04 dec

8. BROJ ČASOPISA STVAR

Novi broj časopisa teorijske prakse STVAR.

Glavna tema 8. broja časopisa STVAR je fašizam. Pored autorskih tekstova – koji su se bavili odnosom fašizma i neoliberalizma; fašistoidnošću savremenog bankarskog sistema; usponom nove ekstremne desnice, neorasizma i neofašizma u Evropi; vezom italijanskog istorijskog fašizma sa savremenim kvazi-neutralnim pokretim „ni levo ni desno“; propitivanjem istorijskog nacional-socijalizma iz perspektive geopolitike; analizom srpskog istorijskog revizionizma; životnom pričom antifašistkinje Jeke Kozline; političkom ekonomijom nemačkog fašizma i njenim vezama sa neoliberalizmom; materijalističkom metodologijom u analizi fašizma, ideologije i klase; fašizmom u delu Deleza i Gatarija; takozvanim „antikapitalizmom“ u nacizmu i vezom anti-semitizma i nacionalsocijalizmom – ovaj broj donosi i neke ključne prevode tekstova o fašizmu (Buhajm i Šerner, Uloga privatnog vlasništva u nacističkoj; Pol Matik, Koliko je nov ‘’novi poredak’’ fašizma?; Išaj Landa, Šta reči uopšte znače? – Preliminarna razmatranja fašizma, socijalizma, liberalizma i semantike; Antonio Gramši, Poreklo i ciljevi zakona o tajnim društvima u skupštinskom govoru druga Gramšija; Paolo Virno, Teze o novom evropskom fašizmu; Bertolt Breht, Platforma za leve intelektualce; Bertolt Breht, O teatralici fašizma i Gabor Balaž, Izveštaj o građanskom ratu).

Pored glavnog temata, 8. broj STVARI donosi i tekstove o politici štednje, kapitalizmu i utopiji; potom prevode dva teksta iz marksističke teorije vrednosti; prikaze; intervjue i književni odeljak sa proznim tekstom.

Iako STVAR 8 teži skoro 500 strana, glavna tema ovog broja ni blizu nije iscrpljena, a nadamo se da će ovaj broj biti podsticaj za daljnje plodotvorne analize i rasprave. Da je tema goruća, znamo iz nama savremenog iskustva sve veće fašizacije društva, zato smo „… pokušali da damo nove impulse u razumevanju fašizma i njegovog kompleksnog ali suštinskog odnosa sa kapitalizmom. U samom naslovu ovog temata sadržana je ideja da fašizam nema samo jedan oblik, a pogotovo da se on ne može svesti na istorijsku pojavu fašizma koja je vladala u Evropi od 20-tih godina prošlog veka pa do kraja Drugog svetskog rata. Redukovanje fašizma na taj jedan oblik ne samo da je povesno netačno, nego – što je još bitnije – umanjuje mogućnost da primetimo nove fašistoidne opasnosti koje vrebaju ovde i sada. Ono što ostaje kao veliko i otvoreno pitanje jeste kako ćemo zvati te nove oblike fašizma i u kojoj vezi oni stoje sa istorijskim naci-fašizmom.

Možemo reći da je 9. maja 1945. (po moskovskom vremenu) pobeđen jedan fašizam, ali nisu nadvladane sve one objektivne istorijske determinacije koje rađaju fašizam u raznim njegovim oblicima. Stoga, kada se istog tog 9. maja (po briselskom vremenu) slavi i dan Evrope, trebalo bi podsetiti da temelji na kojima počiva današnja Evropska unija, neoliberalni kapitalizam i tehnokratski birokratizam, jesu i temelji preteće fašizacije društava, dovodeći nas u situaciju u kojoj moramo prvo znati i umeti prepoznati nove oblike takvih antidemokratskih i antisocijalnih tendencija.“ (Uvod)

PDF 8. broja časopisa STVAR se može preuzeti ovde.

stvar-8_korice

 

10 okt

ŽENA DANAS – prvi broj časopisa

Prvi broj lista ŽENA DANAS izašao je oktobra 1936. godine. Iako list zvanično nije bio partijski, niti list neke organizacije, već namenjem ženama uopšte i borbi za žensku emancipaciju – od samog početka su ga uređivale komunistkinje, koje su tada bile članice Omladinske sekcije Ženskog pokreta (Mitra Mitrović, Radmila Dimitrijević, Olga Timotijević…) Od 1942. list postaje glasilo Antifašističkog Fronta Žena, od 1960-ih godina je Časopis za društvenu aktivnost žena i časopis Konferencije za društvenu aktivnost žena. Izlazio je sve do 1981. godine. Od prvog broja, osnovna platforma lista Žena danas je antifašizam.

Pdf skeniranog prvog broja Žene danas možete preuzeti ovde.

žena danas

10 sep

Andrea Jovanović, ŽENE NI NA NEBU NI NA ZEMLJI

Tekst je u nešto skraćenoj verziji objavljen u kulturnom dodatku Politike 3.septembra 2016, pod naslovom Zašto žene idu u crkvu

 

ŽENE NI NA NEBU NI NA ZEMLJI

Andrea Jovanović

 

Žena u Srbiji danas kuva, čisti i pere bivajući razapeta između dva spasilačka pokreta – pravoslavlja i liberalnog feminizma. Svaki od njih pretenduje da je njegov recept o tome kako život žene treba da izgleda upravo onaj ispravni, koji će joj olakšati Isusove muke i od nje načiniti „pravu ženu“. Pravoslavna crkva propisuje različita ograničenja na modele ženskog ponašanja i promoviše figuru žene kao skromne, brižne i ćutljive majke. Raznovrsne feminističke organizacije kritikuju crkvenu poziciju, zastupajući zapadnjački model uloge žene i specifično evrocentrično razumevanje ravnopravnosti polova.

Direktni sukobi ove dve pozicije bili su učestaliji i vatreniji tokom devedesetih, kada se može reći da je crkva igrala znatno važniju ulogu u političkom životu Srbije nego danas. I tokom dvehiljaditih, feministkinje, a posebno uočljivo – organizacija Žene u crnom, posvećivale su temi „žene u pravoslavlju“ određeni prostor na svojim konferencijama ili u naučnim zbornicima. Konačno, krajem juna ove godine, na Filozofskom fakultetu u Nišu organizovana je međunarodna naučna konferencija posvećena temi religije i roda.

Read More

10 mar

Ivan Radenković, Zašto nam privatne penzije ne garantuju sigurnost?

Tekst je prvobitno objavljen na postalu MAŠINA

ZAŠTO NAM PRIVATNE PENZIJE NE GARANTUJU SIGURNOST?

Ivan Radenković

Nakon višedecenijskog urušavanja javnog penzijskog sistema, ljudi su sve više prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova. Ujedno, javnost ostaje uskraćena za ozbiljnu analizu kako razloga urušavanja “državnih” penzija, tako i pouzdanosti privatnog „samostaranja“. Ponavljanjem floskule da je privatno efikasnije od javnog, vlast obezbeđuje državnu podršku privatnom kapitalu a ne njenim građanima.

U maglovitom svetu u kojem se društvenim rizicima upravlja finansijskim instrumentima postoji uvreženo verovanje da problemima penzijskog sistema treba prići sa čisto tehničke strane. Pogotovo u vremenima teških i bolnih reformi. Međutim, veoma često se događa da takav pristup u sferi društveno-ekonomskih odnosa zapostavlja upravo ono što je u tim odnosima specifično društveno, a tiče se socijalne politike jedne zemlje. Trenutna situacija sa isplatama penzija više je nego dramatična s obzirom na to da je javni sistem tekućeg finansiranja penzija sistematski urušavan prethodnih trideset godina, usled čega su rast stope nezaposlenosti kao i imovinska baza penzijskog fonda ozbiljno metastazirali, paralelno sa smenama „reformističkih“ političkih struktura.

Danas je javni penzijski sistem u nemilosti autoritarne države koja određuje njegovu ekonomsku logiku. Sva je prilika da će javne penzije koegzistirati s različitim privatnim oblicima penzijskog osiguranja, a cena toga biće njihova društvena beznačajnost. Pošto će javne penzije u najvećem broju slučajeva biti nedovoljne za život u starosti, ljudi će biti prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova. Posledica ovoga je da se sve veći broj ljudi vodi nametnutom logikom samostaranja, odnosno logikom koja kaže da se pojedinci i pojedinke moraju brinuti sami o sebi (i u starosti), bez oslanjanja na bilo kakve (društvene) institucije. 

sandy-skoglund

Read More

18 dec

Maja Solar, OD ZEMLJE ZA LJUDE DO ZEMLJE ZA KAPITAL

Tekst je objavljen na sajtu ''Mašina''

 

OD ZEMLJE ZA LJUDE DO ZEMLJE ZA KAPITAL

Maja Solar

 

Priča o zemlji, koju bi ispričao bilo koji ''modernizator'' svog vremena koji se kune u oslobađanje produktivnosti, individualne slobode i ekonomskog progresa koji izviru iz neprikosnovene i maltene svete institucije privatnog vlasništva, mogla bi da ide ovako: jednom davno bili su neki koji su ogradili zajedničku zemlju. Oni su bili nosioci progresa, jer neprivatizovano zemljište je bilo jalovo, neraskrčeno ili ne-toliko-produktivno, baš zato što navodno niko nije imao interesa da ga poboljšava, unapređuje i obrađuje dok nije postalo njegovo, privatno. Bili su naravno i oni koji su se tome protivili, u toj vrsti literature su predstavljani kao kočničari progresa. Svi oblici zajedničkog vlasništva su prikazani kao oblici vlasništva koji koče uvećanje produktivnosti i ne oslobađaju kreativne energije preduzetništva.

U toj priči jedni su, dakle, marljivi, štedljivi i preuduzimljivi, dok su drugi lenji, rastrošni ili naprosto nezainteresovani za poboljšanje zemljišta, a možda se samo nisu prvi dosetili da prigrabe za sebe ono što je bilo zajedničko. Ovi prvi su, navodno, svojim radom, zalaganjem i štedljivošću nagomilali bogatstvo, dok su ovi drugi ostali bez ičega i bili primorani da prodaju vlastitu radnu snagu. I tako je nastao kapitalizam…

Naravno, ako nam nije stalo do ispredanja mitskih priča, onda se moramo okrenuti istoriji i videti da je stvar bila stravično surova. Narativ o prvobitnoj akumulaciji ispričan kao moralna fabula o vrednima i dosetljivima naspram lenjih i nepreduzetnih predstavlja slikovito opravdanje kapitalističkog režima vlasništva. Ali, realna istorija pokazuje da je stvar bila daleko od idile i da je zapečaćena silom, brutalnošću i nezapamćenim nasilnim izvlaštenjem velikog dela stanovništva. Ideolozi svetog prava privatnog vlasništva prikazuju istoriju kapitalizma zasnovanu na vrednoći, radinosti, štedljivosti i povećanju proizvodnosti rada, dok istorija zapisuje ograđivanja, proterivanje, eksproprijaciju stanovništva, pljačkanje i ubijanje, strahovito siromaštvo i glad. Kapitalizam je nastao u krvi i nasilju.

man-digging-potatoes-no-border

Read More

22 nov

Nada Vidović, VODA KAO JAVNO DOBRO SVIH GRAĐANA

VODA KAO JAVNO DOBRO SVIH GRAĐANA

Nada Vidović

 

Krajem 2002, UN su proglasile vodu „društvenim i kulturnim dobrom“,

a ne „ekonomskom robom“, dok se prema trenutnim politikama dešava upravo suprotno.

 

Najvažniji strateški resurs današnjice je svakako nafta. Zbog nje su se vodili i dalje se vode ratovi. Naučnici  procenjuju da zalihe nafte ima dovoljno za sledećih šezdeset godina. Međutim, svet je suočen sa najvećom do sada zabeleženom krizom snabdevanja vodom. Ujedinjene nacije su upozorile na prognozu da će sredinom 21. veka čak 1,2 milijarde ljudi biti suočeno sa nedostatkom vode[1], jer broj stanovnika planete raste a vodeni resursi su sve manji, stoga stručnjaci pozivaju svet na takozvanu "plavu revoluciju". Najcrnje prognoze, koje iznosi Kevin Votkins, direktor kancelarije Programa UN za razvoj, predviđaju čak i ratove za zalihe pijaće vode.

U studiji Petera Gleicka, suosnivača i direktora Pacifik instituta u Ouklendu, stoji kako se samo od 2010. do 2013. zbog vode u svetu vodio 41 oružani sukob. Jedan u Okeaniji, šest u Aziji, osam u Latinskoj Americi, 11 u Africi i 15 na južnoj hemisferi. Svi ovi sukobi su naizgled bili verski, politički i ekonomski, ali su u suštini bili borba za pijaću vodu.

Problem postaje još veći ako se zna da će većinu žednih i u budućnosti činiti nerazvijene zemlje Trećeg svijeta, posebno one iz područja subtropske Afrike.

Upravo zbog neracionalnog korišćenja vodnih resursa i iskorišćavanja bez ikakvih skrupula prirodnih dobara, čovek je došao u situaciju da nedostatak vode ubija više ljudi na svetu nego ratovi. Tužna istina jest da voda zbog svog značaja nije samo izvor života, nego na žalost i profita. Voda je već postala ne samo  ključni energent nego i oružje za ostvarivanje političkih ciljeva.

nadin tekst slika

Read More

Translate »