18 Dec

Maja Solar, OD ZEMLJE ZA LJUDE DO ZEMLJE ZA KAPITAL

Tekst je objavljen na sajtu ''Mašina''

 

OD ZEMLJE ZA LJUDE DO ZEMLJE ZA KAPITAL

Maja Solar

 

Priča o zemlji, koju bi ispričao bilo koji ''modernizator'' svog vremena koji se kune u oslobađanje produktivnosti, individualne slobode i ekonomskog progresa koji izviru iz neprikosnovene i maltene svete institucije privatnog vlasništva, mogla bi da ide ovako: jednom davno bili su neki koji su ogradili zajedničku zemlju. Oni su bili nosioci progresa, jer neprivatizovano zemljište je bilo jalovo, neraskrčeno ili ne-toliko-produktivno, baš zato što navodno niko nije imao interesa da ga poboljšava, unapređuje i obrađuje dok nije postalo njegovo, privatno. Bili su naravno i oni koji su se tome protivili, u toj vrsti literature su predstavljani kao kočničari progresa. Svi oblici zajedničkog vlasništva su prikazani kao oblici vlasništva koji koče uvećanje produktivnosti i ne oslobađaju kreativne energije preduzetništva.

U toj priči jedni su, dakle, marljivi, štedljivi i preuduzimljivi, dok su drugi lenji, rastrošni ili naprosto nezainteresovani za poboljšanje zemljišta, a možda se samo nisu prvi dosetili da prigrabe za sebe ono što je bilo zajedničko. Ovi prvi su, navodno, svojim radom, zalaganjem i štedljivošću nagomilali bogatstvo, dok su ovi drugi ostali bez ičega i bili primorani da prodaju vlastitu radnu snagu. I tako je nastao kapitalizam…

Naravno, ako nam nije stalo do ispredanja mitskih priča, onda se moramo okrenuti istoriji i videti da je stvar bila stravično surova. Narativ o prvobitnoj akumulaciji ispričan kao moralna fabula o vrednima i dosetljivima naspram lenjih i nepreduzetnih predstavlja slikovito opravdanje kapitalističkog režima vlasništva. Ali, realna istorija pokazuje da je stvar bila daleko od idile i da je zapečaćena silom, brutalnošću i nezapamćenim nasilnim izvlaštenjem velikog dela stanovništva. Ideolozi svetog prava privatnog vlasništva prikazuju istoriju kapitalizma zasnovanu na vrednoći, radinosti, štedljivosti i povećanju proizvodnosti rada, dok istorija zapisuje ograđivanja, proterivanje, eksproprijaciju stanovništva, pljačkanje i ubijanje, strahovito siromaštvo i glad. Kapitalizam je nastao u krvi i nasilju.

man-digging-potatoes-no-border

Read More

FacebookGoogle+Share
22 Nov

Nada Vidović, VODA KAO JAVNO DOBRO SVIH GRAĐANA

VODA KAO JAVNO DOBRO SVIH GRAĐANA

Nada Vidović

 

Krajem 2002, UN su proglasile vodu „društvenim i kulturnim dobrom“,

a ne „ekonomskom robom“, dok se prema trenutnim politikama dešava upravo suprotno.

 

Najvažniji strateški resurs današnjice je svakako nafta. Zbog nje su se vodili i dalje se vode ratovi. Naučnici  procenjuju da zalihe nafte ima dovoljno za sledećih šezdeset godina. Međutim, svet je suočen sa najvećom do sada zabeleženom krizom snabdevanja vodom. Ujedinjene nacije su upozorile na prognozu da će sredinom 21. veka čak 1,2 milijarde ljudi biti suočeno sa nedostatkom vode[1], jer broj stanovnika planete raste a vodeni resursi su sve manji, stoga stručnjaci pozivaju svet na takozvanu "plavu revoluciju". Najcrnje prognoze, koje iznosi Kevin Votkins, direktor kancelarije Programa UN za razvoj, predviđaju čak i ratove za zalihe pijaće vode.

U studiji Petera Gleicka, suosnivača i direktora Pacifik instituta u Ouklendu, stoji kako se samo od 2010. do 2013. zbog vode u svetu vodio 41 oružani sukob. Jedan u Okeaniji, šest u Aziji, osam u Latinskoj Americi, 11 u Africi i 15 na južnoj hemisferi. Svi ovi sukobi su naizgled bili verski, politički i ekonomski, ali su u suštini bili borba za pijaću vodu.

Problem postaje još veći ako se zna da će većinu žednih i u budućnosti činiti nerazvijene zemlje Trećeg svijeta, posebno one iz područja subtropske Afrike.

Upravo zbog neracionalnog korišćenja vodnih resursa i iskorišćavanja bez ikakvih skrupula prirodnih dobara, čovek je došao u situaciju da nedostatak vode ubija više ljudi na svetu nego ratovi. Tužna istina jest da voda zbog svog značaja nije samo izvor života, nego na žalost i profita. Voda je već postala ne samo  ključni energent nego i oružje za ostvarivanje političkih ciljeva.

nadin tekst slika

Read More

15 Nov

Gabor Balaž, Izveštaj o građanskom ratu

Gabor Balaž

IZVEŠTAJ O GRAĐANSKOM RATU

(Balázs Gábor – rednews.hu, objavljen: 15. jun 2015)

 

„Sens-tu comme un parfum de révolution qui flotte dans l'air?

Par delà les nations, la révolte est planétaire

Ca ne sent pas la rose, non, ça sent plutôt le souffre

De ces moments de l'histoire où la roue tourne jusqu'à t'en couper le souffle”

 

Pravo da vam kažem, u nevolji smo. To je uglavnom jasno i onima koji inače ništa ne primećuju: Islamska država, terorizam, "izbegličko pitanje", neopisiva varvarizacija periferije kapitalističkog poretka, neopisiva varvarizacija centra kapitalističkog poretka, države koje se urušavaju, žrtvovana evropska generacija, prosečni dan jednog kineskog radnika… I, bože gospode, šta ako su ove pojave još i međusobno povezane?

Šta ako je aktuelna kriza kriza valorizacije kapitala, pa ljudski rad, koga je sve manje, stvara sve manje vrednosti, dakle, i sve manje profita – pritom, deluje da će se i rezerve ovog procesa iscrpeti? Ako je poslednji eksperiment namenjen održanju poretka bio neoliberalizam, odnosno uzimanje kredita, to jest “profit koji je podignut pre realizacije"? Ukoliko je rad od sve manje koristi u proizvodnji društvenog bogatstva, što ima za posledicu sve manju mogućnost proizvodnje realnog viška vrednosti koja se zasniva na eksploataciji rada?

Šta ako je treća industrijska revolucija, revolucija mikroelektronike, počev od 1970-ih, učinila ljudski rad u tolikoj meri "nepotrebnim" da za poravnanje više nije sposoban ni jedan kompenzatorski mehanizam? Ukoliko počev od tada poredak robne proizvodnje svoj opstanak ima da zahvali pre svega "fiktivnom kapitalu", to jest novcu koji nije rezultat vrednosti stvorene iskorišćavanjem ljudske radne snage, već špekulacija i kredita, i koji nema drugu osnovu do profita koji će se realizovati u budućnosti (koji je, istina, ogroman, ali čija je karakteristika upravo to da se ne može realizovati)?

Šta ako više ne živimo "cikličnu" krizu kapitalizma ili njegovu krizu "rasta" već kraj jedne istorijske epohe, kada ne možemo znati da li nam budućnost donosi bolji svet, ili eru užasa u kojoj će većina čovečanstva biti beskorisna čak i za eksploataciju, u kojoj većina ljudi postaje "suvišna" (za valorizaciju kapitala)? Ukoliko su neokejnzijanski paketi za "stimulaciju ekonomije", baš kao i mere štednje, nemoćni pred krizom, jer nisu u stanju da "otvore nova radna mesta" : osnovni problem je upravo "kraj rada"?

Periferija kapitalizma se za to vreme survava u totalni varvarizam: zadnji čas je počeo sa padom tzv. "modernizacije sustizanja" negde početkom devedesetih godina. Aktuelni krah na periferiji ujedno signalizira i poslednji neuspeh neoliberalnog eksperimenta (Gadafijeva Libija je možda najtipičniji primer za sve to). Za to vreme kapitalizam hrli napred: prema jednom novom, permanetnom svetskom/građanskom ratu, čiji smisao nije u suočavanju imperijalističkih velesila zarad ponovne podele sveta, već u permanentnom održavanju reda na ruševinama raspadajućih država, zarad održavanja strujanja vrednosti.

U jednom takvom poretku, u kojem niko ne ume da upravlja mašinom koja se otela kontroli.

islam_france

Read More

11 Nov

Ivan Radenković – Fantomsko povećanje penzija u Srbiji

Izvor: Bilten

Vlada u Srbiji je euforično najavila povećanje penzija kao posledicu svojih odlučnih reformi. No decenije “reformi” penzionog sistema, koje su za cilj imale promenu indeksacije na način nepovoljniji za penzionere, učinile su rast penzija nemogućim bez istovremenog smanjenja kupovne moći korisnika penzionog sistema.

Old-People-Wearing-Vegetation-as-Hair-07-634x529

Javnosti se prethodnih par nedelja pronosila vest koja je u odveć poznatom trijumfalističkom tonu srpske vlade najavila povećanje penzija i plata od novembra meseca. Diljem zemlje se kroz sredstva javnog informisanja razlio politički optimizam čija je funkcija bila da retroaktivno legitimiše politiku vlade dajući joj odavno izgubljeni socijalni prefiks, ali i da iznova potvrdi “uspehe” reformi koje vlast sprovodi. Naravno, kao glavni “uspeh” srpske vlade navode se mere koje se tiču fiskalne konsolidacije. Nadasve ciničan karakter izjava premijera Aleksandra Vučića i njegovog ministra finansija Dušana Vujevića o povećanju plata i penzija propraćen je i namernom amnezijom vlasti o vlastitim potezima u tom polju. Uprkos forsiranom optimizmu, tako nužnom za samoreprodukciju aktuelne vlasti, opštenarodno veselje izostaje. Još uvek se ne zna u kom procentu će se izvršiti navodno povećanje, kao i stvarne razmere fiskalnog prostora, ali ovaj dugo najavljivani ustupak biće dopunjem izvesnim povećanjem PDV-a, naplatom akciza na električnu energiju, kao i vraćanjem “ukinute” TV pretplate.

Read More

09 Oct

TKO SE NE BORI ZAJEDNO IZGUBI POJEDINAČNO: SPOZNATI NAŠ POLOŽAJ POD ZVIJEZDAMA, BANKAMA I DRONOVIMA

Izvor: Novosti

Saša Hrnjez i Darko Suvin

TKO SE NE BORI ZAJEDNO IZGUBI POJEDINAČNO: SPOZNATI NAŠ POLOŽAJ POD ZVIJEZDAMA, BANKAMA I DRONOVIMA 

 

Razgovor o jugoslavenskom prostoru povodom knjige Samo jednom se ljubi

 

HRNJEZ: U tvojoj knjizi[1] izvodiš periodizaciju SFR Jugoslavije na četiri perioda. Od pitanja koliko je ova periodizacija empirijski i faktografski tačna možda je bitnije pitanje strateške važnosti periodizacije, odnosno koliko je takva periodizacija način da se socijalistička Jugoslavija posmatra u njenoj istoričnosti i dinamici, dakle ne kao jedan monolitani statički sistem nego kao niz događaja.

 

SUVIN: Držim da je ovo na kraju tvog pitanja točno. Ja se u principu slažem da se SFR ili titoistička Jugoslavija može shvatiti jedino kao niz i ispreplitanje ponekad kontradiktornih događaja a ne kao jedan događaj. Da bi se to uopće moglo historiozofski diskutirati, mi taj slijed moramo pojednostaviti na 5-6 perioda, koji su za mene jasno podijeljeni na uzlazne i silazne – tu podaci govore vrlo glasno. E sad, da li ćeš onaj državni centralizam od 1945. do 1950. zvati jednim periodom ili ne, nije bitno. Međutim i to spada u uzlazni period, od 1944. ili 1943. pa recimo do 1972. Sve su te brojke uslovne i jednostrane: jer, neki procesi su počeli loše hodati mnogo ranije a drugi su se dobro nastavili još i kasnije. Ali moramo o svakom periodu dati nekakav općeniti sud, da bismo uopće mogli misliti o smjeru i toku društvenog razvoja.

Inače, periodizacija je uvijek uslovna i zamršena stvar, zavisi kako valoriziraš i ponderiraš određene faktore koje držiš presudnima. To su ideološko-političke odluke do kojih svako dolazi prema svojim horizontima i vrijednostima. U tom smislu glavni faktori periodizacije uopće nisu faktografija i empirija: ne da one ne postoje, nego da se (kako to zna svaki teoretičar nauke) iz određenog skupa fakata može izvesti koliko god hoćeš teorija, koje će se sve temeljiti na nekima od tih fakata ili na nekim njihovim vidovima.

Naslovna_Darko Suvin

H: To znači da periodizacija Jugoslavije nije bitna samo zbog istoričnog i dinamičkog pogleda koji nju vide kao skup događaja, nego i kao skup kontradiktornih procesa koji su u jednom momentu vukli na ovu pa na onu stranu, i time je na neki način rascepali iznutra.

 

S: Pa jedino tako mi možemo objasniti kraj Jugoslavije. Ja sam počeo tu knjigu da pišem zbog kraja: jer nam je kraj, to jest krah, jedini svima bio jasan. Tu se nešto srušilo u što smo svi mi vjerovali i jednim djelom smo sa dobrim razlogom vjerovali, i to moja generacija. Znaš kako, ili to vjerovatno ne znaš, bila je pjesma «Kud prolaze Skojevci sva se zemlja trese/ od silnoga rada što ga započeše». (Inače to je vrlo interesantna rima, jer moraš mijenjati normalni naglasak, a to se u narodnoj pjesmi može; vrlo je nečista rima i jako interesantan formalni zahvat.) Znaš jedan prijatelj mi je pričao u Beogradu kako mu je njegov otac, koji je bio Skojevac, govorio da je Skoj bio važniji od Partije, na šta sam ja dodao «pa da, zato su ga i raspustili». Skoj su raspustili još prije AFŽ-a, jer je bio opasniji. Mada nije istina da je Skoj bio važniji od Partije, ali je bio udarna oštrica, dok je onaj držak što ga drži bio važniji. No Partija odnosno taj držak nije bio oštrica u poslijeratnom periodu, dok u ratnom periodu sigurno jeste.

Read More

22 Jun

EKONOMIJA JE NASTAVAK RATA DRUGIM SREDSTVIMA

«Ekonomija je nastavak rata drugim sredstvima»

Intervju sa grupom “T.O.P. – Theorie.Organisation.Praxis” iz Berlina
 

 

GERUSIJA: Možete li ukratko da predstavite vašu grupu, vaše aktivnosti i aktuelne ciljeve kao i vaš razvitak od osnivanja?

 

T.O.P. : Kao što ime naše grupe – T.O.P. Teorija. Organizacija. Praksa – već pokazuje mi sledimo tri glavna cilja:

  1. Teorija, što znači razvijanje i pružanje radikalne kritike putem javnih nastupa i seminara, Marksove jesenje škole, objavljivanja publikacija, postera, letaka i naravno časopisa “Straßen aus Zucker”, koji je postao poprilično velik i bitan i takođe predstavlja projekat koji uključuje ljude izvan naše grupe. Novija izdanja su pokrila teme kao što su rasistička mobilizacija u Nemačkoj, protesti izbeglica, protesti protiv krize i antikapitalizma uopšte, kao što su Blockupy, feminizam, uključujući i pripreme za demonstracije 8. marta
  2. Organizacija znači organizovanje same naše grupe, koja je odnedavno postala povelika i koja se podelila u različite radne grupe. Na nacionalnom nivou učestvujemo u organizacionim procesima Ums-Ganze![1]-a, što takođe podrazumeva rad sa drugim savezima, kao Interventionistische Linke (Intervencionistička Levica), i određene projekte kao Blockupy, ili priprema protiv ECB (Evropska Centralna Banka) 18. marta 2015., ili feministički marš 8. marta. Na kraju, ali ne i zadnje po važnosti, organizujemo na evropskom nivou, putem mreže «Beyond Europe», saradnju i sa grupama u drugim zemljama. Ovaj nivo organizacije ima često u osnovi određene događaje kao mobilizacija protiv WKR-Ball u Beču (veliki desničarski bal), Blockupy protesti protiv kapitalizma i krize u Frankfurtu, ili veliki politički festival organizovan od strane Alpha Kappa-e u Grčkoj.
  3. Praksa: Kritičko mišljenje i teorijska analiza su ključni za odgovarajuće razumevanje društva. Teorijska kritika kapitalizma, međutim, mora da se poveže sa praktičnom kritikom: političkom akcijom i društvenom borbom. Ako smo uvereni da se danas kapitalizam, kao samodovoljni, nepotrebni odnos prinude, mora nadvladati radi uspostavljanja humanog i razumnog društva, onda bi trebalo razviti političku akciju koja je usmerena ka toj misiji. Mi danas i dalje eksperimentišemo sa različitim formama delovanja, iz naše marginalizovane pozicije, i pokušavamo da reflektujemo naše iskustvo na strateškom nivou.

 

GERUSIJA: Prošlog novembra Nemačka je proslavila 25. godišnjicu od pada Berlinskog zida. Budući da je vaša grupa sa sedištem u Berlinu, kako i do koje mere je iskustvo Mauerfall-a uticalo na vašu političku borbu? Šta biste danas mogli reći 25 godina posle tog nesumnjivo odlučujućeg događaja, koji ipak nije označio kraj istorije?

Read More

Translate »