodile u istoriji. Lakše je bilo dobiti pravo glasa i razvoda, nego se izboriti za legalni pristup abortusu. I da ne bude zabune, nisu teškoće prihvatanja prava na abortus dolazile samo sa desne strane. Pitanja seksualnih i reproduktivnih politika su bila mesto razilaženja, oklevanja i mic-po-mic-koraka i na levici.

Read More

08 mar

Andrea Jovanović, NEVOLJA S CRKVOM

Izvor: PROLETTER – jugoslovenski portal za umjetnost i društvene odgovore

Andrea Jovanović

NEVOLJA SA CRKVOM

 

„Rekao je [patrijarh Pavle] da je čedomorstvo? Pa šta on zna o tome. Kiretaža, rađanje… Pa to su ženska posla!“

M.N, 66, Kuršumlija

 

„Konstruktivna kritika“ je jedna od najvećih fikcija na levici u Srbiji, a levica je uzduž i popreko sazdana od fikcija. U večnom hobsovskom stanju rata „svih protiv svih“, na apsolutnim političkim marginama srpskog društva, obitava stotinak levih „aktivista“ i, nešto ređe, „teoretičara“. Narcizam malih razlika ili narcizam malih para, često udruženi u narcizam simboličnog kapitala, ne ostavljaju mnogo mesta za otvoreni razgovor a kamoli kritiku koja se neće završiti progonstvom. Malo iskoračivanje iz seta instant usvojenih vrednosti, zadatih tema i obavezujućih stavova o njima u ovoj samodovoljnoj zajednici ravno je političkom samoubistvu.

Tako Crkva, s velikim „C“, na značajnom delu levice predstavlja jedan od glavnih anatemisanih prostora o kojem se može govoriti jedino kroz etikete „retrogradna“, „patrijarhalna“, „klerofašistička“. Crkva se, kao i brojne druge društvene institucije, na ovim delovima levice shvata kao monolitna, homogena i jednolična zajednica. U kontekstu levog feminizma, najčešće se uzima kao glavni neprijatelj žena, uz dodatak Države s velikim „D“. U poslednje vreme, popularno je ubacivati i Kapitalizam, jasno, s velikim „K“. Pa opet, više od 80% žena u Srbiji se izjašnjavaju kao pripadnice pravoslavne religije i osim ako levica ne planira da radi isključivo s „probranima“, ova činjenica bi trebalo barem nešto da nam kaže.

Pošavši od jednostavne pretpostavke da sve u svetu ima svoju logiku i svoju racionalnost, napisala sam, sada već pola godine star, tekst Žene ni na nebu ni na zemlji. Pokušala sam da otvorim prostor za razumevanje raznovrsnih uloga koje crkva, s malim „c“, ima u svakodnevnom životu vernica iz perspektive njih samih. Taj pristup mi se činio, i danas mi se čini, nužnom početnom tačkom, ali i, simptomatično, pristupom koji je upravo nedostajao raznim feminističkim zbornicima koje sam pročitala na ovu temu.[1] Glas „obične“ žene retko se čuje na našim banketima gde jako često volimo da glasno govorimo baš o njima.

Read More

Translate »